Arhiva

Muke iz fabrike

Petrica Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Policijska tortura nije uspela 8. marta 1857. godine da obeshrabri radnice zaposlene u tekstilnoj industriji koje su protestujući na ulicama NJujorka tražile veće nadnice i bolje uslove rade, te su one samo dva meseca kasnije osnovale sindikat. U Srbiji, 161 godinu kasnije, većina zaposlenih u ovoj industriji, tačnije u industriji obuće i odeće - ona tekstilna praktično više i ne postoji - niti je sindikalno organizovana, jer je sindikat strogo zabranjen, niti sme naglas da govori o uslovima u kojima svakodnevno radi i plati koja je daleko od egzistencijalnog minimuma. Istraživanje koje je nedavno sprovela međunarodna organizacija Clean Cloths Campaign među radnicima u Srbiji koji su zaposleni u pogonima za šivenje obuće i odeće za velike svetske brendove, a 80 odsto njih su žene, pokazuje da oni trenutno rade za oko 200 evra mesečno, uglavnom prekovremeno, u uslovima koji nisu ništa bolji od onih iz 19. veka. „Vrata su vam tamo“, najčešća je rečenica njihovih pretpostavljenih ukoliko bi se pobunili zbog neklimatizovanih pogona u kojima rade, nemogućnosti da odu u toalet kada žele, nedovoljno plaćenog prekovremenog rada... svedoče anonimni učesnici ovog istraživanja, zaposleni kod nekog od inostranih poslodavaca koje država Srbija godinama obilato subvencioniše. NJih 48 anonimno je anketirano pre nekoliko meseci, izvan fabričkih pogona, daleko od očiju poslodavaca, a samo zaposleni u Geoksu iz Vranja pristali su da se otkrije ime kompanije u kojoj rade. I to zbog činjenice da su uslovi rada u ovoj farbici, česte žalbe nadležnim inspekcijama, i lokalnoj policijskoj stanici, kao i mobing kojem su izloženi već dospeli u srpsku javnost, leta 2016. kada je jedna od radnica sve to obelodanila. Inače, kao što je i NIN tada pisao, Geoks je od države Srbije za zapošljavanje 1.250 radnika na neodređeno vreme dobio subvencije od 11,25 miliona evra, a od grada besplatno zemljište i svu komunalnu infrastrukturu za izgradnju pogona, iako ugovorene obaveze nisu ispunjene, jer u propisanom roku od tri godine u toj fabrici nije radilo 1.250 radnika, ni ukupno, a kamoli na neodređeno vreme. Anketirane radnice Geoksa navode da trenutno primaju mesečnu zaradu (uključujući prekovremeni rad i druge naknade) od 25.000 do 36.000 dinara, u proseku oko 30.000, odnosno 248 evra. Pošto uglavnom rade i prekovremeno 32 sata mesečno, njihova plata za redovne radne sate jedva prelazi 24.000 dinara i manja je od onoga što je poslodavac obavezan da plati ugovorom koji je sklopljen sa državom. Istraživači su izračunali da radnici u Geoksu u proseku primaju tek 89 odsto onoga što bi trebalo da bude njihova minimalna zarada na osnovu ugovora i obaveze koju su na sebe prihvatili poslodavci koji dobijaju državne subvencije, dok oni čija zarada u Geoksu, sa prekovremenim radom, ne prelazi mesečno 25.000 dinara primaju i manje od zakonom propisane minimalne zarade u Srbiji. Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju kaže za NIN da se ovde uvek gubi iz vida da propisanu minimalnu zaradu poslodavac može da isplaćuje samo kada ima poteškoće u poslovanju i da ona nije dovoljna za egzistencijalne potrebe zaposlenih. „Suština je da država subvencioniše radnu eksploataciju. Pokušala sam na osnovu ovog istraživanja i brojeva koji su u njemu prikazani da zamislim ljude, te radnike koji stoje iza tih brojeva, ali moja mašta dotle ne doseže. Ne mogu ni da zamislim kako oni žive i u kakvim uslovima rade“. Izuzev male plate, radnice su se žalile i na česta zastrašivanja i pretnje otkazom. Svedoče da sistemi za klimatizaciju i odvođenje dimnih plinova ne funkcionišu, te da se tokom prošlog leta za dve nedelje onesvestilo 20 radnika u pogonu. „Zaposlenima je nekada zabranjeno da pozovu hitnu pomoć... Uprava je od nas tražila da sakupimo novac za merač krvnog pritiska da bi oni mogli da se igraju doktora kada se onesvestimo i da ne bi zvali hitnu pomoć... Kada sam nadzornici rekao da ne mogu da dišem pored mašine, jer je u fabrici već 30 stepeni, ona je uzela izduvnu cev, usmerila ka nama i rekla da se pomirimo sa tim, jer je mnogo onih koji čekaju da nas zamene“, svedočenja su zaposlenih u vranjskom pogonu čuvenog svetskog brenda u proizvodnji obuće. Intervjuisani radnici kažu da su u fabrici Geoksovog podizvođača u Vranju uslovi rada još gori. Radnici su stalno pod pritiskom da rade više i intenzivnije, a ukoliko tu normu ne dostignu smanjuje im se plata, pa često rade za zaradu daleko manju od zakonskog minimuma. Prošlog avgusta jedne nedelje su morali da rade i 16 sati dnevno, a prekovremeni rad im se često ne plaća, jer su navodno u pitanju „popravke prethodnih grešaka koje su napravili“. Sindikalno organizovanje im je strogo zabranjeno. Ni plate, a ni uslovi rada nisu ništa bolji ni u ostalim istraživanim pogonima u kojima se proizvodi obuća i odeća za poznate svetske brendove poput Benetona, Vero Mode, Esprija i sličnih, a od kojih većina koristi državne subvencije za zapošljavanje radnika. Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić, autori ovog istraživanja kažu za NIN da se u medijima, na sajtovima svetskih brendova i prema svedočenjima zaposlenih može ustanoviti da se u Srbiji proizvodi za Armani, Barberi, Guči, Zaru, Maks Maru i mnoge druge poznate robne marke, ali da se ovakvi podaci često i kriju kako bi se usput sakrili i teški uslovi rada u ovim fabrikama. „Kriju se i da bi se sakrila cena proizvodnje njihove robe koja se na tržištima zapadnih zemljama prodaje kao skupocena. Ono što je zajedničko za sve te fabrike, bez obzira da li su u direktnom vlasništvu kompanija (Geoks, Kalcedonija, Falk) ili su u pitanju podizvođači i dobavljači jesu loši uslovi rada i niske plate. Roba proizvedena u ovom delu Evrope se na zapadnim tržištima etiketira kao made in Europe što znači da bi trebalo kupcima da sugeriše da je proizvedena u fer radnim uslovima, za razliku od ozloglašene Azije. Međutim, naša istraživanja pokazuju da su uslovi rada i niske plate ono što povezuje radnike u Srbiji, Makedoniji, Ukrajini... sa onima u Bangladešu“, kažu autori ovog istraživanja. Na pitanje da li su proveravali sa poslodavcima navode iz istraživanja i da li su im slali rezultate, Tamindžija i Aleksić kažu da autentičnost njihovog istraživanja garantuje kvantitet obavljenih intervjua, a da su rezultati slati na adrese svih kompanija koje su istraživali. Sarita Bradaš dodaće da ti svetski brendovi dolaze iz zemalja u kojima postoje nacionalni akcioni planovi poslovanja i ljudskih prava i u obavezi su da ih poštuju na bilo kojem tržištu i u bilo kojoj zemlji u kojoj rade, kako oni tako i njihovi dobavljači, ali ovo istraživanje pokazuje da se oni toga ne pridržavaju. A i zašto bi, ako se ova država reklamira kao zemlja jeftine radne snage, hvali subvencijama koje je dala investitorima za otvaranje ovakvih radnih mesta, i poziva one koji još nisu došli da baš zbog slabo plaćenih radnika, subvencija, poreskih olakšica i raznih drugih benefita pohrle da o našem trošku sagrade fabriku, plaćaju obespravljene radnike i na kraju opet uz pogodnosti iz ove zemlje izvezu tu robu na tržišta na kojima će i najobičniju ešarpu prodati po ceni dva puta većoj od prosečne mesečne plate onoga koji je tu ešarpu sašio u nekom zagušljivom i neklimatizovanom pogonu diljem Srbije. U Srbiji je, inače, registrovano oko 1.800 fabrika obuće i odeće i u njima je zaposleno oko 100.000 ljudi. Najčešće se ova roba izvozi u Italiju, blizu 40 odsto, a onda u Nemačku, Rusiju i BiH. Osim toga, zbog propasti tekstilne industrije tokom 90-ih i 2000-ih godina, statistika pokazuje da se sada u Srbiju uvozi čak 90 odsto sirovina potrebnih za proizvodnju obuće i odeće, dok se to ranije, pre raspada zajedničke države, proizvodilo na ovim prostorima. Zato, tekstilna industrija Srbije praktično ni ne postoji. „Ovde se zapravo radi o metodu bescarinskog iseljavanja jednog dela proizvodnje u druge zemlje. U modnoj industriji to znači da Srbija uvozi sirovine, materijale i delove proizvoda, da se u ovdašnjim pogonima radi neka dorada, a onda se carina prilikom izvoza obračunava samo na dodatu vrednost, a ne na gotov proizvod. To je ono što bi trebalo imati u vidu kada se gleda statistika koja pokazuje da se prethodnih godina jedino pozitivan spoljnotrgovinski saldo vidi u industriji obuće i odeće, dok je za tekstilnu i kožnu prerađivačku industriju on negativan. Pitanje je, međutim, kakve tačno koristi ima srpska ekonomija, ako se radi po ovom principu, ukoliko, dakle, proizvodnja za svetsku modnu industriju uništava celu industrijsku granu“, kažu autori Tamindžija i Aleksić. I sve to uz obilatu podršku države, koja im osim jeftine radne snage i direktnih subvencija za zapošljavanje radnika najčešće nudi i besplatno zemljište, komunalnu opremljenost lokacije na kojoj planiraju izgradnju fabrike, poreska oslobađanja, carinske olakšice... Radnicima se, sa druge strane, nudi svakodnevna pretnja otkazima, ograničena upotreba toaleta, neplaćeni prekovremeni rad, zagađen vazduh, nedovoljno dana godišnjeg odmora... I zarada često manja od propisanog minimuma, a po pravilu manja od onoga na šta su se investitori obavezali ugovorima o subvencionisanju, čije bi ispunjenje, pritom, nadležni organi trebalo redovno da kontrolišu. Kada se ono što mesečno zarađuju, uz sav prekovremeni rad i druge naknade, uporedi sa minimalnom potrošačkom korpom, odnosno zadovoljenjem egzistencijalnih potreba, statistika je još poraznija. Iako je zakonom propisana minimalna zarada daleko ispod onoga što bi se smatralo dostojanstvenom platom, barem 50 odsto zaposlenih u ovoj industriji ne zarađuje ni zakonski minimum. Žive na ivici bede i sanjaju da svoju decu odvedu na more.