Arhiva

U rupu ili iz rupe

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Rim je grad neprolazne lepote i jedna od najomiljenijih svetskih destinacija, ali se njegovi žitelji - i posetioci - suočavaju s iskušenjima na kakva se retko nailazi na drugim mestima slične reputacije, pa ni na neuporedivo manje prestižnim lokacijama. Jedna takva mogućnost jeste da se pred vama - ili, u goroj verziji, pod vama - bukvalno otvori zemlja. Od 2010. naovamo, u Rimu se u proseku svake godine u tlu otvori 90 ogromnih rupa, širokih i dubokih po nekoliko metara, u kojima ponekad završi i po desetak ili više automobila; rekord je zabeležen 2013, kada ih je izbrojano 104, ali se očekuje da taj bilans ove godine bude nadmašen. Fenomen je, ma koliko atipična bila njegova ovakva učestalost, lako objašnjiv. Reč je o kombinaciji više faktora: geoloških karakteristika grada, sve obilnijih padavina (koje pak očito imaju veze s klimatskim promenama), ruinirane vodovodno-kanalizacione mreže te, konačno i neizbežno, hronične nekompetentnosti gradske uprave. Drugi „fenomen“ - ovde pod navodnicima budući da nema nikakve veze s prirodom, a ima sve s ljudskim faktorom - podjednako je uznemirujuć, pogotovu ako niste unapred upoznati s mogućnošću da ga iskusite. Reč je o tome da je vožnja rimskim gradskim autobusima skopčana s neobično visokim rizikom da se neki od njih iz čista mira zapali i ubrzo eksplodira: prošle sedmice je, usred Via del Tritone, jedne od najfrekventnijih gradskih ulica, zabeležen deseti takav slučaj od početka godine, posle 22 u 2017. i 14 u 2016. Objašnjenje ni ovde nije teško naći - mada ga to ne čini ništa prihvatljivijim: veliki broj gradske flote jednostavno je prestar i davno je trebalo da bude zamenjen novim vozilima. (Autobus iz Via del Tritone je, recimo, bio star 15 godina; poređenja radi, prosečna starost autobusa u Beogradu je krajem 2016. iznosila nešto preko devet godina.) Ali kako? Lokalno saobraćajno preduzeće Atak je nesolventno, s ogromnim gubicima, opterećeno lošom upravom i korupcionaškim skandalima. Jedina preporuka koja se može dati korisnicima rimskih autobusa stoga je da barem nastoje da u njima sede ili stoje što bliže vratima. Dobro, ali kakve to veze ima s vešću da je u Italiji, posle više od dva meseca natezanja, najzad postignut dogovor o formiranju nove vlade, koju će činiti ideološki heterogeni, antiestablišment nastrojeni Pokret Pet zvezda (M5S) i desničarska, antiimigrantska Liga - što će biti prvi slučaj da jednu od vodećih članica i zemalja osnivača Evropske unije predvodi koalicija populističkih partija? Pa, sve zavisi iz kog ugla se gleda, ali nije baš da nema neke veze. Osim što govore nešto o italijanskoj svakodnevici - onoj daleko od političke arene, ali s njom svejedno neraskidivo povezanoj - ovi primeri su zgodni i kao podsetnik da je od 2016. gradonačelnica Rima upravo predstavnica M5S, Virdžinija Rađi, a da je komunalni haos u prestonici otad samo uvećan; i da ništa bolja reputacija ne prati ni gradsku upravu u Torinu, gde takođe stoluje jedna M5S gradonačelnica, Kjara Apendino. Nesporno je, naravno, da su problemi u ova dva grada najvećim delom nasleđeni, i da lokalne vlasti ne mogu same da ih reše, ali se svejedno nameće prosto pitanje: ako na osnovu rezultata martovskih izbora pojedinačno najpopularnija politička organizacija u zemlji ima tolike muke s vođenjem dva velika grada, kako će se tek snaći u upravljanju čitavom zemljom? Videće se već, ako se u ovih nekoliko dana partneri ponovo ne posvađaju. Luiđi di Majo, netestirani lider M5S, te Mateo Salvini, drčni predvodnik Lige, jesu prošlog vikenda obznanili da su se dogovorili o platformi nove vlade i zajedničkom kandidatu za premijera (čije ime nisu hteli da otkriju), ali su ovog ponedeljka od predsednika Italije Serđa Matarele - umesto da mu, kao što je bilo planirano, konačno predstave svoj program - zatražili još malo vremena da usaglase stavove oko nekih pitanja. A to prolongiranje, prema proceni posmatrača, ostavlja mogućnost da čitava stvar u poslednji čas ipak pukne. I to da su se Di Majo i Salvini usaglasili o osnovnim načelima zajedničke vlade bilo je, naime, više nego što su mnogi, uključujući Matarelu, do pre neki dan smatrali mogućim. Dogovor je postignut u poslednji čas. Frustriran nemogućnošću rukovodstava dve stranke da nađu zajednički jezik, Matarela je krenuo da zagovara opciju formiranja „neutralne“ (tehničke) vlade koja bi Italiju vodila barem do kraja godine, kako bi se omogućilo blagovremeno usvajanje budžeta i završavanje nekih drugih važnih državnih poslova; takvo rešenje predsednik je video kao jedinu alternativu ponavljanju izbora - što se u posleratnoj istoriji zemlje inače još nikad nije dogodilo. Ni Di Majo ni Salvini, međutim, nisu hteli ni da čuju za mogućnost formiranja takve vlade, poručujući da će radije na nove izbore, za koje su tražili da budu već u julu. Do proboja je došlo tek kada je Salvinijev koalicioni partner, Silvio Berluskoni, dao svoj blagoslov formiranju vlade bez učešća njegove stranke Forca Italija (FI). Sve do tog trenutka M5S je isključivala svaku mogućnost ulaska u vladu u kojoj bi učestvovala i Berluskonijeva partija, budući da bivšeg četvorostrukog premijera (s mnogo utemeljenja, moglo bi se dodati) smatra kompromitovanom ličnošću i simbolom starog poretka - a borba protiv establišmenta je, barem na papiru, raison d’être ovog pokreta. Već marginalizovan slabijim od očekivanog izbornim rezultatom - upravo obrnuto u odnosu na predizborna predviđanja, FI je tada ostala nekoliko procenata iza Lige - Berluskoni je velikodušno rekao da neće stajati na putu formiranja vlade; ali i najavio da je njegova partija neće podržati u parlamentu kad se tamo o njoj bude glasalo (ta podrška, pritom, Di Maju i Salviniju neće ni biti potrebna, jer će i bez Berluskonijevih glasova imati potrebnu većinu). Berluskoni je stavio do znanja i da će koalicija FI s Ligom opstati, te da će njegovi poslanici u parlamentu od prilike do prilike glasati za vladine predloge onda kada smatra da su u skladu s političkom platformom stranke. A onda je, zgodnom koincidencijom - ako je koincidencija - par dana nakon što se odrekao učešća u novoj vladi objavljeno da mu je sud u Milanu ukinuo zabranu (uvedenu na osnovu presude za utaju poreza iz 2013) na osnovu koje sve do 2019. nije imao pravo kandidovanja za neku javnu funkciju. To je, teoretski barem, neočekivano otvorilo mogućnost da se Berluskoni predomisli i ipak minira postizanje koalicionog sporazuma, kako bi isprovocirao ponavljanje izbora na kojima bi, ovog puta i lično u igri, pokušao da se ponovo nametne kao glavni faktor. (Inače se, u kratkom razmaku od njegove objave da neće sprečavati formiranje vlade do objavljivanja sudske odluke, spekulisalo suprotno: da on nikako ne želi ponavljanje izbora, bojeći se da bi na njima FI mogla da zabeleži slabiji rezultat nego u martu.) To se, ipak, nije desilo i, s obzirom na to kako su stvari stajale u vreme odlaska ovog teksta u štampu, Italijani bi uskoro trebalo da dobiju novu vladu. Što je, kakva god ona bila, svakako bolja opcija od dodatnog mrcvarenja u vidu ponovljenih izbora koji verovatno ne bi imali bitno drugačiji ishod od martovskih - mada, opet, Salvini, na osnovu rezultata poslednjih anketa, veruje da bi Liga na njima prošla još kudikamo bolje. Od nove vlade će, naravno, u EU od starta zazirati, iz čitavog niza razloga. Ali, italijanski birači su glasali kako su glasali, i ako će vlada dva po mnogo čemu problematična politička entiteta biti veliki eksperiment, onda će u tom eksperimentu uloga pokusnih kunića pripasti pre svega samim Italijanima. A to znači i da njima treba prepustiti da pre svih drugih ocenjuju da li su se i koliko prevarili.