19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Predsednik SANU akademik Nikola Hajdin je u intervjuu NIN-u od 16.9.2004. godine pokušao da sa netačnim činjenicama i neodgovarajućom argumentacijom ospori javno izrečene kritičke primedbe nekoliko akademika na metod rada Izvršnog odbora i kriterije koje primenjuje prilikom donošenja odluka, što je imalo za posledicu niz krupnih promašaja.
Pođimo od činjenica. Pismima iz aprila i decembra prošle godine. Odeljenje društvenih nauka je upozorilo Predsedništvo SANU na ozbiljnost narušene ravnoteže u broju članova između dva naučna dela Akademije. Sučeljeno sa činjenicama, Predsedništvo je istog decembra priznalo postojanje majorizacije članstva prirodno-tehničkih nauka i donelo odluku da se oživi rad Statutarne komisije od koje su se očekivali odgovarajući predlozi. Da Izvršni odbor ne haje za opredeljenja Predsedništva ukazuje opstrukcija u sprovođenju te odluke.
U intervju NIN-u, akademik Hajdin nastavlja da umanjuje značaj majorizacije. Kada članstvo prirodno-tehničkih nauka čini skoro dve trećine ukupnog naučnog članstva, onda se ne može govoriti o “približno jednakom broju”, niti o “izvesnom zaostajanju”, već o ogromnom i teško premostivom jazu, koji se na odgovarajući način izražava i u većem broju odeljenja prirodno-tehničkog smera i njihovih predstavnika u Predsedništvu.
Akademik Hajdin smatra da je neravnomernost u broju članova “moguće delimično ispraviti većim razumevanjem za njeno prevazilaženje”, mada mu je dobro znano da takvog razumevanja do sada nije bilo, niti će ga ubuduće biti. Za akademika Hajdina uspostavljanje ravnoteže u broju članova između dva naučna dela Akademije nije imperativ koji se mora ostvariti, ako ne može drugačije onda zakonskim putem, već jedna mogućnost zavisno od dobre volje skupštinske većine koju sačinjavaju članovi prirodno-tehničkih odeljenja. Ta većina je prilikom izbora tokom poslednje dve decenije davala prednost svojim kandidatima, što je i dovelo do njihove majorizacije. Odbijanje da se preglasavanjem Statut menja omogućilo bi da se postojeća tendencija produbljavanja jaza u broju članova nastavi i tako poveća već postojeći apsurd. Umesto da se u vrhovnoj naučnoj ustanovi optimalne odluke donose putem razmene mišljenja, a da glasanje bude završni, formalni čin, preglasavanje bez prethodnog preispitivanja, konsultovanja i usaglašavanja mišljenja proglašava se jedinim demokratskim postupkom. Na takvom postupku Izvršni odbor SANU istrajava uprkos tome što mu nije omogućio da donosi prave odluke za hronične i tekuće probleme.
Pravi je cinizam kada se opravdanje za sistematsko zapostavljanje predloga odeljenja humanitarnih nauka u svim izbornim ciklusima tokom poslednje dve decenije, kao nespornom uzroku postojeće neravnoteže u broju članova, traži u nedovoljnoj aktivnosti pojedinih odeljenja, pri čemu se posebno pominje Odeljenje društvenih nauka. Delom zbog oštrih kriterija, a delom zbog očekivanja da će njegovi predlozi imati veće šanse da budu prihvaćeni ako se glasovi ne rasturaju, ovo odeljenje je redovno predlagalo mali broj kandidata. Takva očekivanja su bila uzaludna. U deceniji 1993-2003. nije bio izabran nijedan novi član dok je u tom periodu umrlo njih šest. Istina je da u jednom izbornom ciklusu nije bio predložen nijedan kandidat, ali to nije bilo zbog nemarnosti, već zbog preoštrih kriterija koji su bili primenjeni.
Ukazujući na izuzetan značaj nacionalnih nauka za rad Akademije, akademik Hajdin smatra da su za njihov uspeh najodgovornije humanitare nauke. Tako bi trebalo da bude. Međutim, u kom stepenu može biti odgovorno Odeljenje društvenih nauka koje kao najmanje ima svega 13 članova, od kojih su osam preko 75 godina, a među njima četiri preko 80 godina. Nije li hipokrizija govoriti o važnosti društvenih nauka i istraživanju koje treba da obave, a istovremeno onemogućavati da u svoje redove primaju dovoljan broj članova u stvaralačkoj snazi. Nedovoljan broj članova i nepovoljna starosna struktura društvenih nauka predstavljaju žalosnu posledicu stvarane i stvorene majorizacije. Dalekosežan značaj toga ogleda se u napuštanju ciljeva zbog kojih je Akademija bila osnovana. Primaran cilj je bio da Akademija pokriva nacionalne nauke, da izučava pitanja od suštinske važnosti za život i razvoj srpskog naroda, njegove države, privrede i kulture, da se bavi onim pitanjima koja malo ili nikako ne zanimaju naučnike u drugim zemljama. Ti ciljevi nisu izgubili ništa od svoje aktuelnosti ni danas, a time ni značaj društvenih nauka koje pokrivaju veći deo nacionalnih nauka. Prema tome, kada se govori o uspostavljanju ravnoteže između dva naučna dela Akademije treba imati u vidu da se u stvari raspravlja o temeljima na kojima Akademija počiva kao i njenom mestu u našem društvu, a ne o nekoj brojnoj simetriji bez značajne sadržine za rad i razvoj ove ustanove.
|
Grubo i uvredljivo Ja sam se često oglašavao u javnosti u funkciji odbrane SANU i njenog ugleda, o čemu svedoči i moja knjiga “Odgovori” Poštovani gospodine Reljiću, U NIN-u od 16. 9. 2004. objavljen je intervju predsednika SANU, gospodina Nikole Hajdina, sa vašim saradnikom S.D. Kako se u tekstu pominje i moje ime, pozivajući se na zakon o štampi, molim da objavite moja objašnjenja. Vaš saradnik S.D. na početku intervjua kaže da je povod javnom nastupu grupe akademika “koliko trivijalan, toliko i neverovatan” a odnosi se na neizbor upravnika poslova SANU na sednici od 3. juna o.g. Ovakva gruba i uvredljiva konstatacija rezultat je savršenog nepoznavanja suštine našeg nezadovoljstva. Ono nije iskrslo na osnovu trenutne ljutnje. Do njega je došlo iz dubljih, principijelnih razloga. Mi smo IO SANU, a posebno predsedniku, prebacili zbog nepravilnosti oko smenjivanja našeg upravnika, za koga je na istoj sednici isti predsednik izrekao samo pohvale. Taj slučaj, bolje reći afera, nije bio jedini razlog našeg nezadovoljstva. Mi smo te iste stavove javno izneli najpre u samoj Akademiji, a zatim i u javnosti. Sve naše izjave, poslate najpre “Politici” a zatim NIN-u, odbačene su, tako da smo ih objavili tek zahvaljujući razumevanju “Večernjih novosti”. U intervjuu akademika Hajdina izneti su neki stavovi koji su još više zamutili suštinu problema koji se, kako je rečeno, može i mora posmatrati u širem kontekstu načina na koji sadašnji IO vodi poslove Akademije. U formulaciji prvog pitanja, vaš saradnik S.D., aludirajući na mene, ocenjuje da je ranija prisutnost SANU u javnosti rezultat nekakvog “nametanja javnosti”. To je obična besmislica. Ja sam se često oglašavao u javnosti u funkciji odbrane SANU i njenog ugleda, o čemu svedoči i moja knjiga “Odgovori”. Sa prividnom dobroćudnošću, vaš saradnik S.D. se pita da li je to posledica neke oseke u aktivnostima SANU, ili je u pitanju novi stil rada i ponašanja kojem su nesvojstvene “razne fanfaroide”. Ovakva kvalifikacija dokazuje da se vaš saradnik S.D. nije izmenio posle davno stečene slave uspešnim denuncijacijama u periodu komunističkog jednoumlja, o čemu sam svojevremeno već pisao. Na ovo “dobroćudno”, sugestivno pitanje, predsednik Hajdin se nadovezuje “spasonosnom” izjavom, da se u javnosti pojavljuje “samo onoliko koliko je potrebno” jer mu treba konsenzus Akademije kada se govori u njeno ime. Predsednik po zakonu zastupa interese Akademije i za to mu nije potreban njen konsenzus. Demantovaću te tvrdnje upravo istupanjem predsednika Hajdina povodom poslednjih kosovskih pogroma. Na pitanje (uporno) novinara da dobije mišljenje predsednika Akademije, odgovor je glasio: “Šta vam ja mogu reći o Kosovu?” Drugim rečima, predsednik je, iz svojih razloga odbio da odgovori na to u nebo vapijuće pitanje. Nevolje predsednika Hajdina nastale su posle “dobroćudnog” pitanja vašeg saradnika o “kritikama” malobrojne, apolitične grupe, koja kritikuje novo rukovodstvo SANU da “neodgovorno brine za nacionalne nauke i umetnost”. Ovo sugestivno pitanje podstaklo je predsednika da se odredi prema Rečniku srpskog jezika i ljudima iz oblasti lingvistike, zatim Enciklopediji srpskog naroda i naučnom skupu “Velika Srbija, istine, zablude, zloupotrebe”. Nedovoljan je prostor da se pobliže objasne sva zbivanja oko tih projekata. Za skup o Velikoj Srbiji dovoljno je reći da IO nije dozvolio da se akta ovog naučnog skupa štampaju, iako su organizatori nabavili sredstva. U interesu je SANU da se više ne vraćamo na ovu žalosnu epizodu, koja je samo obrukala IO. Kada bi se detaljno razotkrilo pitanje neodržanog naučnog skupa povodom dvestote godišnjice srpske revolucije i svođenja obeležavanja na skromnu svečanu akademiju, rezultat bi bio neslavan. Nezadovoljstvo grupe akademika rezultat je i mnogih ranije nastalih nesporazuma, na koje IO nije odgovorio na zadovoljavajući način. Čak se i na Godišnjoj skupštini ćutke prešlo preko nekih veoma važnih predloga, članu Akademije je oduzeta reč, što je neprimereno ovakvom skupu. Nismo mi nezadovoljnici sa nejasnim motivima. U pitanju su naša neslaganja sa načinom rada ovog IO. Predsednik Hajdin poslužio se “dobroćudnim” i sugestivnim pitanjima novinara S.D. čije pero već decenijama blista u punom sjaju jedne briljantne novinarske karijere. Najgore što je mogao učiniti je što je sebi dozvolio da odgovori na ta dvolična i sugestivna pitanja. Dejan Medaković |
Odluka o postavljanju portparola je samo jedna u nizu pogrešnih odluka koje ukazuju da i unutar Akademije Izvršni odbor nije izgradio delotvoran metod rada. To se da videti iz tri karakteristična promašaja zbog kojih je bio opravdano kritikovan. Prvi se tiče odlaganja štampanja saopštenja sa međunarodnog naučnog skupa “Velika Srbija - istine, zablude, zloupotrebe” sa političkom motivacijom da će pojava u javnosti takve publikacije štetiti Srbiji. Sa ovom kvalifikacijom Organizacioni odbor se nije mogao složiti, smatrajući da se u Akademiji uvodi politička samocenzura, pa je knjigu štampao van Akademije. Prema tome, ne radi se ni o kakvom nestrpljenju Organizacionog odbora, već o njegovom neprihvatanju nerazumne odluke Izvršnog odbora da se štampanje privremeno obustavi suprotno predlogu Izdavačkog odbora da se knjiga uvrsti u tekući izdavački plan. Dobro je što je Izvršni odbor naknadno uvideo svoju pogrešku i odlučio da se ova knjiga publikuje na engleskom jeziku, kao izdanje SANU.
Drugi slučaj je neizbor dosadašnjeg upravnika poslova za koji je uvodničar intervjua rekao da je kao povod nezadovoljstva jednog dela akademika “koliko trevijalan, toliko i neverovatan”, a akademik Hajdin u istom tonu kaže: “Upravnici poslova dolaze i odlaze svuda, a ne samo u Akademiji, i pravo je čudo da to do te mere uzbudi neke članove Akademije”. Ovakvo reagovanje je moguće samo od onih koji smatraju normalnim masovno smenjivanje sposobnih direktora da bi se stvorilo mesto partijskim jednomišljenicima sa neuporedivo manjim stručnim kvalitetima. Ako je takav postupak, nažaost, postao normalan u administraciji i privredi, smena motivisana “provetravanjem” koja se obavila grubom i svima vidljivom manipulacijom uprkos tome što dosadašnji upravnik nije imao pravog konkurenta, kao i obećanja predsednika prilikom preuzimanja dužnosti da do smene neće doći, ozlojedili su jedan broj akademika za koje ta smena nije bila samo nekorektan odnos prema čoveku koji je dvanaest godina uspešno rukovodio administracijom od 180 ljudi, već i protest protiv jednog za Akademiju neprihvatljivog metoda rada koji dovodi do pogrešnih odluka.
Takva odluka je i izdavanje reprezentativnog lokala u zgradi Akademije nauka. Komisiji sastavljenoj od slikara, dva književnika i biologa povereno je da obavi jedan pravno-ekonomski posao bez ijednog pravnika i ekonomiste. Ona se mimo svake logike odlučila za onog koji nije ponudio najvišu cenu zakupa, niti za onog koji saradnjom sa Akademijom u izdavačkoj delatnosti, dovoljnom garancijom da će uredno izvršavati svoje finansijske obaveze, obećava da će lokal koristiti na način koji odgovara ugledu Akademije, što je sve ispunjavao Zavod za izdavanje udžbenika.
Na kraju bih rekao da nisam pristalica deobe postojeće na tri posebne akademije, niti sam o tome ranije razmišljao kao mogućnosti ili potrebi. Međutim, ako se stvore veliki i teško rešivi strukturni problemi koji realno stvaraju neprincipijelne podele za čije prevazilaženje ne postoji odlučna volja već naprotiv namera da se postojeće stanje produži, onda se deoba Akademije sama po sebi nameće kao razumna alternativa. Jedinstvena Akademija zahteva odnose međusobnog poverenja, uvažavanja i solidarnosti, kao i način rada koji podrazumeva da se dogovaranjem dođe do optimalnih rešenja, a ne nametanjem putem preglasavanja često nepromišljenih odluka. Jedinstvena Akademija može počivati i uspešno raditi samo na jedinstvu, a ne na podeli njenih članova. Zajednički krov nije dovoljan za stvaranje takvog jedinstva.
Kosta Mihailović
