Arhiva

Strah od sletanja

LJubodrag Stojadinović | 20. septembar 2023 | 01:00
U svom crnom odelu, skrojenom za obilazak trupa i paramilitarnu introspekciju složene ličnosti ministra odbrane, Aleksandar Vulin podseća na sumračnog Dučeovog momka. Ali, njegov izgled vara, ministar nije onakav kao što nam se čini. On nije običan crnokošuljaš, niti potrčko odeven u nepostojeću, pa samim tim i nelogičnu vojnu uniformu koja je savršena za maskiranje u mraku. On je jedan od nosećih stubova režima. Sa njim na čelu, Ministarstvo odbrane prolazi kroz dramatičnu fazu samoodređenja u sistemu koji ne postoji. Odbrana zemlje za sumnjivi vladajući krem, samo je puki propagandni okvir, skoro pa primitivna verzija političkog marketinga, po kome je Srbija prva sila na Balkanu, a blizu je šampionske pozicije u regionu. Javno lice, koje vojska i sistem pokušavaju da ulepšaju trećerazrednom kozmetikom, u brutalnom je sukobu sa suštinom. A ona je ovakva: nema valjanog doktrinarnog okvira, pa ni nacionalne strategije odbrane, tehnološki status vojske je depresivan, lična i društvena pozicija profesionalaca je na ponižavajućoj granici opstanka. Ne postoje tehnološki standardi, niti ostvarivi planovi reanimacije sistema. Nabavke raubovane tehnike davno se odvijaju van spasonosne procedure. Sve zavisi od vodećeg simbola podivljale moći, a on o tim stvarima nema pojma. Vulin je za ministra odbrane postavljen u inat svakoj logici. To je bila pokazna vežba samovolje gospodara Srbije, eksces koji traje, i na koji smo se nekako navikli. Bilo bi dosadno da Vulina nema. Ministar se u svom poslu, a i van njega, ponaša kao otkačeni besednik u nekoj ovdašnjoj verziji Hajd parka, jedan od razdraganih artista letećeg panađura, pa nije nimalo jednostavno sačiniti inventar nesuvislosti kojima nervira sve oko sebe: vojsku, javnost, susedne zemlje, medije i ozbiljne posmatrače njegovog neverovatnog poduhvata. Poreklo njegove moći, kao i nemoći sistema odbrane, potiče od nedorađene no neupitne komandne volje predsednika Srbije. Postoji bar nekoliko bitnih parametara koji određuju odnos autoritarne vlasti prema sferi gde obitava legitimna vojna sila. Prvi je svakako servilno posredovanje apsolutne vlasti i „uterivanje ljubavi“ u trupama prema harizmatičnom vođi. Pokazalo se da vođa ipak nije preterano harizmatičan, da nema mnogo odlika koje izazivaju masovnu, čak ni pojedinačnu vojničku ljubav. U tom uzaludnom poslu, Vulin je započeo sa divljom gradnjom gipsanog postamenta „vrhovnog komandanta“, ne zarezujući zakone, koji u nas takvu funkciju ne poznaju. Nije uspeo da okači fotografije „vrhovnog“ na vojničke zidove. Izgleda da nema zidova u vojnim objektima koji bi to držali. Nije uspeo da smiri vojne sindikate. Kad je Vučić javno nazvao barabom kapetana Milana Vukšića, koji je oterao aktiviste SNS iz svoje zgrade („Paljba, stoko!“), sindikat vojnika ga je nazvao izdajnikom i kukavicom. To je prvi put u istoriji bilo koje srpske vojske da su „vrhovnom komandantu“ njegovi borci javno prikačili ponižavajuće odlike. Nije se usudio da ih skida sa sebe. Zašto bi, lepo mu pristaju. Drugi je parametar svakako usklađen sa negacijom svega što sadrži sintagma „tehnološke inovacije“. Kao nezavisni i nekontrolisani ekspert za sva pitanja, predsednik je lično pazario „migove 29“, letilice davno prizemljene, kojima su potrošeni svi operativni resursi, skoro bez nade da se bar još jednom odlepe od tla. Kad se vratio sa tog vašara, trijumfalno je objasnio da smo eksponate iz nekog vojnog otpada muzejskog tipa, dobili na poklon. Ministar krije cifru od naroda koliko će nas definitivno koštati danajski darovi. Na samom početku, u opticaju je bila brojka od 195 miliona evra. Sve to samo za remont i dodatnu opremu. I tvrdo obećanje da će arhivski modeli početi da lete do sredine 2017. Neki bivši piloti koje poznajem, govorili su mi o „sindromu pingvin“. To su one šarmantne ptice sa smokinzima, gegaju se, neodoljive su, ali nikada ne polete. Ministar je onomad obećao da će „migovi“ zarulati najkasnije 1. januara 2019. Zasad je tako. Sa poklonjenih šest, imaćemo ukupno deset, i biti „najrespektabilnija“ avijacija i vojska u regionu. Dakle, uterivaćemo strah svima oko sebe. Ali izgleda da se cena poklona opasno primakla fantastičnoj, i rekao bih teško prihvatljivoj brojci od 300 miliona evra, uz izglede da je lako preskoči (prilično pouzdani izvor). Da bi ta iracionalno visoka cena bila zataškana, ona je napadno maskirana informacijom da vojska uskoro dobija dva „antonova“ (An-26), inovirani model hibridnih svojstava (putnički, transportni, desantni, sanitetski), uz brzu adaptaciju za bilo koju od navedenih namena. Čak i ako smo uvereni da sve ove poslove oko ostarelih „pingvina“ rade eksperti, koji će umeti da im bar malo produže seniorski život, postoji tu i treći parametar. A on se zasniva na paradoksu opstanka sistema odbrane: profesionalizacija vojske uz amaterizaciju ministarstva. Opasni diletanti, čije su ambicije neograničene ali nejasne, oprobavaju se u usmeravanju i rešavanju sudbine jedne krajnje složene profesije. NJihovo neznanje bi moglo da bude benigno, samo dok ne započnu da rešavaju sudbinu čitavog jednog vida oružanih snaga, tehnološki najosetljivijeg. Nezaboravna je slika ushićenog Vučića, pored jednog od „migova“, koji mu nezainteresovano pokazuje dežurni praporščik. Kao da kaže: „I ja ću da vozim ovo kad se popravi, kao Putin ’suhoj’. Samo da mi pokažu gas, kočnicu, sauh, rikverc. Nema straha od letenja, samo se plašim sletanja i pada“. Možda bi četvrta odrednica sistema domicilne odbrane mogla da bude prilično indiskretna rusofilija vlasti, koja nas još nepristojno mnogo košta. LJubav „majke Rusije“ ne može se kupiti niti dobiti, takvo osećanje prema nama tamo ne postoji, niti oni primećuju napadne izlive ovdašnjeg putinizma. Ravnodušni su prema provincijalnom ushićenju, i ne razumeju ga. Ali ovde postoji bitna strateška nedoumica o tome šta bi moglo da nam zapreti u pokušaju da se neprekidno držimo šizofrene spoljne politike. Uz sve češće neurotske ispade predsednika i njegovih epigona u pokušajima da se pokaže komično i nedelotvorno rogušenje prema Zapadu. I koji bi to bili „bezbednosni izazovi“ u krajnje neizvesnoj budućnosti? A onda je, u skladu sa najgorim očekivanjima, kreirana neonatalna politika države, koja čak u svom ezopovskom obliku ima primitivni militaristički obol (trebaju nam bebe koje će majke negovati do topovskog mesa). Taj nesrećni zbir mera, koji mlade srpske porodice svodi na ponižene plaćenike države - a jedna njegova poenta izaziva užas - u Ministarstvu odbrane je shvaćen kao „naređenje vrhovnog“, i nalog za neposredno uključivanje vojske u „poslove rađanja“. Vulinov ispad tim povodom, njegovi pratioci koji su složili svoje fizionomije kao za parastos, i ministrov nejasan, bezvezan „reproduktivni“ govor, skoro da su izazvali zbunjenost, strah i crne slutnje iz nekih sumornih vremena - o čemu taj čovek govori? Šta, zaboga Ministarstvo odbrane uopšte ima s tim? Osim ako ministar ne planira formiranje rasplodnih odreda, koji bi, u nedostatku drugog posla „obavljali neophodne planirane radnje“. Po pozivu, po potrebi ili odluci nadležnog lica. I zbog toga je Vulin stub režima, jedan od onih koji će sprovesti svaku odluku, samo ako je nelogična, tupava, štetna ili nesprovodiva. Sve ono što sam ume da smisli, nije vredno pomena, jer on ništa ne smišlja sam. U suštini, njega ne zanima ni struka, o kojoj ne zna ništa, ni generali koji oko njega obleću, bez glasa, davno lišeni svoje volje ili sposobnosti za odluku, koja se bar njih lično tiče. Ni vojnici, ni granice, ni mir ni rat. Ništa od toga. Jedino ga interesuje Vučić, njegov put ka potpunom osvajanju vlasti, i čuvanje tog puta od mogućih odrona u vojsci. Odbrana Vučića od bilo kakve vojničke sumnje, uterivanje ljubavi prema njemu, uzdizanje svoga gospodara do opskurnog junaka nepostojećih pobeda i osvajanja – samo je to za Vulina odbrana zemlje.