Arhiva

Zbog novih ideala izgubićemo dušu

Dragan Jovićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Zbog novih ideala izgubićemo dušu
Na dogovoreni intervju, Miloš Biković dolazi tačno u minut, iako je prethodno javio da će zakasniti. Nonšalantnim stilom i neposrednom komunikacijom sada odaje utisak ozbiljnog umetnika, koji se dobro iskalio u velikim međunarodnim produkcijama, u kojima je poslednjih godina češće radio. Razgovaramo o njegovom radu između dva nova filma u Rusiji, od kojih Led dostiže zavidne rezultate u ovdašnjim bioskopima, dok Izvan granica realnosti stiže s prvim danima maja i gde je glumačke snage oprobao sa Antoniom Banderasom. Dok pričamo o njegovim planovima i željama da srpske filmove izvede na svetsku scenu, jer smatra takvu razmenu plodonosnom i perspektivnom, odaje utisak sada već razigranog filmskog stvaraoca, daleko od zvezde kakvom ga prave mediji i paparaci, koji su obitavali oko kafića i tokom našeg intervjua. O poslovnim planovima, koji se ne tiču samo glume iako tu ima ozbiljnih i velikih ambicija i ubuduće, Biković je nedavno napravio i ozbiljan nastup na Kopaonik biznis forumu, gde je otvorio neka nova polja svog delovanja govoreći o perspektivi koju donose nove tehnologije. Ali i novi mladi ljudi. „To je istorijska šansa za Srbiju“, počinje razgovor Biković. „IT je industrija koja zahteva samo um i laptop. Ovo drugo možemo da imamo, ali bitno je da umova imamo napretek. To je prilika da brojni mladi ljudi, koji sada odlaze, zapravo ostanu i da ovde naprave centar te industrije. I da se na mapi sveta zabeležimo kao lideri. Ta ideja me je privukla i vodila. I zato sam uzeo učešće na Kopaoniku. Živimo eru četvrte tehnološke revolucije, koja nam može doneti novu podelu karata i ponuditi adute koje bismo mogli pametno da iskoristimo. A inicijativa Digitalna Srbija upravo skreće pažnju da te adute možemo da iskoristimo. Otkud vi u celoj toj priči? Čuo sam za njih od kolege koji radi u irskoj ambasadi. Skrenuo mi je pažnju na njih jer se u Irskoj desio sličan proces, vrlo interesantan. I tamo su se poslednji u proces digitalizacije uključili političari. Inicijativa je krenula od ljudi iz ekonomije, kulture, biznisa, umetnosti, IT sektora… Počela je onda kada su se oni okupili da naprave zdravo društvo. I tako su doživeli ekonomski preporod. Tako sam ušao u priču sa idejom da kroz kulturu promovišemo taj način razmišljanja. Malo je nezamislivo da se to primeni u Srbiji… Da, jer smo mi navikli da tako razmišljamo. Mi već imamo to urođeno da ne treba na globalnom planu da budemo lideri. Otprilike, samo da smo bolji od Bugarske. Neki naš reper se sveo na to, a zapravo mislim da je to vrlo moguće i izvodljivo. I kako je to primenljivo u sferi koja je vaša primarna? Na primer, otkada se serija Vojna akademija emituje, podignuta je svest o značaju te akademije. Od tada, znatno veći broj ljudi se upisuje na tu akademiju. Ali bez obzira na to, kroz kulturu može da se promoviše jedan model ponašanja i jedan sistem vrednosti. Bilo bi sjajno kada bismo podstakli mlade ljude da osnuju svoje firme i da za desetak godina već vidimo plodove njihovog rada. Naravno, veoma je teško pratiti da li ih je jedan film ili jedna serija podstakla na to, ali lično verujem da sve utiče. Često igrate likove iz prošlosti i često vaši filmovi prizivaju nostalgiju. Za čime je savremeni svet danas nostalgičan? Nostalgija se javlja onda kada se oseti potreba da se malo uspori. A danas je ubrzano sve. Protok informacija, vreme u kome živimo. Danas nedostaju kontakt, toplina, prave vrednosti o kojima stalno govorimo. To su jednostavne stvari, prirodne, ali usled života koji živimo one su u drugom planu, onako kako nam civilizacija nameće. U prvom planu su dnevna politika, biznis, ekonomija. Kultura je dobila drugo značenje, malo se govori o klasici i klasičnim vrednostima. Veliki akcenat stavlja se na vizuelno. Instagram i Fejsbuk su pomerili percepcije postojanja, jer je postalo najvažnije kako neko izgleda. Došli smo do odrođavanja. Mreže stvaraju utisak da poznajemo ljude, da komuniciramo s njima, a u stvari do toga ne dolazi. Upravo film može da nam omogući tu toplinu, uvede nas u priču, prenese emociju. U filmu Led ste, neočekivano, loš momak. Međutim, taj lik je na neki način odraz generacije koja grabi da u svemu bude prva i najbolja, pa makar po cenu da se uruši sama emocija. Kako ste opravdali taj lik? Postoji taj ideal koji se sugeriše, da svi moramo da budemo mladi, lepi, uspešni, bogati, zabavni, moderni, aktuelni, obrazovani. Da jednoj osobi pripadaju svi imperativi superlativa. A to nije normalno! Postoji ta ruska teza o arhetipu čoveka koji ima sve osim tog najvažnijeg. Danas imamo poplavu tih vrednosti, i zato ovaj film želi da probije tu sferu i da dopre to pravog kontakta jednog bića sa drugim. U srži svega je duhovno? I duševno. Duhovno je više vezano za boga, duševno za ljude. Obično idu zajedno. I jedno bez drugog ne mogu. I gde je vera u svemu tome? Ona se neočekivano preselila u sferu nauke, tamo gde nismo mogli da očekujemo. U toj sferi naučnici pokušavaju da otkriju zašto se neka čestica svetlosti ponaša na jedan način, nekad na drugi način, u zavisnosti da li je posmatraju ili ne. Tu se preselila vera. Živimo u jednom vrlo interesantnom vremenu. Vaš prvi film u Rusiji bio je sa Mihalkovom, međutim kasnije smo vas gledali u komercijalnim filmovima. Kako izgleda komercijalni film u Rusiji? Kada se kaže komercijalni film, tu je i dalje dominantna Amerika, a kad se kaže ruski komercijalni film, tu već ima brojnih problema… Potpuno tačno. Meni ruski komercijalni film izgleda kao prvi dečji koraci. U Evropi, a samim tim i u Rusiji, pravljenje takvih filmova i dalje se zove kinematografija, a u Americi se zove industrija. I tu je ogromna razlika. U tome su Amerika i Evropa kardinalno različite. Međutim, danas su Evropljani podstaknuti i saterani u ćošak holivudskom dominacijom, primorani su da promene pristup filmu. Rusi su jedno vreme pokušavali da kopiraju Holivud, ali u tome nisu uspeli. Onda su počeli da traže svoje priče, i da na njima primenjuju principe koje diktira Holivud. Amerika je šampion u tome da primeni ono što drugi osmisle i napravi sistem od toga. Mi živimo u tom momentu gde ruska kinematografija, sa ekonomskim podizanjem Rusije, pokušava da odmeri svoju silu kao industrija, a ne samo kao kinematografija. I da li uspeva u tome? Prvi radovi kažu da uspeva. Pojavljuju se sve više filmovi takozvanih milijardera. To su filmovi koji imaju zaradu od preko milijardu rubalja. Među njima je i Led. Tu su i Legenda o Kolovratu, Viking, Poslednji vitez… i takvih filmova je sve više i više. Postoji jedna generalizacija da ruski film ima dušu. Da li znači da će izgubiti dušu ovom komercijalizacijom? Meni pre deluje da će duša da se komercijalizuje. Što znači da će jedno vreme izlaziti duševni filmovi, ti filmovi topline. Ali ako se jedan isti šablon bude ponavljao, onda će neminovno izgubiti dušu. Lično, mislim da film može da izgubi dušu onda kada autor prestane da bude iskren, a ne onda kada postane komercijalan. Zašto je u filmu Led bilo neophodno da pesme zvuče tako zapadnjački, umesto da su se držali ruske muzičke tradicije, tako bogate? Zato što je dominacija zapadne kulture u 20. veku uzela svoje. Da bismo se približili omladini, moramo da idemo stazama zapadne civilizacije. I to nije loše. Postoje fenomenalne stvari koje je otkrio Zapad, a koje sada Rusi na neki svoj način interpretiraju. I da bi film bio komercijalan, oni moraju da naprave neku svoju rusku varijantu roka. Ipak u filmu na momente izbija iskrenost. Recimo u sceni kad ragbista primorava hendikepiranu devojku da ustane iz kolica, on je gađa pakovima u glavu, a zatim je gurne niz strminu. To ipak ne bismo videli u američkom filmu. Da li Rusija sugeriše da je istočni duh ipak neuništiv? Ceo film govori o tom ledenom sistemu uspeha, trijumfa, medalja, u kome ljubav može da se zagubi. Zato se film i zove Led. Stoga i dolazimo do takvog hepienda, koji je uslovan. Ona nije uspela u takmičenju, ali je pronašla ljubav. I upravo su te sitne manifestacije, kao što su scene kada on nju gađa pakovima, tema filma. Film na neki način ima toplu poruku i ona je na jedinstven način u njemu založena. Ima takvih scena i priča i u američkom filmu, ali one su prilagođene njihovom senzibilitetu. A u ruskom filmu, koliko god on komercijalan bio, taj senzibilitet je ipak formiran slovenskim nasleđem, zatim pravoslavljem začinjenim mistikom, i konačno slovenskom naravi. I sve to daje jednu interesantnu sintezu. To je jedan poseban kulturni potpis. Da li komercijalno automatski znači i negativno? Ne. Postoje dva pravca u kinematografiji – umetnost i komercijalni film. To su dve krajnosti. I filmovi su uglavnom na toj skali, između tih vrednosti. Ako pravite komercijalni film, mora da postoji svest da neće imati umetničku vrednost. Isto je obratno, kad se snima umetnički film, on ne može na blagajni da zaradi. I ne smemo da budemo ljuti na klince koji kupuju kokice, i što neće da plate kartu da gledaju filmove Tarkovskog od četiri sata. U tom smislu filmove ne izjednačavam. A da li bi vam smetalo da budete samo komercijalni glumac? To je druga stvar. Kao glumac moram da se borim da imam različite uloge, da nastupam i kod Mihalkova i u žanrovskim filmovima, i u komercijalnim… sve je to deo glumačke karijere. Nije dobro zatvoriti se samo u umetnički žanr. Jedino glumac koji postigne komercijalni uspeh može da pozove gledaoca da eksperimentiše uz film koji nije komercijalan. Glumac je spona između narodske želje za zabavom i umetnosti. On mora da cirkuliše između krajnosti. Da li se sa komercijalnim filmovima odmeravaju snage Amerike i Rusije. Da li je film uvek prva linija fronta kada su velike sile u pitanju? Jeste. Ali oduvek je bilo tako. Još od Ajzenštajna, pa i Leni Rifenštal. I pre toga. Danas je to posebno vidljivo. Pogledajte samo Oskare i biće vam sve jasno. Kada je Mihalkov poslao Sunčanicu za Venecijanski filmski festival, oni mu nisu ni odgovorili na mejl! I da je film toliko bio loš, mogli su da odgovore. Mogli su da ga prikažu u revijalnom programu i da ga tamo sahrane! Ali nisu ni to uradili... E u toj borbi treba naći međuprostor za pravu umetnost. Oskar je bio simptom da je politički film porazio umetnički i to na način da više ne može da se oporavi. Ako je Giljermo del Toro morao da snimi onakav politički film da bi dobio Oskara, onda se tu svaka priča završava… Nažalost je tako. U američkim filmovima postoji ta čuvena fama oko zastave. A to je čista politika. Najbolji progresivni filmovi u Americi nastali su kao nezavisni. Recimo film Killing Them Softly sa Bredom Pitom. Ili Američka lepota. Oni imaju kritički pogled na SAD i čitavo društvo, ali ne pljuju tu zemlju mogućnosti, već je kritikuju. Da li su upravo Putin i Tramp doprineli toj novoj političkoj angažovanosti u filmu, kad su i jedna i druga kinematografija u pitanju? Naše tumačenje politike je krajnje ograničeno što se tiče informacija. Postoji mnogo drugih faktora. Imamo čitavu administraciju a ne samo Trampa, a osim Putina imamo i ruske interese i ruske sfere. Postoje igre koje imaju mnogo nijansi. Ali definitivno za vreme njihovih mandata je došlo do zaoštravanja. A srpska kinematografija ostaje anemična. Ona retko odslikava stvarnost onakvom žestinom kakvu živimo. Zašto je tako? Kad bismo se mi bavili temama koje nas tište, ne bismo imali toliku napetost u društvu. Film bi bio ventil, terapija… Za početak, neophodan nam je osećaj dostojanstva. Vreme je da se prave filmovi sa temom Nemanjići, samo da to bude kvalitetno. Ja obožavam kolege koji igraju u toj seriji, ali ne smemo više da ćutimo pred kvalitetom toga. I dokle god budemo ćutali, takve stvari će se ponavljati. To nije način da se snima serija. Mi nemamo mogućnost kao Rusija da imamo pet takvih serija godišnje. Imamo jednu u dvadeset godina. I to ne sme da bude promašaj. Imamo veliku odgovornost prema gledaocima i tome mora ozbiljno da se pristupi. Nemanjići će u svesti naroda biti onakvi kako ih prikažu ti autori. A u seriji su banalizovani. Danas moramo da pričamo priče o vrednostima, da se setimo ko smo mi. Moramo polako da raščivijamo to klupko istorije, koje je toliko zapleteno. A da bismo to dobili, mora polako na tome da se radi i da se izađe iz zamršenog lavirinta. Da li će pitanje identiteta ostati večno u ovim državama nakon raspada? Ostalo je. Za sada jeste. Nama nije bilo dozvoljeno u komunizmu da se bavimo nacionalnim temama, već socijalnim. Dok su drugi narodi sami sa sobom razgovarali, mi smo sebe cenzurisali. I sada imamo mnogo toga da kažemo samima sebi. Ali kad progovorimo, mucamo. Jer se plašimo da nas neko, zbog toga, ne lupi po ušima.