Arhiva

Duga senka Kastrovih

Ivana Janković | 20. septembar 2023 | 01:00
Nema mnogo neizvesnosti oko toga ko će naslediti Raula Kastra na mestu predsednika Kube. Partija, a i sam Kastro, već su odlučili ko će, kako i kada, preuzeti vlast. Novi predsednik, izvesno je, biće Migel Dijas Kanel, aktualni pedesetsedmogodišnji prvi potpredsednik. Sve ostalo je, međutim, neizvesno. Porodica Kastro više neće voditi zemlju ili bar ne na svim nivoima i ne onako kako je to bilo poslednjih šest decenija. Od revolucije 1959, Fidel Kastro bio je na vlasti, najpre kao premijer, a od 1976. i kao predsednik. Kada se 2006, zbog bolesti, povukao, nasledio ga je brat Raul. Raul Kastro sada se, posle dva mandata, povlači sa funkcije, ali ne napušta vlast. On ostaje prvi sekretar Komunističke partije do kraja svog mandata, 2021. godine, a to je mesto koje obezbeđuje priličnu moć. I to je prvi put da dve najvažnije funkcije nisu oličene u jednom čoveku. Braća Kastro bila su i na čelu države i na čelu partije, sada će Raul zadržati samo poziciju u partiji. Migel Dijas Kanel izbor je samog Raula. Biografija mu je bez greške: inženjer koji je političku karijeru gradio kao prvi čovek provincije Vila Klara, da bi 2003. godine postao član Politbiroa, a deset godina kasnije i prvi potpredsednik Državnog saveta. Tačnije, prvi čovek do Raula i njegov najbliži saradnik. Jednostavan, neposredan, na posao je, poput nekih evropskih političara, išao biciklom, otvoreniji za razgovor i sa glasačima i sa novinarima nego njegov dosadašnji šef, racionalan i smiren, a opet spreman i na nešto energičnije poteze. U biografiju mu se upisuje i to što se pokazao nešto liberalnijim nego njegovi partijski drugovi, podržavao je prava gej populacije, pravo na kritičniji odnos prema vlasti, koji su iznosili kubanski blogeri i izjavio da je potpuno besmisleno ograničavati komunikacije u vreme interneta. Sada seda u vruću stolicu, pred njim je mnogo zadataka, a ne previše stvarne vlasti i slobode u odlučivanju. Najmlađi je u partijskom vrhu i jedini pripadnik mlađe generacije. Mesto predsednika, ipak, umnogome je simbolično i bez stvarne vlasti, nju će i dalje držati prvi čovek partije i vojske, Raul, istovremeno i Dijasov mentor. Ako ne može da se osloni na ime Kastro, na nasleđe koje je iza sebe imao Raul, Dijas ima oslonac u Raulu, a i u već dugo planiranoj tranziciji. Partija se za to sprema još od vremena kada je sam Fidel rekao da se ekonomija mora menjati, a njegov brat i započeo lagane promene. Da kubanska ekonomija ne može da se održi partija je već uveliko shvatila, ali nije bilo lako menjati sistem naročito uz stalnu blokadu. Privredne reforme, polagani prelazak u liberalniji režim, razvoj ekonomije, uspostavljanje dobrih odnosa sa SAD, sve je to sada u planu, ali se te promene tiho sprovode već deset godina. Za to vreme počele su da niču privatne firme, (Raul je reformama omogućio otvaranje 580.000 malih privatnih firmi) da se stvara privatna imovina, počeli su da otopljavaju odnosi sa Amerikom, dozvoljeno je putovanje, počeo je da se otvara turizam. Stotine hiljada američkih turista počelo je da pristiže, uspostavljene su i avionske linije. Barak Obama učinio je dosta za približavanje dveju zemalja, on je najzad u poslednjoj godini mandata, marta 2016, došao u posetu, kao prvi američki predsednik koji je kročio u Havanu posle 88 godina. Kuba je postala mesto na koje su počeli da dolaze svi, papa Franja, američki predsednik, Rolingstonsi, Karl Lagerfeld, a za njima i biznismeni i turisti. A onda je na vlast došao Donald Tramp. A Fidel Kastro je umro. Nije dugo trebalo da se sve obustavi. Obamin trud je propao, a na nesreću desio se i skandal sa diplomatama u američkoj ambasadi, koje su počele da čuju čudan zvuk, a zatim da osećaju vrtoglavice i mučnine, neki su čak izgubili pamćenje. „Akustični napad“ izazvao je povlačenje osoblja, broj preostalih sveden je na nivo iz 1977. godine. Vlast u Havani branila se da nije umešana i pozvala na zajedničko istraživanje, ali Vašington nije želeo da menja odluke. Počela su ograničavanja poslovanja, putovanja, sve se vratilo unazad. Tramp je rešio da preseče veze uspostavljene za vreme Obame. Politiku prema Havani je preuzeo senator Marko Rubio, republikanac sa Floride, dugogodišnji borac protiv obnove odnosa sa Kubom, sve dok postoji i jedan trag Kastrove politike. A ove nedelje i Kanada je rešila da povuče osoblje iz svoje ambasade, zbog istih simptoma koje su prošle godine osetile i američke diplomate, a koji nisu prestali ni po povratku u Otavu. Tako se pokušaj uspostavljanja novih odnosa ponovo vraća na početak, istovremeno donedavni saveznici, kao što je Venecuela, čija je nafta održavala kubansku ekonomiju, sve su manje u situaciji da pomažu. Sa druge strane, tu je Kina kao pouzdan partner, a pomoć ponovo stiže i iz Rusije. Ruski brodovi sa naftom pristižu sve češće, a ruski izvoz skočio je tokom prošle godine za 81 odsto. Ali sve to nije dovoljno za ono što kubansko društvo mora da učini, ne bi li pokušalo da stane na noge. Dvostruka valuta, sistem koji je Fidel Kastro uveo 1994. godine kako bi olakšao upliv deviza u zemlju, najvažniji izvor prihoda za sve čiji su članovi porodice emigrirali u Ameriku, postao je neodrživ. U njemu je oko tri milijarde dolara, koliko godišnje stiže, ali on opet gura većinu u siromaštvo i pravi haos kroz više različitih sistema koji određuju kurs valute. Plate se isplaćuju u pezosima, u odnosu na dolar 24:1 za prosečnog Kubanca, za turiste i državne firme taj je odnos 1:1, a onda su tu i različiti aranžmani u zavisnosti od toga ko i kako razmenjuje novac. Rezultat je dalje urušavanje ionako urušenog sistema. Spajanje u jednu valutu nije bez rizika, privreda bi mogla da se nađe pred ozbiljnim udarom, ali da je to neizbežno jasno je svima, promenu je najavio i Raul Kastro. Nije jasno kako i kojim tempom, ali će zadatak da je sprovede imati novi predsednik. Predstoje i promene ustava, promena strukture skupštine, broja poslanika, moguće promene koje bi ozvaničile samozapošljavanje i ozakonile privatno preduzetništvo, strana ulaganja, otvaranje tržišta… Istovremeno, na novom predsedniku je i da očuva ono što je kubansko društvo uspelo da izgradi – stopu pismenosti od 99 odsto, besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, ravnopravan položaj žena, koje su za iste poslove plaćene koliko i muškarci, čime se ne bi mogle pohvaliti mnoge zapadne zemlje uključujući i Ameriku. Istovremeno, stopa ubistava je među najnižima u regionu. I sve je to uspela da donese revolucija koja traje već šest decenija, ali u toj neprestanoj borbi sa sankcijama, ipak nije uspela da održi ekonomiju. Za 11 miliona Kubanaca, koliko ih živi u domovini, sada predstoje veoma ozbiljne promene. A one nisu bile česte tokom proteklih decenija. Za generacije koje se ne sećaju Fulgensija Batiste, ovo su prve promene kojima prisustvuju. One bi mogle da preobraze Kubu, ukoliko budu sprovedene pravim tempom. I ukoliko taj tempo bude po meri samih Kubanaca, a ne njihovih vašingtonskih suseda.