Arhiva

U savremenom društvu krv nije dovoljna

Sandra Perović | 20. septembar 2023 | 01:00
Nakon 12 dana filmskih uzbuđenja, dodelom nagrada pala je i poslednja klapa 71. Kanskog festivala, koji je u ovom izdanju slavio pokretne slike a ne zvezde. Fokus je bio tamo gde i treba – na filmskom platnu na kome su se smenjivale snažne društveno angažovane priče o klasnim nejednakostima, preživljavanjima, rasizmu, depresiji, teškim ljubavima. Na kraju, zasluženo i u prave ruke, članovi žirija uručili su nagrade koje je predsednica žirija Kejt Blančet najavila rečima: „Dobitnik Zlatne palme mora da bude film u kome su svi elementi besprekorno spakovani: gluma, režija, scenografija, fotografija. Bilo je veoma teško jer je nekoliko filmova ispunjavalo pomenute kriterijume, a mi nismo bili ovde da nekome sudimo već da biramo.“ Posle 21 godine od pobede Šoheija Imamure sa Jeguljom (koju je reditelj ravnopravno delio sa Irancem Abasom Kijarostamijem i njegovim Ukusom trešanja), Zlatna palma je ponovo otišla u Japan. Peto učešće Hirokazua Kore-ede u takmičarskom programu, donelo je ovom savremenom prvaku japanske kinematografije zasluženi trijumf, jer je njegova porodična drama Kradljivci (Shoplifters) jednostavno izvanredan film, što je potvrdila i Kejt Blančet kada mu je uručila prestižno festivalsko odličje na završnoj svečanoj festivalskoj ceremoniji. Da je Kore-eda miljenik najvećih evropskih festivala koji su poligon za njegovu produktivnost i socijalno provokativne i angažovane priče kojima osvaja i kritiku i publiku, potkrepljuje i relativno svež primer prošlogodišnje venecijanske Mostre gde se za Zlatnog lava takmičio s filmom Treće ubistvo. Tim ostvarenjem napravio je predah od porodičnih tema, okrenuvši se kriminalističkoj drami i postavljanju ozbiljnih pitanja o pravosudnom sistemu i konceptu procenjivanja drugog čoveka. Kroz metafizičku krivicu i dešavanja u sudnici, reditelj pokazuje da u savremenom japanskom društvu nema mesta potpunom utvrđivanju istine. U ranijim filmovima Distanca, Niko ne zna, Naše sestrice, Hirokazau Kore-eda bavio se problemima samoće, ranjenog detinjstva, neodgovornih roditelja. Reč je o autoru koji konstantno traga za definicijom porodice u otuđenom savremenom društvu, pokušavajući da je održi na okupu. Zato njegov opus dobrim delom nalikuje sofisticiranoj telenoveli porodičnih peripetija. Iako naizgled hladni, njegovi filmovi su topli i nežni. Takav je bez premca film o zameni beba u porodilištu Kakav otac takav sin za koji je pre pet godina u Kanu osvojio nagradu žirija. Kore-eda je majstor psihološke analize koji zna da napravi filmsku emociju i toplim bojama oboji surovi život. Ovogodišnji kanski pobednik, film Kradljivci, u fokus stavlja ekstremne primere ljudi sa društvene margine, neobičnu porodicu otpadnika koja funkcioniše mimo svih društveno prihvatljivih normi, ali u kojoj uprkos svemu vladaju harmonija, ljubav, toplina, razumevanje. Deca ne idu u školu, a porodica se izdržava zahvaljujući sitnim krađama. Ipak životnu kolotečinu prekinuće udomljavanje izgubljene i po svemu sudeći zlostavljane devojčice. Razrešenje ove zagonetne porodične slagalice, donosi sam kraj filma koji podstiče na razmišljanje o tome šta zapravo porodicu čini porodicom, bez obzira na to da li je ona biološka ili nije. Šta vam je poslužilo kao konkretna inspiracija za Kradljivce, dramu o atipičnoj porodici? Kada sam snimio film Kakav otac takav sin, istraživao sam veze u porodici, bilo da je definiše krv ili vreme koje su njeni članovi zajedno proveli. Hteo sam potom da to pitanje dalje analiziram, da istražim mogućnost stvaranja porodice koja prevazilazi krvno srodstvo. Jednostavno, namera mi je bila da produbim to istraživanje. Dodao sam i motiv jednog incidenta koji sam video na vestima. Zbog sve jače krize u Japanu, ima sve više i više siromašnih porodica, koje pribegavaju krađama po prodavnicama ili prevarama sa penzijama – oni ne prijavljuju smrt svojih starih roditelja da bi i dalje primali penziju. To je u Japanu postao veliki problem, i znam da ga ima svuda. Zato sam želeo da prikažem porodicu koja se povezala baš zbog tog elementa. I tako je sve počelo kada je reč o priči Kradljivci. Stiče se utisak da ste opsednuti razorenim porodicama koje po svaku cenu pokušavate da održite na okupu? Shvatio sam da je istina da ako imaš sve članove porodice na okupu, postoje stvari koje nikad nećeš saznati ili primetiti. A kada je porodica razorena, počneš da primećuješ neke stvari o njoj. Kad je moja majka otišla, nedostajala je važna osoba u porodici, pa sam počeo svašta da primećujem. Neko drugi je morao da preuzme njenu ulogu kako bi odgajio sledeću generaciju te porodice. I kao što rekoh, sve te stvari isplivaju na površinu tek kada član porodice nedostaje. Zato težim pričama o porodicama koje su u takvoj nestabilnoj situaciji. Ko su Kradljivci, junaci vašeg filma i šta im je zajedničko? Svi oni su zapravo napušteni. Mada lik majke u filmu kaže da nisu napušteni, već da su nađeni. Svi su isključeni iz društva, iz porodica koje vezuje krvno srodstvo. I to je zapravo svim ovim likovima zajednički imenitelj. Zanimljivo je da se ta porodica nije spojila iz ljubavi na početku. I to je jedna od tema kojom se bavim što ovu priču i čini zanimljivom. Šta vas fascinira kod složenih pitanja poput staleža u društvu, gubitka, isceljenja? Zbog vremena u kom živimo, zbog mene, moje porodice, društva – volim da razmišljam o temama koje ste naveli. Mnoge stvari koje me okružuju budu uključene u moje priče. To je možda određeni broj stvari u meni koje svaki put iskopam kao neki svoj trenutni interes. Ako me nešto zanima, trudim se da to izvučem iz sebe. Posle krimi drame Treće ubistvo, koja je prethodila Kradljivcima, kako ste se odlučili za povratak na stare staze? Nisam svestan toga da sam se vratio, ali istina je da sam snimao priče o porodicama, porodične drame kao što je Posle oluje. Do tog filma sam deset godina bio usredsređen na snimanje intimnih priča koje bih pronašao u onome što se događalo oko mene i u meni samom. Od Trećeg ubistva, odlučio sam da otvorim tu perspektivu, koju sam svesno suzio protekle decenije, da vidim i da proniknem i u društvo, a ne samo u pojedinca. Ta priča upravo govori o sukobu porodice i društva. I ta pitanja su mnogo jače prikazana nego u mojim prethodnim filmovima. Šta je bilo neposredan okidač za Treće ubistvo? Kad sam snimao Kakav otac takav sin, za mene su radili neki advokati. Jednom su izjavili nešto veoma interesantno. Rekli su da sudnica nije mesto za potragu za istinom. Za advokate je to samo mesto na kome pokušavaju da isteraju interese svojih klijenata. Ponekad advokati ne mogu da shvate istinu, kako bi uradili svoj posao. Mislio sam da je to vrlo iskreno, jer najčešće obični ljudi, poput mene, misle da je sudnica mesto gde ljudi traže istinu. Ali to nije slučaj. Naravno, niko nije Supermen, niko ne može lako stići do jedne jedine istine. Učinilo mi se to zanimljivim, posebno ukoliko priča o advokatu, počne tako što on samo želi da istera interes klijenta, da bi na kraju ipak poželeo da sazna istinu. Kako ste došli na ideju da snimite film o zamenjenim bebama Kakav otac takav sin? Da li je i ta priča zasnovana na istinitim događajima u Japanu? Početna tačka bila je moja ćerka. Ono što me s njom povezuje je krv i trenuci kada provodimo zajedno više vremena nego što je uobičajeno. Onda sam tu ideju nadgradio slučajem koji se dogodio u Okinavi. Tamo su se desile neverovatne stvari. U Japanu uopšte, ako beba bude zamenjena, pa ljudi pronađu svoje dete, onda decu zamene i više se nikad ne sretnu sa decom koju su praktično podigli. Međutim, u ovom slučaju u Okinavi, desilo se nešto zanimljivo, a isto se dešava i sa likovima u filmu Kakav otac takav sin – oni nisu zamenili decu. Ostali su u kontaktu. Izgradili su odnos kao porodice. To je zaista nadahnjujuće. Zanimljivo je što se ljudi koji film odgledaju posle brinu za junake priče, pitaju se šta li je s njima, da li žele da razdvoje porodice, šta bi oni uradili da su na njihovom mestu? Tako ljudi razmišljaju, a ja i želim da svi razmišljaju o temama mojih filmova. Šta će biti tema vašeg narednog filma? Osnova je ponovo porodična drama, ali centralna figura biće glumac. Biće to film o tome šta znači glumiti. Nagrade i nagrađeni Specijalna Palma za Godara Pored zaslužene nagrade za izvanrednu režiju moćne crno-bele melodrame Hladni rat koja je pripala iluzionisti slike i poeti Pavelu Pavlikovskom, pravi izbor je i nagrada žirija koja je dodeljena mučnom filmu velikog srca i biblijskog naziva Kapernaum, u režiji Libanke Nadin Labaki. Nemirnom kamerom u konstantnom pokretu ona prati turbulentnu, srceparajuću svakodnevicu dvanaestogodišnjeg dečaka koji optužuje svoje roditelje što su mu „poklonili“ život. Realistično i iskreno, kao da se srodio sa sudbinom svog tužnog lika, naturščik Zain Alrafea je do perfekcije otelotvorio glavnog junaka. Zbog toga, mnogi smatraju da je maleni Zain nezvanično poneo titulu najboljeg glumca 71. Kanskog festivala. Zvanično, ta nagrada pripala je Italijanu Marčelu Fonteu, koji je briljantan u ulozi zaljubljenika u životinje, vlasnika salona sa ulepšavanje pasa u urbanom vesternu Dogmen reditelja Matea Garonea. Dramatična i gorka priča snimljena prema istinitom događaju nalik je iscepanoj stranici crne hronike koja se dešava na periferiji Napulja. Film se pretvara u sjajan, ali mučni triler koji u sebi nosi pesimističan pogled na ljudsku prirodu i društvo. Iako je malo ko mogao da poveruje da bi novi eksperimentalni esej Slikovnica legendarnog francuskog sineaste i jednog od osnivača francuskog „novog talasa“ mogao da dobije Zlatnu palmu (mada još uvek ima istrajnih kritičara koji se pretvaraju da razumeju njegove filmske eseje) dogodilo se da Žan Lik Godar, dobije specijalnu Zlatnu palmu! Po svemu sudeći reč je o počasnom priznanju kultnoj figuri evropskog i svetskog filma, osnivaču paralelnog Kanskog programa „Petnaest dana autora“, reditelju koji je ’68. prekinuo Kanski festival izrazivši solidarnost sa studentima koji su demonstrirali u Parizu i širom sveta. Da će mu se Kan odužiti, bilo je jasno još u trenutku kada je obelodanjeno da će ovogodišnji festivalski plakat biti u znaku Godarovog klasika Ludi Pjero. Filmsko platno u Teatru „Limijer“ zavesa je zvanično prekrila nakon projekcije spornog filma čuvenog Terija Gilijama Čovek koji je ubio Don Kihota za koji se skoro do pred sam kraj nije znalo da li će uopšte biti prikazan zbog spora koji se vodi sa jednim od koproducenata filma, Portugalcem Paulom Brankom. Prva klapa, za Gilijama zlosrećnog filma, pala je još 2000. godine, a od tada su se osim scenarija i koncepta menjali i glumci, od Žerara Depardjea, DŽona Harta, Roberta Duvala do Juana Mekgregora. Konačno, uloge su poverene Adamu Drajveru, DŽonatanu Prajsu, Stelanu Skarsgardu. Lišen ikonografske originalnosti svojstvene veteranu Letećeg cirkusa Montija Pajtona (u kome nikada nije glumio, već samo bio zadužen za inovativne nadrealističke animirane delove kultne serije) Gilijamov film, koji je smešten u sadašnju Španiju, slobodna je, razbarušena i pomalo haotična parafraza romanesknog klasika Migela de Servantesa. Gotovo opsesivan Gijamov projekat Čovek koji je ubio Don Kihota na koji je potrošio trećinu svoga života, gotovo da je bio fatalan po jedinog Amerikanca iz Montipajtonovske bande.