Arhiva

Vlast je od nas napravila lutke mrdalice

Olja Bećković | 20. septembar 2023 | 01:00
Vlast je od nas napravila 
lutke mrdalice
Da li vas nešto prekidam, pitala sam sociologa Srećka Mihailovića kada sam ga pozvala telefonom da se dogovorimo za razgovor. „Da, ukoliko uvažavate košenje trave”, glasio je njegov odgovor. Pitam: „Da li vam je O. K. da se nađemo na Trgu Nikole Pašića?“ Posle kratkog ćutanja, tonom kao da nikada pre nije čuo da postoji trg takvog imena, izgovara: „Gdeee?“ Mucam: Mislim, na onom trgu kod Doma sindikata. „Mislite na Trg Marksa i Engelsa?“, kaže s blagim trijumfom. Da, to sam mislila. „Tamo već može.“ Posle ovog nesporazuma, sve je išlo lako. Šta danas znači parola „Živeo 1. maj“? Bezuspešno sam predlagao sindikatima da umesto proslave Prvog maja organizuju komemoraciju Prvom maju. Bilo bi više učesnika, posetilaca i gledalaca nego što će biti za neki dan. U Beogradu bi moglo da se organizuje „traganje za spomenikom Dimitriju Tucoviću“, a u drugim gradovima traženje ulica koje su do juče nosile imena žrtava fašizma. Kako stvari stoje, tražiće se i neki gradovi zatureni pod imenima starih junaka naše slavne Kraljevine! Da li bi bilo pošteno da se založimo za ukidanje proslave Praznika rada, makar dok ne počnemo da radimo? Time bismo zaokružili poslove na damnacio memorije (damnatio memoriae – starorimska praksa raščišćavanja odnosa sa mrtvim protivnicima) i konačno zatrli sećanje na radničku državu, na socijalnu državu, na radničku klasu, na Prvi maj. Izbrisati iz istorije, utrti uspomene, spomenike, imena ulica i trgova, uništiti sve materijalne ostatke, kao što smo uništili fabrike i slične industrijske objekte kao relikte loše prošlosti. Ma, treba ukinuti Prvi maj - da se radnici ne bi sećali prevaziđene borbe za „tri osmice“. Da li je mogućnost izbora pretpostavka pobune? Koji „normalan“ čovek se buni u atmosferi u kojoj mu se šalje jasna poruka da jedino može da postigne da izgubi i to malo što ima? Radnici se bore za „3x8“, već dva stoleća. Osmog februara 1840. godine na Novi Zeland je stigao stolar Semjuel Parnel. Brzo je našao posao, ali je ovako uslovio gazdu: „Dan ima 24 časa, od kojih 8 sati pripada radu, 8 sati je za odmor i 8 sati je za san… I nisam lud, ovo nije London i ovde nemate mnogo majstora svog zanata!“ Cela istina u dve rečenice. Tako onda, tako sada. Ali koji radnik danas sebi može da dozvoli takvo uslovljavanje? Današnja Srbija nije ondašnji Novi Zeland, a i odavno znamo da Srbi nisu Englezi. No, kad majstori odu u zemlje u kojima sunce kasnije zalazi, možda počnu da se prave da jesu. Ali, suština je da pregovaračka snaga sindikata direktno zavisi od manjka radne snage - što je radnika manje, sindikati su jači. Pomenuti Semjuel Parnel je to ukopčao još pre gotovo 180 godina. Sve ostalo je stvar veštine sindikata i snage kapitalista. Pretnja štrajkom tamo gde kapitalista može da bira koga će da zaposli, pretnja je praznom puškom. Kako je moguće razumeti da u zemlji u kojoj nema kuće bez nekog nezaposlenog, svakog dana slušamo vesti da za malo više nema nezaposlenih i da se radnici „uvoze“? Kažu da u nas dolazi vreme kada radnika neće biti dovoljno. Naš predsednik čak tvrdi kako „građevinci“ govore engleski. Objašnjava da kod nas više nema radnika i da zato na našim gradilištima rade majstori iz Republike Srpske i Makedonije,… Nisam znao da se tamo govori engleski!? Dobro, neka je tako sa radnicima. A šta je sa poštenom inteligencijom? Da l’ i nje nema ili samo nema pameti, mislim inteligencije? Ili je nestala ko što radnici fizikalci nestaju? Jeste. I inteligencija beži od niske plate u druge zemlje. Nema radnika, ali ima praznika. Kakva je to proslava bez slavljenika? Kao što su radnici proleterska obeležja svog položaja prinudno zamenili prekarnim nametima, tako se Đurđevdan invazivno pomerio nedelju dana unazad i obeležio Prvi maj. Prvi maj je bio proleterski praznik, a Đurđevdanski prvi maj je prvenstveno praznik prekarnih radnika. Prvomajci su ponešto pozajmili od Đurđevdana, ali su im sada đurđevdanci uzvratili punom merom i okupirali Prvi maj. Jagnjići se danas okreću na ražnju nedelju dana ranije. Kako je ispalo da oni koji najlošije žive nemaju ništa protiv jelke od 84.000 evra? Da li je moguće kupiti socijalni mir fontanama? Kako čovek može da razume inicijativu predsednika za još 54 fontane u Beogradu i prigradskim naseljima? Odavno su od nas napravljene „mrdalice“ Milije Nešića (ako se sećamo filma „Tajvanska kanasta“ Gorana Markovića). Mrdalice se ne bune, ni onda kad se konci zamrse, mada tada može da bude opasno i po one koji vuku konce, jer se u tom zamršaju ne zna na šta će izaći! Kako ste došli do formulacije „zombi novinar“? „Zombi-novinar“ i „radnik-mrdalica“ su oblici prekarnih radnika koji ćute i trpe svoju prekarnost. Šta je zapravo prekarnost? Pa to je kad konce nas lutaka i nas mrdalica vuku neki drugi, a mi ni da zamrsimo. To je ono kad mi radimo i živimo kako oni hoće, živimo onoliko koliko oni hoće, zadovoljni što smo uopšte živi. Znači, „zombi novinar“ je… Gledano vikipedijaški, to je medijska osoba čiju je dušu zaposeo gazda medija, ili možda tek glavni urednik, koji putem zle magije, tj. novca, beskrajno raspolaže tom osobom i njenim delom. Naravno da je „zombi-novinar“ metafora za prekarnog novinara, a tu prekarnost smo utvrdili u istraživanju Centra za razvoj sindikalizma, na osnovu devet grupa pokazatelja: nesigurnost zaposlenja (neizvesnost novog zaposlenja, niska zapošljivost), nesigurnost radnog mesta, neizvesnost radnog vremena, neizvesnost zarade (nadoknada za rad, plata, nadnica), nesigurnost zaštite zdravlja i bezbednosti, nesigurnost uslova rada, nesigurnost radnih prava, nesiguran status (status preživljavanja) i egzistencijalna nesigurnost. Na osnovu ovih pokazatelja našli smo da je tri petine ispitanih novinara u osrednjoj ili velikoj prekarnosti, a da je nema, ili da je prekarnost mala, kod dve petine ispitanih novinara. Pa kad je troje od pet novinara prekarno, kako onda ne govoriti o „mrtvaku koji hoda“, o zombi-novinarima. Da li je partija na vlasti uspela da svaku pobunu i zahteve za uslove rada dostojne čoveka izjednači sa „izdajom“, „udarom na Vučića“, „dirigovanim pokušajima stranih ambasada da destabilizuju nikad jaču Srbiju…? Balkanski ili tačnije srpski „karl šmitovi“ opsednuti su podelom svega i svih na prijatelje naroda i vrhovnika na jednoj strani i na izdajnike, na drugoj strani. Dakle, ti drugi nisu neprijatelji, oni su gori od neprijatelja, oni su izdajnici. Ako i ostavimo po strani to što Srbi nisu bili baš umešni u prepoznavanju izdajnika, ajd´ da budemo grubi, počev od ozloglašenog izdajnika Vuka Brankovića do Milana Nedića, ponovno rehabilitovanu milostivu srpsku majku. I šta čovek da kaže, možda ono što reče jedan moj prijatelj: Izdao bih i ja, ali me svi pretekli! Holistički pristup u politici svodi se na to da politike i političare razvrstavamo isključivo na anđele i đavole. Takav pristup politici je u biti religijske prirode, jer crno-beli pogled na život i svet ne karakteriše samo zoroastrizam, mazdaizam, naniheizam, već i samo krišćanstvo a i niz drugih religija. Ta šmitovska redukcija politike i političara na prijatelje i neprijatelje, na raj i pakao apsolutno je nepolitička, bez obzira na to što u kraćim isečcima vremena može da pruži trenutnu političku dobit. U biti, umeće i vladanje i opozicioniranja je upravo u nadilaženju tog uprošćenog, pa i prostačkog, dualizma. Valjalo bi da naši političari pročitaju knjigu Petra Bojanića Prijatelj – neprijatelj. Da li vlast kreira podele u društvu gde su sa jedne strane „pošteni ljudi koji razumeju da bolje ne može“, a sa druge „dokoličari koji piju pivo po kafićima, ništa ne rade, samo kritikuju“? Politika nije rat i manimo se idiotarija koje kažu da je „mir samo rat nastavljen drugim sredstvima“. Manimo se Klauzevica. Manimo se i Šmita. Nije vlast (apsolutni) neprijatelj, nije opozicija (apsolutni) neprijatelj. Zajednički imenitelj vlasti i opozicije je dobar život građana, a ne zauzimanje i što duže opstajanje na vlasti po svaku cenu. Vlast partije koja u svim drugim partijama vidi krvnog neprijatelja, a to isto vidi i u narodu koji ne aplaudira svakom njenom potezu - ne opstaje dugo. Barem ne u onim zemljama u kojima ima samo d od demokratije. Partija u opoziciji koja u partiji na vlasti vidi krvnog neprijatelja, a takođe to vidi i u svim opozicionim partijama koje pretenduju na vlast, koja u narodu koji glasa za vlast ili za neke druge pretendente vidi crnog đavola - nikad i ne dolazi na vlast. Jer ne vidi ništa i ne zna ništa. Politika je stvar dijaloga i kompromisa, manjih ili većih ustupaka, ali i međusobne empatije, razumevanja i poverenja pretendenata na vlast i onih koji svojim izbornim opredeljenjem donose odluku o vršiocima vlasti. Kako razumete „propast“ dogovora Đilas - PSG? Šta reći o pokušajima nekih partija iz opozicije da budu zajedno, u nekom savezu, u nekoj koloni… To pitanje je ovde aktuelno već gotovo tri decenije. I uvek bude, evo i sada, da neki hoće a neki neće da budu zajedno. Neki hoće zajedno, ali da bude po njihovom. Šta reći o ljudima koji vode stranke i strančice, a koji nisu savladali ni osnovnoškolski račun – razlomci se sabiraju tako što se nađe zajednički imenitelj. Politika je nešto više od međusobnog pljuvanja i etiketiranja. I neće biti da bogat čovek ne može biti levičar, i ne može biti da je svaki golja po definiciji levičar. Uostalom, zar ne znamo šta su na kraju pretprošlog veka uradili i postigli radikali – bezgaćnici. Pardon, neki i jesu, pa Pašić je od golje dogurao do bogatuna, a neće biti samo ženidbom, i da ne bi sina Rada bogzna dokle bi ti Pašići dogurali. Da li bi napuštanje parlamenta bila smislena pobuna? Oni koji to predlažu ne razumeju osnovnu političku računicu: besmislen je bojkot rada parlamenta kad u njemu ostaje toliko poslanika iz toliko partija. S druge strane, stidim se kad vidim šta se dešava u Narodnoj skupštini, ako nam je narod kao ovi u Narodnoj skupštini, gotovi smo i kao narod i kao ljudi. Ko ili šta sprečava opozicione partije da rade ono što im je posao? U najveće mane ogromne većine sadašnjih opozicionih partija i partija na vlasti ubrajam sledeće četiri: strateška grešenja, taktička grešenja, distanciranje prema softveru ili svojevrsno raspamećivanje partija i mesijanske deluzije partijskih rukovodilaca. Šta bi bilo strateško grešenje? To su one situacije kada opozicione partije glasaju protiv čak i onda kada imaju povoljno mišljenje o nekom predlogu, samo zato jer je AV podneo taj predlog. Zbogom pameti, dobro jutro Srbijo! Davimo se, AV nam pruži ruku da nas spasi, a mi ne prihvatamo jer je to njegova ruka!? Da se razumemo, ne slažem se sa velikim brojem političkih odluka prvog čoveka Srbije, u osnovi se ne slažem sa njegovom politikom u mnogim njenim aspektima, ali ga ne vidim kao čoveka koji je na drugoj strani, urbi et orbi. Taktičko grešenje? Tu pre svega mislim na nemuštu komunikaciju sa članovima partije, sa simpatizerima, sa svojim biračima, sa građanima uopšte. Ne reče li Lav Trocki da je taktika u politici umeće sprovođenja pojedinačnih operacija, dok je strategija umeće pobeđivanja, tj. preuzimanja vlasti. Ono treće ne umem ni da ponovim…, kako ste rekli? Distanca prema softveru ili dezintelektualizacija partija, svojevrsno raspamećivanje partije. Intelektualci se sve više distanciraju od partija i uštrojenog i uštogljenog partijskog promišljanja stvarnosti. Ne odgovaraju im obavezna prežvakavanja tankog mišljenja čelnika stranke, zahtev za „razradu“ partijskih floskula, pa ni partijska disciplina koja traži da se „pljuje“ po stranačkom „neprijatelju“, a hvali svaka budalaština stranačkih „prijatelja“… S druge strane, partijski čelnici se ovako ili onako osećaju ugroženim od svakog ko misli, a pogotovo ako drukčije misli. I otuda se partijska politika sve više vodi „po osećaju“ a ne „po pameti“. Posledice su prilično vidljive. Naravno da ima i intelektualaca koji su u dilu sa partijskim vođstvom i koji se priklanjaju partijskoj pameti i partijskim moćnicima, ali kao da i jedni i drugi u tome nalaze neki ćar. Sećam se da ste još pre četiri godine upotrebili taj termin „dezintelektualizacije“ kritikujući Demokratsku stranku? Partije opozicije ne samo da su na distanci sa intelektualcima, već su se ratosiljale i „agitatora“, to jest onih posrednika između partijske politike i partijskog programa i potencijalnih pristalica i sledbenika. Dobar primer je Demokratska stranka. Izmakla joj je tzv. srednja klasa, i nestala, a DS još računa na nešto čega nema. Digla je ruke od radnika, a potom su i radnici gotovo nestali. Ostao joj je prekarijat, a demokrate sa prekarnim radnicima ne znaju da pričaju ni o vremenu a kamoli o političkim pitanjima. Fale im ljudi koji bi njihovu politiku umeli da približe potencijalnim pristalicama i da uspostave vezu između ličnih i porodičnih problema većine ljudi i mogućih političkih rešenja. Da li te „posrednike“ nazivamo ovako ili onako i nije važno - agitatori, narodni zagovornici, motivacioni govornici ili šta već. Demokratskoj stranci fali Slobodan Gavrilović. Kad je reč o ovoj partijskoj aktivnosti, treba primetiti da demokrate ništa nisu naučile ni od Šešelja ni od Vučića, ili ne daj bože od Lenjina, jer pobogu, oni su politička đubrad. Gde prepoznajete „mesijanske deluzije“? Velika boljka naših političara su deluzije o sopstvenoj veličini, pameti, znanju, političkoj umešnosti… Psiholozi kažu da uz deluzije veličine idu deluzije proganjanja. I slika je kompletna. Otuda u našoj politici nema dijaloga pa ni najobičnije ravnopravne komunikacije. Takve umišljene veličine emituju samo zapovesti, ko ne posluša, izdajnik je. Objasnili ste zašto ne rade političke partije, a zašto ne rade institucije? Ko je institucijama oduzeo pravo na rad? Institucije su najveći neprijatelj samovolji. Nema „na ovim prostorima“ tog vrhovnika koji institucijama nije suprotstavio vlastitu svojeglavost. Vlast i vlasnici vlasti po pravilu lako zanemare institucije i tu iskazuju svu svoju razuzdanost. U Srbiji su se oduvek, osim retkih i kratkotrajnih vremena, baškarili razuzdani vlasnici naših života… U nas se borba za institucionalno ograničenje samovolje vlastodržaca vodi samo do onog trenutka dok se ne dođe do trona vlastodršca, a onda bivši vlastodržac započinje borbu za ograničenja samovolje aktualnog vlastodršca. Izgleda da vlast kvari privremeno, samo dok si na vlasti. Ispalo je da je demokratija trajno opredeljenje, osim u trenucima kad je „demokrata“ na vlasti. S kojim osećanjem gledate na sve ukupno o čemu smo razgovarali? Tako otrcano, ali i tako verodostojno, izgleda ona gotovo uzrečica: Da se to dešava nekom drugom, bilo bi mnogo smešno. Jeste, bilo bi a nije. Nije smešno, a jeste mnogo tužno a bogami i stidno. Da, stidim se. Stidite se…? Stidim se kao roditelj čija deca žive i rade u inostranstvu, dvoje od troje. Otišli, ma vraga otišli, pobegli. Jedna ćerka se ovamo neće vratiti, osim na letovanje, a druga verujem da hoće iako je ovde svi odgovaraju od tog nauma, i prijatelji iz života i kolege iz struke. Stidim se pred unucima jer ne znam njihov jezik, a onda su oni naučili srpski, a ja nikad ni hebrejski ni švedski ni druge jezike kojim oni govore. Stidim se medija ovakvih kakvi u ogromnoj većini jesu. Stidim se mnogih poteza ove vlasti, čini se nešto više nego one juče, a nje sam se stideo više nego one prekjuče, i tako redom unazad! Stidim se ove „akademske zajednice“ koja prodaje diplome i onima koji nisu ni prošli pored datog fakulteta a kamoli ušli unutra, koja prodaje zvanja, doktorate… Stidim se svoje struke, i kolega koji ili ćute i „gledaju svoja posla“ ili podrepaški slave političke i druge moćnike… Nekako me sramota.