Arhiva

Reči su moćne kao i dela

Dragan Jovićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Susret sa Ejbelom Ferarom bio je upravo onakav kakvim smo ga i zamišljali. Spontan je i neposredan u komunikaciji, sa stavom starog rokera. Tokom intervjua postavljao je pitanja, tako da je sve delovalo kao jedna debata pre nego intervju. Iako na prvi pogled deluje mrzovoljno, zapravo uopšte nije! Kako je razgovor odmicao postajao je sve opušteniji. Sa opuštenošću dolazio je i njegov svakodnevni jezik. Tako da intervju koji sledi treba čitati sa brojnim usputnim psovkama i upadicama tipa „čoveče“, „sranje“, „jebeni“ i sl. koji se intenziviraju kako razgovor odmiče, a koje smo u velikom broju izbacili prohodnosti teksta radi. Ali i to smo upravo tako i zamišljali. Legendarni režiser ispunio je tako sva naša očekivanja. Bilo je to više nego ugodnih dvadeset minuta sa čovekom koji je potpisao remek-dela kao što su Driller Killer ili, Sahrana, ili Zavisnost ili, treba li reći, Zli poručnik… A razlog njegovog dolaska u Beograd je zapravo dokumentarni film Trg Vitorio koji se prikazuje na 11. Beldoksu, a kojeg je Ferara otvorio. Naravno u pitanju je splet priča o ljudima došljacima koji taj najveći rimski trg čine posebno živopisnim, gde i sam režiser živi već više od deceniju i po. Priče mnogih aktera u filmu su tako emotivne. Koliko je vama susret s njima bio emotivan? To je moj komšiluk. Snimao sam tamo gde živim. Nisam nigde posebno odlazio. Oni su ljudi koje svakodnevno gledam. To je zapravo film o onima koji danas čine moju svakodnevicu. O mojim komšijama. LJudima koje znam, s kojima sam svakodnevno. Tu sam odmah i ja, videli ste u filmu... Ti ljudi imaju svoj život, imaju dušu, imaju priče koje se mogu ispričati. Niko od njih se ne pretvara, niti bi to mogao da uradi. Zato je taj film toliko realan. Pa i emocija dolazi iz činjenice da su to živi ljudi koji pričaju o sebi. O svojim životima. A šta je vama tu bilo emotivno? Dopale su mi se priče. Kratke su i efektne i realne… Ali vi niste imigrant, odavde ste iz Beograda? Naravno, ali upravo vas zato i pitam, ta iskrenost se kroz priče oseća… Pretpostavljam da ste imali mnogo materijala, da li su neke dobre priče isečene iz filma? Sve što sam voleo, ostavio sam u filmu (smeh). Uvek je isto prilikom rada na filmu. LJudi pričaju dok ih snimate, a na vama je da pronađete balans između svega. Uvek gledate da što više od svega izvučete. To je dokumentarac, ali i lično viđenje mene kao reditelja i montažera. Ja volim kad ljudi govore. Kad razgovaram sa njima. Kao sa vama sada... A film treba samo da prati taj ritam razgovora i način na koji se ja u to uklapam. I ponekad kad pomislite da je razgovor ispao iz koloseka, ispostavi se da je zapravo još uvek u filmu. To je čar dokumentarca. Hajde da se vratimo malo u prošlost i da pričamo o dva filma koja ja lično obožavam. Jedan je, naravno, Zli poručnik, a drugi je Zavisnost… Zavisnost je upravo izašla na blureju. Možda bih mogao i da pokažem… Tu su i intervjui koje sam uradio sa Kristoferom Vokenom i Lili Tejlor… Blurej je urađen iz negativa i prilično to dobro izgleda. Da, to je veoma originalan film, jer tu ste pomešali i naglasili dve vrlo zanimljive različitosti… Koje? Vampire i filozofe. Kako je to izgledalo? To nije bilo moj scenario, kao što znate. Niki Sent DŽon je napisao scenario. Bio je moj scenarista, sa kojim sam odrastao. Napisao je taj tekst kada je završio fakultet, gde je studirao filozofiju. Tako da je taj tekst pun njegove krvi, njegovog jezika. Ali znate, vampirski filmovi inače nisu mnogo intelektualni, ako ih gledate ili čitate o njima. Tako da nije bilo mnogo teško odabrati baš taj tekst. Nadam se da volite taj film? Da ga ne volim ne bih vam ga pokazao (smeh). Ja ne pokazujem sranja koja ne volim. Ništa niste videli od onoga što ja nisam želeo da vidite. A bilo je sranja. Ne pokazujem ono što se ni meni ne dopada. Zašto bih to radio? Zašto bih snimao film koji mi se ne sviđa? Ja sam odabrao taj scenario, pripremao ga, režirao, radio s glumcima, pomagao u montaži… A Zli poručnik? Zašto vi u ovom delu sveta toliko volite Zlog poručnika? Da li vam izgleda kao da je taj lik odavde, iz Srbije? Zli poručnik je nastao u trenutku izuzetnog nasilja ali i po epidemiji kreka i kokaina, te policijskog nasilja… I mi smo bili uvučeni u tu priču. Bili smo zavisnici, mogli smo da uništimo sopstvene živote. Kako ja tako i brojni drugi filmski radnici. Harvi Kajtel je bio briljantan u filmu. Kako radite sa glumcima? Isto kao i sa vama (smeh). Sedimo i opušteno pričamo, diskutujemo. Otvoreni ste i razgovaramo na različite teme. Znate, glumci znaju šta treba da rade. U tome je štos. A moj štos je u tome što znam šta i kako treba da režiram. I moj štos je malo drugačiji od njihovog. I dokle god teram svoj štos onako kako najbolje znam, nemam nikakvih problema sa glumcima. I to je super… A Harvi je sjajan. On je glumac kome ne treba mnogo režije, mnogo priče… A Vilem Defo? Isto tako, oni su veliki igrači, oni znaju šta treba da rade. Oni razumeju odnos prema kameri. Svesni su gde je kamera i kako treba sa njom. I ko će bolje od njih to znati?! Ako ja treba mnogo da objašnjavam karakter glumcu, onda smo najebali. Onda nema ništa od filma. Koliko vam je teško danas da snimite film, da pronađete sredstva, da se odlučite za temu? Teško je onoliko koliko želite da bude teško. Ponekad inspiracija dođe iz onoga što usput vidite, a ponekad ne. Na kraju, sve se svede na posao i sreću. Na inspiraciju i kontakte. Znate i sami, film nije isto što i napisati jednu rečenicu, pesmu, sedeći u jednom položaju i koristeći samo olovku i papir. Pikaso bi uzeo četkicu i nacrtao bi nešto za dvadesetak minuta. Ali neko ko se bavi filmom to ne može nikako da izvede. Film je proces. To je uvek jedan dug i bolan proces. Treba pozitivno o svemu da razmišljate svakodnevno, svakog minuta, da pristupate materijalu sa svih strana, da ne bi ispalo nešto negativno. A to može da se desi. Ako ga ne kontrolišete, izmakne vam. Treba i skupiti ljude različitih energija, koji će istim pozitivnim mislima učestvovati u tom procesu, u projektu, u ideji i onda film usisava tu energiju. Kako vidite Ameriku danas? Ameriku vidim kroz ono što piše Tramp na svom Tviteru. I šta da vam kažem? Predsednik takve zemlje ponaša se kao četrnaestogodišnja devojčica, pišući šta mu padne na pamet u svojoj spavaćoj sobi! Ne znam, možda je to revolucionaran način vođenja zemlje. Ali, Amerika je Amerika, čoveče. Ako ste videli intervju Olivera Stouna sa Putinom, sigurno ste zapazili taj prosvetiteljski momenat u filmu kada mu kaže – brate, prošao sam i Klintona i Buša i Obamu i „babamu“… barem pet predsednika, ali američka politika se nikada ne menja. Amerika je jedan gigant. I kad me neko pita o Amerikancima, zamislim se na koje ljude se zapravo to odnosi. Da li je to čovek koji peca u Luizijani ili je Amerikanac mogul sa Volstrita? Da li su oni isto? A oni su svi Amerikanci! Oni se ne poznaju međusobno, ne znaju za probleme jedni drugih, ni ne pričaju isti „jezik“, ali se oni izjednačavaju zbog onoga što izlazi iz ustiju njihovog predsednika! Zato ja ne razmišljam o takvom čoveku, ne slušam i ne sakupljam negativnosti. Ja sam budista. Reči su moćne kao i dela. Posebno su moćne ako govorite negativno. A u prirodi tog čoveka očito nije da treba da pomogne nekome. Sećam se, kada sam bio klinac, govorili su mi da su političari ljudi koji pomažu narodu. A da li mislite da je to definicija političara danas u svetu? Naravno da nije! Nijedan političar se ne bavi pomaganjem ljudima. I šta onda da kažem o državi u kojoj sam rođen, a gradu u kome sam rođen, o okruženju. Sve je drugačije… Ima mnogo razloga zbog kojih živim u Rimu. Mnogo složenih razloga. Mnogo razloga koje ne mogu ni da objasnim. Ali moje filmsko stvaralaštvo svakako je oduvek bilo okrenuto prema istoku. Na istoku Amerike sam radio i istok mi je bio odrednica. Danas u Americi ne bih mogao da snimim filmove koje bih želeo da snimim. Možda bih mogao da odem ponovo tamo i probam da promenim to, ali morao bi da postoji ogroman razlog zbog kojeg bih se vratio. Ali da budemo načisto, ja ne volim američku hranu, ne volim kafu, ne volim vazduh, niti volim njihovo ponašanje. A filmove? Filmovi su nešto drugo. Znate, imate dobre i loše filmove. To je jednostavno. I gde god da su snimljeni uvek je tako. Ne možete zbog toga da krivite industriju. Da, ali u Holivudu su danas najbitniji Marvelovi filmovi… Uvek se govorilo – oni koji daju za klopu daće i za bioskopsku kartu! Ali to ima i podtekst – dajte im ono za šta bi dali pare! I to je tako uvek bilo. Imali smo gigantske, epske filmove poput Bena Hura na primer ili Vatrenih kočija. Uvek se tražilo nešto veliko, ludo, brzo, neke jurnjave, pucnjave… a u osnovi je to isto sranje. I svi to gledaju, i to je jednostavno tako. LJudi gledaju, gledaju i deca, danas gledaju i na telefonima i na internetu. Gledaju svuda gde je dostupno. A šta mislite o tome, o novim tehnologijama? Da li su one unazadile film kao umetnost? Ne, baš mislim da uopšte nemaju veze s tim i da niko o tome ne razmišlja. Pogotovo ako ih koristite da snimate film. U ovom telefonu imate čitav filmski studio. I taj filmski studio je svima dostupan. Možete u njega da pišete scenario, da snimate, montirate i na kraju stavite film na Jutjub i pokažete svima. Znači samo treba da znate kako da ga koristite. Ja sam Trg Vitorio snimio ovakvim telefonom. I kome je to smetalo? Da li je vama smetalo? Da li ćete reći – jebote, ovaj film je snimljen mobilnim telefonom, odlazim iz bioskopa! A znali ste da je snimljen telefonom, je l` tako? Naravno… Sada je snimanje filma dostupno mnogo većem broju ljudi nego kad sam ja počinjao da radim. I kako to može da bude loše? Ne može nikako… A umetnički pristup je nešto drugo. Šta ćete raditi sledeće? Upravo montiram jedan dokumentarac, ali uskoro ću snimati dva igrana filma. O čemu su? Jedan film je o braku. O odnosu muža i žene. Radnja će biti smeštena u Rim. A drugi će biti epski, psihološki trip. Biće to veliki film za nas. U oba će igrati Vilem Defo, naravno. Ali u ovom drugom filmu neće imati lik. Zapravo on će biti glavni lik u filmu, dok će radnja i mesto biti izmišljeni. Kad malo bolje razmislim, zapravo je nemoguće ispričati taj film.