Zašto me ministar Dinkić ponovo napada i zašto ću ga tužiti

Dugo sam se pitao, zašto saradnik koga sam doveo na mesto guvernera NBJ ubedivši Crnogorce i Živkovića da su njegovi “nestašluci” prolazni, napada policiju, ministra koji mu je do odlaska Miloševića u Hag bio najbolji i najvažniji, a potom i samu vladu i premijera Đinđića, na čijoj je grbači i nastala ta sorta eksperata zvana G-17.

Na samom početku mislio sam da je reč o taštini, i želji da ministar policije ne postane novi “Leka”. Nije me čudila činjenica da se njegova hajka odvijala tačno po uputstvima koje je jedna strana služba dala svojim agentima, niti ekspresno dobijanje državljanstva bez ikakvih uslova za to. Sumnja se javila kad mi je moj partner iz Kriznog štaba DOS-a potpredsednik Labus namestio, ni krivom, ni dužnom, aferu “Orao”, iako je upravo on u ime savezne vlade odobrio Jugoimportu poslovanje sa Irakom. Tek kad je guverner Dinkić objavljivanjem poverljivog papira mađarske policije svesno kompromitovao policiju Srbije i onemogućio joj da nadalje dobija informacije takve vrste, sve mi je postalo ozbiljnije. Pogotovu što je ispoljena, do tada neviđena, drskost da se Janjušević i Kolesar optuže za nešto što je njegov G-17 radio u neuporedivo većem obimu u istoj banci, preko istog računa. Tvrdnja potpredsednika savezne vlade Labusa da je to falsifikat SDB, manifestovala je moć i nedodirljivost ovog klana, koji je krenuo da iskoristi sukob Đinđića i Koštunice i da sam pobedi na predsedničkim i vanrednim parlamentarnim izborima, zbog kojih su rušili sve vrednosti 5. oktobra.

Za sve to vreme nisam se bavio stranačkom i DOS-ovom politikom, čak nisam bio u toku sa svim događanjima u vladi i parlamentu, jer sam bio duboko zakopan u bunaru zločina, koji sam počeo da kopam sa saradnicima i policijom, koju smo istovremeno ubrzano reformisali. Pred našim očima otkrivala se ta užasna kriminalna piramida, zločinačka organizacija koja je zahvatila bukvalno sve pore života u Srbiji, zbog čega sam zavapio i pozvao sve faktore društva u pomoć upozorivši da od obračuna sa mafijom zavisi da li će Srbija ostati balkanska Kolumbija ili postati moderna, evropska država. Ali nije bilo pomoći u borbi policije sa nasleđenim zločinima, kako ratnim, tako i mafijaškim. Otkriva se da je “državni vrh” organizovao i neviđenu pljačku budžeta i svih građana preko carine i državnog krijumčarenja cigareta i druge akcizne robe. Saznajemo da se na Kipru nalazi više milijardi maraka tzv. Miloševićevih para, odnosno, para naših banaka i firmi. Dogovorom sa ministrom Đelićem i guvernerom Dinkićem posao traženja tih para preuzima NBJ i ekipa koju je guverner formirao svojim rešenjem. Odlaze na Kipar, sarađuju sa Hagom i ostalim, guverner slavodobitno objavljuje da je pronašao 4-5 milijardi maraka, i da će ih vratiti u zemlju. Posle nema informacija, cela aktivnost se zataškava, i guverner saopštava da para nema.

Ali para ima da se poveća depozit NBJ u Moskvi, i pored naloga da se on vrati. Tim sredstvima kupuje se Nacionalna štedionica i postaje privatno vlasništvo, iako joj sam naziv, Nacionalna, govori da je državna, zbog čega dobija na poklon ogromni prostor bivšeg SDK. Da bi se sakrili tokovi novca likvidira se Beogradska banka, i u Beogradu, i na Kipru.

Tada se slažu kockice ovog zamršenog mozaika. Postaje jasno zašto nema nastavka “Sablje” i “Skalpela”. Na razne načine tandem Labus - Dinkić stavlja pod svoju kontrolu sve poluge moći u zemlji, od inspekcija, poreske policije, carine, preko trezora, javnih nabavki i plaćanja, imovine Republike, do NBS. Nema posla u Srbiji bez saglasnosti ovog tandema. U Srbiju počinje da ulazi novac bez dokaza o poreklu. Imperija G-17 plus tuče se sa ostacima imperije Karić oko Astra banke i MOBTEL-a.

Sada mi je jasno da je obnovljena hajka ministra Dinkića, i to na istim lažima koje su mu jesenas prošle, rezultat njegove velike nevolje, i straha da će, najzad, na svetlo dana izaći jednostavna istina. Ona glasi: dok su se neki naivni u DOS-u i reformskoj vladi borili sa zlom nasleđenim iz prošle decenije, želeći da ga demontiraju, kazne odgovorne, i radikalno promene sistem u obećanom smeru, drugi su iskoristili šansu da preuzmu taj sistem, aboliraju odgovorne, i preuzmu kontrolu nad tim državnim parama, sa kojima se sad kupuje najvrednije po Srbiji. Da bi taj kriminalni posao nemerljivih razmera bio uspešan i nevidljiv za ostale partnere, državne organe, javnost i građane, trebalo je organizovati još dve paralelne aktivnosti.

Prva je - uništavanje bankarskog sistema zemlje, upropašćivanje najboljih firmi, naročito izvoznika, stvaranje sopstvene infrastrukture, kao što je Nacionalna štedionica, i kontrola nad svim organima koji odlučuju o parama u zemlji, čak i nad komisijom za hartije od vrednosti.

Ko je video, ili čuo, za bilo koji tender guvernera i ministra Dinkića, kome ni visinu plate niko nije znao, a kamoli troškove izrade novčanica uništenih samo zato što nisu imale njegov potpis, zatim, troškove “svetskog” izuma - reklamiranja para, nabavke holograma koji su otpadali sa novčanica, kioska za menjačnice koji ničemu nisu služili, da ne spominjem tendere za izvođenje radova na najvećoj investiciji u Beogradu - džinovskoj zgradi NBJ na Slaviji.

Druga je - operacija bacanja prašine u oči, pravljenje dimne zavese da se ništa ne bi videlo, kao i preventivno kompromitovanje onih koji je trebalo da ih gone zbog ovih rabota štetnih za državu i njene građane, pre svega policije, pošto je sve drugo pod njihovom čvrstom kontrolom.

To je pravi razlog za obnavljanje napada na policiju i ministra nerazumnim lažima i osporavanjem onoga čime bi se svaka vlada ponosila, a to je činjenica da policija Srbije ima najmoderniju opremu, koja je putem samofinansiranja nabavljena od vodećih svetskih firmi, koje nemaju razloga da sklapaju štetne ugovore sa Srbijom, jer je svaka ponaosob bogatija od Srbije.

Miloševićevu taktiku da treba uništiti sve sposobne i uspešne, a usput ih preventivno treba proglasiti kriminalcima ili izdajnicima, preuzeo je Labus-Dinkićev klan. Ili kao što je lepo primetio pisac grafita: Sve je isto, samo njega nema.

Na kraju, dugujem objašnjenje zašto ću tužiti ministra Dinkića, kad me nije ni spomenuo u svom izlaganju pred narodnim poslanicima?

Reč je o odbrani zdrave pameti, integriteta policije i časti mojih saradnika. Svakako da razlog nije strah od suda i zatvora, jer niko na Balkanu nije postao veliki političar bez zatvorskog staža. Dakle, ovoga puta, nije razlog moje ministrovanje.

Za tužbu imam dva razloga.

Prvi: zato što je ministar Dinkić sada vlast i mora da odgovara za svoje postupke.

Drugi: zato što neću da pojedini moji saradnici, koji bi mogli da se nađu na ministrovom “stubu srama”, prođu kao Gurijev otac. Dosta je “demokratske” pljačke, dosta je što je starica umrla u redu za penziju u pošti kojoj ministar nije dao dovoljno para, ne trebaju nam nove žrtve bezdušnog gospodara Srbije.