Arhiva

Demokratska mimikrija i vladanje strahom

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Demokratska mimikrija i vladanje strahom
Nema, dakle, razloga za strepnju od iznenadnog političkog zemljotresa nakon izjave Aleksandra Vulina da bi trebalo razmisliti o promeni spoljne politike, ako je za EU ključan samo odnos prema kosovskom problemu. I to ne zato što je sa najviše instance (Aleksandar Vučić) stigla potvrda da se „Srbija nalazi na evropskom putu“ i da se ta politika „neće promeniti željom bilo kog političara u Srbiji“, ni zato što se slanje dvostrukih signala tretira kao Vučićeva politička mudrost – jer, veruje se, upravo stalnim „flertovanjem“ sa Rusijom on uspeva da učvrsti svoju poziciju na političkom Zapadu, uplašenom od širenja ruskog uticaja u regionu. Vulinov poziv na promenu spoljne politike nebitan je zato što se, i bez njega, srpske integracije najbolje mogu opisati rečenicom – oni (EU) bi, kao, da nas prime, a mi bismo, kao, da se priključimo. I nije, pritom, reč ni o kakvom stajanju u mestu, već o pervertiranom stanju u kome se, fingirajući približavanje, zapravo, u realnom životu od Unije sve više udaljavamo – što je samo poslednjih meseci potvrdilo nekoliko izveštaja posmatračkih misija. Nije, pritom, naročito bitno da li se u njima otvoreno govori o nekom obliku pada demokratskih sloboda ili organizovanosti u nekoj oblasti – a one su, bez obzira na to što nam se tvrdi da je Kosovo jedini uslov za evrointegracije, i te kako neizbežno dostignuće za ukrcavanje u evropski voz. Pa tako, recimo, imamo pad za deset mesta na listi medijskih sloboda prema oceni Reportera bez granica, nešto manji pad - za pet mesta - po Indeksu percepcije korupcije Transparensi internešnala, ili ulazak na listu zemalja sa visokim rizikom koje pravi međuvladina organizacija FATF, zadužena za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija. O cinizmu zvanične verzije o posvećenosti evropskom putu mnogo govore i izveštaji u kojima se, valjda u cilju negovanja „stabilokratije“, konstatuje samo da u određenim oblastima nema napretka – kao što je poslednji izveštaj Evropske komisije, u kome se ne govori direktno o „nazadovanju“ i ne pominje se pojam „zarobljene države“ iz prošlog skeniranja, ali se navode činjenice koje ukazuju upravo na takvo stanje, od blokade parlamenta i političke i ekonomske kontrole medija, preko pritisaka i zastrašivanja civilnog društva i istraživačkih novinara, do političke pripadnosti kao kriterijuma po kome se postavljaju kadrovi, što u administraciji, što u državnim preduzećima. Podrazumeva se da je značajna pažnja posvećena problemu sveprisutne korupcije, što je i logično, s obzirom na upozorenje tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO) da Srbija nije na zadovoljavajući način primenila baš nijednu od 13 preporuka dobijenih još u julu 2015. A da ni evropski zvaničnici nisu baš iskreni kad govore o evropskoj budućnosti regiona postalo je svima očigledno nakon prošlonedeljnog samita EU - Zapadni Balkan, održanog u Sofiji, na kome je, umesto obećanja na koje smo navikli, francuski predsednik Emanuel Makron, ocenio da bi proširenje oslabilo Uniju. „Želim da privežemo Balkan Evropi i da ga pokrenemo ka Evropi, ali mislim da moramo da gledamo na buduća proširenja sa rigoroznijim stavom. Nisam za proširenje EU pre nego što se uverimo da postoje stvarne reforme koje će pomoći boljem funkcionisanju EU“, rekao je Makron, što je Politiko protumačio kao „polivanje hladnom vodom nada balkanskih zemalja da će uskoro postati članice EU“. Analitičari su se potrudili da objasne šta se „iza brda valja“: „EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan, niti sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine“, piše, recimo, Dojče vele i zaključuje da „cilj mora ostati tesna veza, ali ne puno članstvo, već partnerstvo slično onome sa državama sporazuma EFTA (Norveška, Švajcarska, Island, Lihtenštajn)“. To bi podrazumevalo ekonomsku saradnju kao i mnogostruku podršku, ali ne i pravo glasa u pitanjima EU, objašnjava se u tekstu, uz ocenu da „verovatno mnogi šefovi država i vlada EU rezonuju slično, ali to ne izgovaraju glasno“. „Balkan je otpisan“, konstatuje Badiše cajtung iz Frajburga, koji ocenjuje i da su elite na Balkanu redefinisale svoje veze sa EU, „jer, niti oni sebe vide kao buduće članove EU, niti ih tamo kao takve posmatraju, nego samo kao partnere“. „Novci će i dalje da teku i to su im, takođe, u Sofiji garantovali. Ali, neće više teći bez kontrausluge. Balkan treba da drži izbeglice dalje od Evrope – to je jasni prevod retorike o bezbednosnim pitanjima i borbi protiv terorizma, koja od Sofije naovamo dominira. Oružje, subvencije i slično, ali bez kontrole: za balkanske oligarhije i lokalne gospodare je to više nego primamljiva ponuda. Za njihove podanike je sve, samo to ne. Oni će više nego do sada praviti sopstveno, individualno učlanjenje u EU i ići za poslom i školovanjem u Nemačku, Austriju ili gde drugde“, ocenjuje list. A Cajt dodaje: „Zapadni Balkan se pretvorio u večnu, veliku čekaonicu Evrope. A tamo gde vlada zastoj i zatišje, tamo se kote zle sile“. Nesigurna u sopstvenu budućnost, EU nije proaktivna, već reaktivna, skučena i limitirana, a takvo stanje interegnuma proizvodi polovična rešenja bez jasne vizije, kaže Vedran DŽihić, predavač Instituta političkih nauka u Beču i direktor Centra za napredne studije Jugoistočna Evropa. „Interegnum je rodno mjesto stabilokratije, a ona je savršen recept za nestabilan evropski komšiluk na Balkanu. Pogoršanje gotovo svih susjedskih odnosa u regiji je dovoljan pokazatelj za tu nestabilnost. A upravo nestabilnost i stanje krize jesu pogonska snaga za većinu režima i vlastodržaca u regiji“, objašnjava sagovornik NIN-a. Suštinski se, veruje on, sada kupuje vreme i čeka povoljniji trenutak da bi se došlo do finalne odluke o procesu evropskog proširenja. „Imajući u vidu otpore Španije, ali i Francuske, te nekolicine drugih zemalja EU prema proširenju, znajući da trenutno ne postoji niti jedna država u EU u kojoj je većina stanovnika za proširenje, i znajući da u momentu nemamo nikakvu garanciju da će EU ikada u budućnosti biti spremna da primi nove članice, jasno je da garancija više nema“, kaže DŽihić i podseća da je, u deklaraciji iz Sofije, EU-perspektiva regiona potvrđena, ali je formulisana mnogo slabije nego u Solunu 2003: članstvo u Uniji i proširenje ne pominju se eksplicitno. „Kao rezultat ostaje nam simbioza između Unije koja pokušava da osmisli novu strategiju za nešto što, suštinski, velika većina njenih članica ne želi, a to je proširenje; te zemalja Zapadnog Balkana ili konkretno Srbije, čija se vlast, personificirana u liku Aleksandra Vučića, pretvara da se evropeizira, dok u isto vrijeme gradi sustav sličan Orbanovom i paralelno očigledno pored evropske, slijedi i neku rusku, tursku ili koju god je potrebno perspektivu“, ocenjuje DŽihić. „Orbanizacija“ Srbije (i celog regiona) postaje sve očiglednija i o njoj se sve više govori: tako, u tekstu „Mađarska iliberalna infekcija Zapadnog Balkana“, Politiko ocenjuje da balkanske zemlje sa interesovanjem gledaju uspostavljanje jednopartijske države u Mađarskoj i neuspeh evropskih lidera da se tome suprotstave. Uz ocenu da je Srbija među zemljama koje su već na putu lažne demokratije, autor ocenjuje da je razlog zbog kog je Orbanova „iliberalna demokratija“ toliko zarazna taj što ne zahteva koherentnu ideologiju, već samo jednostavno odbijanje drugog. „Mađarski premijer se ne obavezuje ni na šta drugo sem na borbu protiv neprijatelja koji zapravo ne postoje“, piše Politiko o modelu vladanja koji je prepoznatljiv i u izjavama srpskog moćnog lidera i terciranju njegovih medija, koji, ipak, odlaze korak dalje: u njihovoj interpretaciji sve pretnje Srbiji stižu sa Zapada, a jedina šansa za opstanak je ruski bratski zagrljaj. „Za balkanske lidere koji žele da ga promovišu, plan je jasan: nek vaši prijatelji prvo kupe medije, onda nek preuzmu veliki biznis, a sudove i policiju staviti pod partijsku kontrolu. Zameniti čelnike univerziteta, direktore škola i kulturnih institucija partijskim lojalistima. Konačno, da bi se ućutali preostali nezavisni glasovi, uvesti zakone u ruskom stilu, koji će učiniti da rad nezavisnih NVO postane opasna aktivnost. Sve opravdati korišćenjem imaginarnih neprijatelja“, piše Politiko. Pragmatizam, ekonomski rast i bolji život za Mađare, revitaliziranje narodnog duha, te borba protiv liberalnih vrednosti koje navodno ugrožavaju mađarsku naciju, to je Orbanova mantra, uočava DŽihić. „Ako pažljivo slušamo predsjednika Vučića, retorika je slična: pragmatizam, bolji život za Srbiju, a u isto vrijeme nacionalizam specijalne vrste kojim se potkuhavaju krize dok sam za sebe tvrdi da je tolerantan i miroljubiv. Jedina razlika je što Vučić tvrdi da su mu liberalna prava važna, da cijeni i štiti slobodu medija, omogućava nezavisno sudstvo i tako dalje. A kada Reporteri bez granica ili Freedom House objave izvještaje iz kojih se jasno vidi da Srbija iz godine u godinu nazaduje po slobodi medija i demokratičnosti društva, onda se objektivno negira proizvoljnom političkom retorikom, pa se maltene stiče utisak da je Srbija najslobodnije društvo u ovom dijelu svijeta, a da su oni koji upućuju na probleme zlovoljni i mrzovoljni zapadnjaci ljubomorni na uspjeh pod vođstvom Vučića“, ocenjuje DŽihić. A kako je to moguće – da preko svojih medija predstavlja Zapad kao neprijatelja, označava Putina i Erdogana, sa kojima je EU u konfliktu, kao prijatelje Srbije i istovremeno se kune u EU put? Pragmatizam kao osnovni pojam ere Vučićeve vladavine postao je do krajnjih granica rastezljiv, proizvoljan, nedosledan, kaže DŽihić. Politika trenutne srpske vlasti sagovornika NIN-a podseća na čarobnu tašnu junaka crtanog filma Sport Bilija. Iz nje, po potrebi, izvlači minijaturne predmete koji, kad ih drži u ruci, postanu realni i toliko moćni da mogu da reše svaki problem. „Tako i ovaj režim već godinama iz te torbe svaštare izvlači sve što je potrebno – i Angelu Merkel, i Putina, i Erdogana i Kinu, i strane investicije i fabrike i radna mjesta, a jedina razlika je da se čudo ne dešava. Stanovnici Srbije u čudu gledaju izostanak čuda. A tmurna realnost ostaje negdje po strani“, kaže DŽihić, koji čak i iz Beča vidi ono što ovde oseća svako ko na vratu ne nosi TV ekran: za opisivanje srpske zbilje ključni pojmovi su neizvesnost, strepnja i strah. „Neizvjesnost o onome što Srbiju čeka je zamijenila pozitivnu sliku budućnosti. Gotovo svakodnevno se insinuira koliko će biti važno da se Srbija odrekne nečega da bi stekla nešto drugo, spominju se teška vremena i teške odluke. Srbijom vlada strah. Strah je zamijenio vjeru da je bolja i drugačija, evropska i demokratska Srbija moguća“, kaže DŽihić i ocenjuje da se u Srbiji izgubio evropski i liberalni momenat, „odnosno, svjesno je narušavan i narušen posljednjih godina, a na sceni je, sa jedne strane, demokratska mimikrija, a sa druge iliberalna i autoritarna (r)evolucija“. „Rezultat je, da parafraziram austrijskog pisca Roberta Muzila, `društvo bez osobina` pod budno pragmatičnim okom EU“, zaključuje Vedran DŽihić pogled iz Beča na srpsku stvarnost. Iz Srbije posmatrano, moglo bi se dodati da opšta konfuzija stavova i vrednosti, s jedne, i pritisak na kritički nastrojeni deo društva, s druge strane, ubrzano rastu s približavanjem očekivanom skorom momentu rešavanja kosovskog pitanja. Pa tako, dok nezvanični službeni glasnik s naslovne strane vrišti kako, prema navodnim zahtevima Brisela, „Srbija mora da izgubi sve – i Kosovo, i Srpsku, i Rusiju i granicu“ a „očekuje se i da uđemo u NATO pakt, da pravosuđe stavimo pod punu kontrolu Zapada, da organizujemo posetu pape“, istraživači javnog mnenja konstatuju dalji pad proevropskog raspoloženja građana zemlje koja je, zvanično, čvrsto proevropski opredeljena: pre davnog solunskog samita, za ulazak Srbije u EU izjašnjavalo se 63 odsto građana, dok je u ovogodišnjim ispitivanjima ta podrška između 49 i 52 procenta. A iz Novog Sada, u vreme dok smo pripremali ovaj broj NIN-a, stigla je vest o početku štrajka glađu direktorke TV Kanal 9 Maje Pavlović, u znak protesta zbog gašenja signala te televizije, inače jedine u tom gradu na kojoj se mogla čuti kritička reč.