Arhiva

Preporuke i obećanja ludom radovanja

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović delovala je baš odlučno kada je izjavila da „ozbiljno shvatamo preporuke EK o slobodi medija“ i da će Vlada Srbije „raditi na tome“. S druge strane, šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici delovao je kao neko ko joj je poverovao kada je uzvratio: „U oblasti slobode izražavanja ocenjeno je da Srbija nije ostvarila nikakav napredak, ali cenim što je ministarka rekla da će se Vlada pozabaviti tim pitanjem, jer je to veoma važno za Evropsku uniju.“ Šteta što niko nije procenio da bi bolje stanje u medijima bilo važno i za Srbiju, ali ne treba sitničariti kada je već pokazana dobra volja. A opet, ne bi trebalo biti previše optimističan jer se aktuelni izveštaj EK tek u par rečenica razlikuje od onog iz 2016, koji su naše vlasti takođe „ozbiljno shvatile“. A ocena je i tada i sada bila da nije postignut nikakav napredak, mada ni to nije loše, bar ne po mišljenju ministarke Joksimović, jer „nismo nazadovali“. Rečenice poput „pretnje, nasilje i zastrašivanja novinara i dalje predstavljaju razlog za zabrinutost“, „nejasne strukture vlasništva i finansiranje iz državnih izvora, naročito na lokalnom nivou“, „nerešeni slučajevi ubistva novinara“ ili opaska da REM ne radi svoj posao, identične su u oba izveštaja, mada je REM dobio više prostora nego u prethodnom. Logično, pošto javnost ne bi znala ni da ovo telo još uvek postoji da nije bilo solističkih istupa njihove članice Olivere Zekić u vezi sa već antologijskim decibelima. Zbog toga je EK preporučila „jačanje REM-a“ i njegovu reakciju „na narušavanje programskih koncepata i sadržaja programa za koje su dobijene frekvencijske licence“ uz mogućnost da propisuju novčane kazne. Ili, pojednostavljeno: EK misli da bi REM radio svoj posao i kažnjavao Pink, Hepi i ostale elektronske medije koji zloupotrebljavaju nacionalne frekvence u promovisanju samo jedne partije i polupornografskog programa samo kada bi imao mogućnost za to? Teško da je tako (možda se radi samo o evropskoj uljudnosti, a možda i o sporazumu o ne baš jakom napadanju dok se Kosovo ne isporuči) jer se u izveštaju eksplicitno navodi da je „REM propustio da ukaže na nebalansirano izveštavanje medija tokom kampanje za predsedničke izbore“. Kako izgleda kada ne „nazadujemo“ može se videti iz zaključka prethodnog i aktuelnog izveštaja. U onom iz 2016. se kaže: „Kada je reč o zaposlenju i uređivačkom okruženju, koje favorizuje tabloidizaciju i objavljivanje nepotvrđenih i neproverenih (često u potpunosti izmišljenih) informacija, to ne pogoduje poboljšanju novinarskih standarda. Niske plate i nedostatak sigurnosti zaposlenja, osobe koje profesionalno rade u medijima čini podložnim pritiscima i uticajima. Sveukupno medijsko okruženje podstiče autocenzuru.“ U poslednjem, ta formulacija ovako zvuči: „Politički i ekonomski uticaj na medije i dalje predstavlja izvor zabrinutosti... Novinari imaju malu sigurnost na poslu i uređivačko okruženje koje favorizuje ’tabloidizaciju’, nije pogodno za poboljšanje novinarskih standarda. Opšte medijsko okruženje podstiče samocenzuru.“ A kako je gotovo identična ekipa vodila Srbiju i odlučivala o medijskim slobodama i onda i sada, pitanje je zašto EU „ceni“ najavu da će se nešto promeniti? Zato što je sada premijerka Ana Brnabić a ne Aleksandar Vučić? Možda, ona bar nije bila ministarka informisanja krajem devedesetih u vreme najvećeg medijskog mraka, ali tokom mandata nije pokazala da razume problem medijskih sloboda ili, ukoliko ga razume, da želi, može ili sme da uradi nešto povodom toga. Tokom razgovora sa predstavnikom OEBS-a za slobodu medija Arlemom Dezirom bez problema je izjavila da prihvata sve o „važnosti sprovođenja principa i standarda slobode medija i izražavanja, kao i o zaštiti novinara“, ali to nije ono isto što je govorila za domaću upotrebu. Za nju je isticala da vidi slobodu izražavanja i taksativno navodila onih nekoliko medija koji se još uvek usuđuju da rade bez cenzure (NIN, Vreme, Danas, N1...), ne ulazivši ni u činjenicu koliki je to postotak medija u odnosu na više od 2.000 registrovanih, a ni u to koliku cenu plaćaju za luksuz da ne rade po diktatu vlasti: od pretnji i satanizacije u skupštini i tabloidima, preko tužbi, do ekonomskog uništavanja. Međutim, baš kao i ministarka Joksimović, u razgovoru sa visokom predstavnicom Evropske unije Federikom Mogerini, obećala je da će „Srbija pristupiti daljim reformama u skladu sa ocenama i preporukama predstavljenim u Izveštaju EK“ i najavila ozbiljan rad u oblasti vladavine prava i slobode medija. Da se nijedna od njih nije šalila i da reforme počinju „odmah“ imale su priliku da demonstriraju „odmah“, konkretno čim je objavljena kolumna Dragana J. Vučićevića, glavnog urednika omiljenog Vladinog tabloida Informer, posvećena odbrani skupštinskog mandata osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. On je između čestog pominjanja delova tela koje Šešelj i on nude na javnu upotrebu, rekao i ovo: „Kako bi bilo da se svi vi, žute moralne pederčine, terate u tri p… lepe materine! Svi vi čanci, blicovci, danasovci, sve vi jerkovke, borke i ostale veštice u crnom. Čitajte mi sa usana: Marš u k…! Svi do jednog!“ Informer je i pre ovoga bio primer za ono što nam EK zamera. U njega je vlast pumpala enormne svote novca, koristeći svaki konkurs za sufinansiranje medija, pa čak i one lokalnog karaktera. Bio je „srećan dobitnik“ čak i kada je opština Novi Bečaj nudila pomoć lokalnim medijima bitnim za to područje, iako u izveštaju EK eksplicitno piše povodom sufinansiranja da se „zahtevaju transparentne i pravične procedure bez uplitanja državne uprave, posebno na lokalnom nivou“. Ali kada je nakon novog izveštaja ta medijska tvorevina aktuelnog režima objavila to što je objavila, a vlast odlučila da ćuti, postalo je jasno koliko će se „preporuke“ ozbiljno razmatrati. Jedna od njih glasi: „Srpske vlasti moraju da reaguju brzo i javno osuđuju govor mržnje i pretnje novinarima.“ Predsedniku Aleksandru Vučiću možda je bilo neprijatno da kritikom demantuje svoju izjavu o Vučićeviću kao „časnom i pristojnom čoveku“, ali on i ne mora da reaguje. Ipak je u Srbiji predsednička funkcija samo protokolarna, a Vlada je ta koja odlučuje, tako da bi problem gromoglasne tišine trebalo pripisati pre svega premijerki Brnabić i ministarki Joksimović. Da smo ozbiljna država, onda i ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću, ako je povodom prethodnog izveštaja i kritike koju je dobio njegov sektor izjavio da se radi o „otrcanom izrazu i paušalnoj oceni“. Ili od njega ipak ne bi trebalo očekivati ništa imajući u vidu kako se odnosio i kako se još uvek odnosi prema izradi Medijske strategije, dokumentu koji bi mogao da predupredi ovakve ocene EK. Obećao ju je još u septembru 2016, oformio radnu grupu za njeni izradu 10 meseci kasnije, a onda se uz pomoć svog državnog sekretara Aleksandra Gajovića postarao da je „dobrovoljno“ napuste sva relevantna medijska udruženja u što kraćem roku, pre nego što stignu da utiču na kvalitet ijednog pasusa u tekstu. Srećom, tu doslednost nisu pokazali premijerka Ana Brnabić i predsednik Aleksandar Vučić, koji su zaustavili izradu strategije i predložili „njeno donošenje u otvorenijem postupku“ uz saradnju sa OEBS-om. A nama i Evropi ostaje da poverujemo u bajku da će bolji dokument vratiti medijske slobode.