Arhiva

Kako se kalio Makron

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Kad se Stiv Bel, jedan od najopakijih britanskih političkih karikaturista u poslednjih tridesetak godina, dohvati nekog političara, tome se ne piše dobro – makar na stranicama londonskog Gardijana. Jednom kad je tadašnjeg premijera DŽona Mejdžora krenuo da crta sa staromodnim belim gaćama navučenim preko pantalona, više mu ih nije skidao – osim da mu ih tu i tamo natakari na glavu; bivšeg američkog predsednika, nesrećnog DŽordža V. Buša, redovno je prikazivao kao čovekolikog majmuna; dok je još jednog britanskog premijera, Dejvida Kamerona, ovekovečio na glavu mu zauvek navlačeći kondom. Kako je sve Bel svojevremeno prikazivao Tonija Blera, ili kako sve danas crta Terezu Mej i Borisa DŽonsona, već je teže opisati: to mora da se vidi. Prirodno je, onda, da Donalda Trampa Bel crta kao jarkonarandžastu toaletnu šolju, sa žutom daskom tamo gde se u realnosti nalazi neponovljiva frizura šefa Bele kuće. No, ovde je reč o relativno novom liku u Belovom panteonu: francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, koga odnedavno – otkako je najavljena, a potom i sprovedena brzometna združena intervencija američkih, britanskih i francuskih snaga u Siriji – crta kao agresivnu francusku pudlu pod Trampovom komandom. Teško da bi Makronu – koji, osim što svoju funkciju i politiku koju zastupa shvata krajnje ozbiljno, generalno ne deluje kao neko s razvijenim smislom za humor – ovo moglo da bude simpatično; ako ćemo pravo, ne bi se dopalo ni bilo kom drugom na njegovom mestu. Mladom francuskom lideru, koji je u vreme nastanka ovog teksta boravio u zvaničnoj poseti Sjedinjenim Državama (poseti čiji će epilog biti poznat tek kad ovaj broj NIN–a već bude odštampan), više od svega stalo je da na delu dokaže kako je zemlja koju predvodi ponovo nezaobilazni akter svetske politike; u isto vreme i potpuno samostalna u odlučivanju i visoko kooperativna na međunarodnom planu. A takva ambicija je, jasno, nespojiva s pristajanjem na podređenu ulogu – pogotovu ne u odnosu na Trampovu Ameriku. Bilo bi i nepravedno optuživati Francusku za beskičmenjaštvo kakvo, recimo, razne britanske vlade u kontinuitetu iskazuju pred SAD. Dovoljno je setiti se odbijanja predsednika Žaka Širaka da Francusku uključi u koaliciju koja će 2003. pod lažnim pretekstom napasti Irak i potonjeg, poražavajuće stupidnog američkog prezira prema svemu francuskom. Razlog zbog koga je Francuska učestvovala u pedesetak minuta dugom napadu bilo je Makronovo uverenje da (pretpostavljena, mada ni izbliza neporecivo dokazana) upotreba hemijskog oružja za kojim je navodno opet posegao sirijski režim predstavlja onu „crvenu liniju“ koja se ne sme preći – odnosno postupak koji ne može proći bez kazne kao 2013, kada je tadašnji američki predsednik Barak Obama, iako je prethodno i sam o upotrebi hemijskog oružja govorio kao o sopstvenoj „crvenoj liniji“, posle sličnog incidenta odbio da interveniše u Siriji. (Delotvornost i „vaspitni“ efekt ovakve „kazne“ su već drugo pitanje.) Postoji, ipak, nešto što francusko–američkim odnosima trenutno daje specifičnu dinamiku: lični odnos dvojice predsednika. Makron je jedini evropski lider koji je s Trampom – takvim kakav je – uspeo da pronađe nekakav zajednički jezik. Nisu, naravno, ova dva posve različita karaktera postali najbolji drugari, ali je, zahvaljujući pre svega pragmatizmu francuskog predsednika, te nekim njegovim potezima koji su naišli na Trampovo dopadanje (poput povećanja izdvajanja za odbranu u skladu sa potrebama NATO, te pompeznog dočeka koji mu je prošlog jula priredio u Parizu), između njih uspostavljena spona kakvu druge vodeće figure u Evropi ne mogu ili – zbog odbojnosti prema Trampu – i ne žele da oforme. (U tom smislu biće veoma ilustrativno uporediti razliku u atmosferi tokom Makronove posete s posetom nemačke kancelarke Angele Merkel, koja u Vašington stiže takođe ove sedmice.) Ni Makron, međutim, nije pred put u SAD očekivao da može previše da utiče na Trampa da odustane od neke od najavljenih odluka, poput namere da povuče američki potpis sa sporazuma o ograničavanju iranskog nuklearnog programa, kao što ga nije odgovorio ni od istupanja iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama ili (zasad samo odloženog) uvođenja dodatnih carina na robu iz Evropske unije. Zato je iz Pariza preventivno odaslata poruka da uspešnost posete ne treba sagledavati samo kroz to da li će Makron Trampa uveriti u pogrešnost njegovih stavova. Objašnjenje šta bi se onda drugo moglo smatrati uspehom, doduše, nije ponuđeno. Ako konkretnih rezultata posete i ne bude, to – kao ni početni neuspesi na drugim spoljnopolitičkim planovima – Makrona neće obeshrabriti. NJegova dugoročna ambicija je da Francusku „resetuje“ i pretvori u „agilnu, fleksibilnu, kreativnu startap silu, sposobnu da u isto vreme nastupa i kao velika sila i da kroz multilateralizam radi u korist kako evropskih, tako i francuskih interesa“, kako to spoljnopolitički eksperti Boris Tukas i Silija Belin sažimaju u američkom časopisu Nešnel interest. I u tome ga neće pokolebati što njegova nastojanja zasad više nailaze na prepreke nego na podršku – kako pokazuje i otpor s kojim je u Nemačkoj dočekano njegovo zalaganje za uvođenje evropskog monetarnog fonda, zajedničkog budžeta i zajedničkog ministra finansija evrozone; te nerazumevanje za njegove predloge promene procedure izbora predsednika Evropske komisije i poslanika Evropskog parlamenta (EP). Pogotovu u situaciji kad se Britanija sprema za izlazak iz Evropske unije, a Merkelova zbog narušenog autoriteta kod kuće više ni na evropskoj sceni nije u tako dominantnoj poziciji kao što je doskoro bila, što Francusku nekako i prirodno gura ka tome da pokaže inicijativu i od Nemačke preuzme ako već ne lidersku ulogu u EU, onda barem pripadajući deo odgovornosti koju ta uloga podrazumeva. Makron je tu izričit: kao ni u Francuskoj, ni u EU stvari više ne mogu da ostanu po starom. Pokazao je to i njegov skorašnji nastup pred EP u Strazburu, u kome je, iz ovdašnje perspektive posmatrano, najvažnije što je rekao bilo to da Unija ne može više da prima nove članove dok se prethodno ne reformiše. Neuporedivo više novinskog prostora dobilo je, ipak, njegovo odbijanje – na iritaciju jednog dela evroposlanika – da svoju Republiku u pokretu (LREM) priključi bilo kojoj od postojećih partijskih grupacija u EP, čime je ostavio otvorenom mogućnost da bude začetnik novog panevropskog stranačkog bloka u tom telu, te dogodine, posle izbora, možda presudno utiče na odnos snaga u njegovom novom sazivu. U međuvremenu će Makron pune ruke posla imati na domaćem terenu, gde njegovi potezi nailaze na oštro protivljenje pre svega levice, ali – zahvaljujući ubedljivoj većini koju ima u parlamentu – jedan po jedan bez problema dobijaju skupštinsku verifikaciju. Ove sedmice je tako usvojen znatno oštriji imigracioni zakon, kojim se period tokom koga se oni kojima je zahtev za azil odbijen mogu držati u pritvoru s 45 produžava do 90 dana; rok za podnošenje zahteva za azil sa 120 skraćuje na 90 dana; a za ilegalni ulazak u zemlju uvodi jednogodišnja zatvorska kazna. Kritičari ovih mera smatraju da se njima migranti svode na nivo kriminalaca i upozoravaju da će upravo najugroženijima među njima biti uskraćena pripadajuća zaštita, ali ti prigovori nisu uvaženi. Zbog prava migranata barem niko neće demonstrirati – ili barem ne masovno. S radničkim i studentskim protestima stvari već stoje bitno drugačije, i tu bi Makron mogao da ima ozbiljne probleme. Francuska je ovog proleća zahvaćena serijom dvodnevnih štrajkova na železnici i u nacionalnom avioprevozniku Er Fransu; termini tih štrajkova su se ove sedmice prvi put poklopili, izazivajući haos širom zemlje. Zaposleni na državnoj železnici (SNCF), jednom od poslednjih preostalih moćnih sindikalnih uporišta, bune se protiv najavljenog uvođenja privatne konkurencije i pooštravanja radnih uslova (dok ankete pokazuju da jasna većina Francuza podržava vladine mere u ovoj oblasti); u Er Fransu traže veće povećanje plata od onog koje im menadžment nudi. Studenti su besni zbog uvođenja restriktivnije politike prijema na univerzitete, jer veruju da se time ukida ravnopravnost pristupa visokom obrazovanju; iz istog razloga su, logično, kivni i srednjoškolci. Kad se tome dodaju i prošle godine uvedene poreske olakšice koje nesrazmerno favorizuju one najbogatije, o Makronu se, barem na levoj strani političkog spektra, formira slika kao o lažnom centristi koji ubrzano demontira francuski socijalni model i umesto njega zavodi tačerizam. On, pak, insistira da će današnja odricanja na duži rok boljitak doneti svima. „Francuska neće preko noći postati zemlja progresa“, izjavio je nedavno. Makron, tako, paralelne bitke na više frontova vodi s promenljivim uspehom, mada mu se, ako ništa drugo, ne može prigovoriti da nije proaktivan i spreman da rizikuje. Nevolja je samo što – suprotno mantri poznatog pekamskog preduzetnika i frankofila Dereka „Del Boj“ Trotera – korelacija između rizika i profita često ne bude u skladu s očekivanjima.