Američki radikalizam

Radikali su izgubili izbore za beogradskog gradonačelnika. Minimalo. Uprkos njihovim suprotnim tvrdnjama, mala izlaznost išla im je naruku. Tako da su oni sada, zahvaljujući procentu osvojenih glasova, ravnopravni politički subjekat sa “ujedinjenim snagama” tzv. demokratskog bloka.

Jer se ovog puta, na ovim beogradskim izborima, nije ponovilo pravilo da, u drugom krugu, dođe do glasačkog grupisanja oko suparničkog demokratskog kandidata, bilo ko da je to. Ali je dejstvovalo pravilo manjeg zla. Na tome je, pred ovaj odlučujući krug, bila zasnovana i predizborna strategija Nenada Bogdanovića. Ona se oslanjala na iskustvo iz ne tako davne prošlosti. Suviše je malo vremena proteklo od režima u kome su radikali bili “mlađi partner” crveno-crne koalicije da bi sva zla koja nam je on naneo, bila već zaboravljena.

I to je, kako vidite, delovalo. Nisu se građani opredelili za Bogdanovića iz silnog poverenja u sposobnosti sivog birokrate, već su, kako to u nas obično biva, glasali protiv Vučića u strahu od nekog novog komunofašističkog zakona o informisanju ili zato što im baš nije do vraćanja silnih kioska brze hrane na Terazije. Dobro, tako je to.

Ali, šta će biti ukoliko se, u predvidljivoj budućnosti, strah od radikala, koji je u ovom trenutku sasvim opravdan, pretvori u univerzalno upotrebljivu predrasudu, bez obzira na eventualnu transformaciju SRS-a u konvencionalnu desničarsku partiju? Pa će, tako, je li, i naši unuci “cvikati” od radikala jer su oni bili deo “mašinerije zla” u ono vreme pre rođenja njihovih roditelja. Bojim se da od takve politike može biti više štete negoli koristi. Neki radikali, kao Toma Nikolić, pa i sam Vučić, sve teže podnose stege partijskog plana i programa, rado bi da se “upristoje” po demokratskom principu, da postanu kao sav drugi normalan svet.

Otuda su ime stranke, kao i lik i delo njenog tvorca, u minulim predizbornim kampanjama pomno izbegavani, što je lansiranje “novog imidža” u tehnici zavođenja koja je mnoge zavarala. Zašto? Vrlo prosto: i radikali imaju teško nasleđe. Personifikovano u figuri dr Vojislava Šešelja. Po tome su, doduše samo delimično, slični socijalistima, čiji osnivač i “istorijski vođa” boravi takođe u Hagu. Obe strane nalaze se u poziciji nužnog odricanja od uticaja harizmatskih lidera koji, nekim slučajem, sada zajedno čuče u ševeningenskom pritvoru. To nasleđe je nešto nalik “betonskim cipelama”, ono vuče na dno. Čudi me da radikali nisu pravilno dešifrovali izmenu okolnosti: jer, dok se SPS bez Miloševića bori za goli opstanak na političkoj sceni, dotle su radikali bez Šešelja zabeležili značajan rast rejtinga političke popularnosti.

Ali, oni ne mogu da nastave tim putem, stalno ih - “poput brodova što protiv struje plove” (Ficdžarald) - nešto vuče natrag, u prošlost. One majice sa Šešeljevim likom su, izgleda, otporne na prljanje, a čak i da nisu, prilikom pranja u veš-mašini ne gube svojstva ikoničkog znaka. Radikali su, prosto, “raskrečeni”. Oni bi i da se menjaju i da nastave po starom.

Predizborna kampanja Aleksandra Vučića je simbolički otkrila tu šizofrenu poziciju. Mada je na kraju, u danima pred drugi krug, podlegao “radikalskim metodama” ličnih napada, mahanja raznim papirima, prijavama tužilaštvu, što ga je možda koštalo pobede, Vučić se inače nije služio ranije omiljenim floskulama njegove stranke na bazi krvi i tla ili granice Karlobag-Virovitica.

NJegova kampanja je, otud, bila smišljeno “amerikanizovana”, što je sofisticiranija forma populizma. Vučić se prepustio stilistima, mislim i šminkerima, i tako izmenjen hodočastio po predgrađima, vozio se prigradskim saobraćajem (bez telohranitelja), stalno ponavljajući da, ako on pobedi, Beograd neće više biti samo Knez Mihailova ulica. Ipak, za većinu “iznajmljenih termina” koristio je dekor Knez Mihailove - ili se vozao Dunavom i Savom, sve čudeći se zašto nemamo rečni taksi - pokušavajući da deluje “fensi”, kao ljubitelj brit-popa i Franca Ferdinanda (nije rekao da je to muzička grupa, pa su se mnogi prestravili), dajući izjave kako mu je želja da Beograd postane lep kao Beograđanke, da će Beograd biti naš NJujork, a Novi Beograd postati Novi Menhetn, da će osnovati Volstrit, primati građane od 8 do 24 sata, da će biti pravi Rudi Đulijani. Čak će i redovno da plaća račune.

U principu, nije bilo loše zamišljeno. Samo je bilo napadno do neminovnog, refleksnog rađanja sumnje u takav iznenadni “(post)modernistički” preobražaj. Ali, zar Karić nije činio isto, samo obrnuto, lansirajući (post)turbo-folk. No, svejedno. Ispostavilo se da je Vučićevoj “ispeglanoj” kampanji namenjena uloga Potemkinovog sela. Ona je, dakle, imala svojstvo mimikrije. Trebalo je da uveri građane kako je SRS zbilja u procesu transformacije.

To je, možda, tačno. S tim da je pomenuta transformacija limitirana onim “novim imidžem” kao zmijskom košuljicom. Ono što se kod radikala zbilja menja, jeste nešto slično krečenju kuće dok krov još prokišnjava, a kanalizacija i vodovod su u očajnom stanju. Neke su zavarali. Drugi su pravilno shvatili “poruku”. Radikali, i kada se presvuku u novo odelo, ostaju ono što su oduvek bili. Ne pada im na pamet da se stvarno menjaju. Zar i druge političke partije ne postupaju po istoj “matrici”? Demokratska stranka je, zahvaljujući lepuškastom Tadiću, njegovom uspehu na predsedničkim izborima, naizgled “preporođena”, ali joj je u podrumu i dalje šut dopremljen iz Bodruma. Čini se da je, sitnim intervencijama, DS ponovo postao “vodeća snaga” tzv. demokratskog bloka, mada se trezveniji u toj stranci plaše novih parlamentarnih izbora, znajući kako im je (istorijski) limit 80 poslanika, jedva nešto više od polovine potrebne za stabilnu vlast. Radikali u ovom trenutku imaju i više od 80 poslanika. To je ipak nedovoljno da se ugrozi postojeća, nestabilna koaliciona vlada. I šta će biti onda? Pata karte. Večna kohabitacija. Moj savet radikalima je da najzad probaju nešto drugo, da se otarase balasta prošlosti. Promene, braćo radikali (i braćo demokrate), a ne zvona i praporci, američki glamur i večno vraćanje istog u vidu loše beskonačnosti utopije.