Arhiva

Papreni ceh diletantizma

Milan Ćulibrk | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako se u prvim nedeljama mandata novog ministra finansija u državnoj kasi umesto plusa od šest i po milijardi dinara, koliki je bio suficit 1. aprila, pojavi tri puta veći minus, Siniša Mali bar ne bi smeo da bude iznenađen. Kao bivši predsednik Upravnog odbora Komercijalne banke morao je da zna da će država, ako ništa ne preduzme, ostati kraćih rukava. A Vlada, čiji je i Mali postao član, uradila je najgore – nije uradila ništa i uskoro će izgleda morati strane akcionare da isplati po 2,4 puta većim cenama od tržišnih. Odluka o tome formalno još nije doneta, ali bi to bi posle čaše meda zbog preseljenja u Nemanjinu 11 mogla biti prva čaša žuči, koju će Mali na novoj dužnosti morati da popije. I mogu u Vladi Srbije da se ljute koliko god hoće na Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD), Međunarodnu finansijsku korporaciju (IFC, ogranak Svetske banke), nemačku agenciju za ulaganje i razvoj (DEG) i švedski fond za investicije u zemlje u razvoju (Sved fond), ali stranci su uradili najbolje za sebe. Za razliku od njih, Vlada Srbije nije zaštitila interese države, a cenu će, kao i do sada, platiti poreski obveznici. Pošto je država kao pojedinačno najveći vlasnik (41,7 odsto akcija) propustila sve rokove da se na vreme izjasni, strani akcionari su aktivirali „put“ opciju, predviđenu (lošim) ugovorom o strateškom partnerstvu, sklopljenim davne 2006, dve godine pre bankrota Liman bradersa i globalne finansijske krize, kada niko očito nije brinuo o eventualnim posledicama preuzetih obaveza. Poslednja prilika da se spasi šta se spasiti može propuštena je pred kraj 2017. i sada stranci čekaju da im se iz srpskog budžeta iskešira oko 260 miliona evra za 41,5 odsto akcija, koliko oni zajedno imaju u Komercijalnoj banci. Kada je videla da je đavo odneo šalu, premijerka Ana Brnabić je pokušala bar da smanji štetu, ali je već bilo kasno za to, jer stranci nisu hteli da razgovaraju o novoj ponudi. Uostalom, ko bi bez preke nužde pristao na 100 ili 150 miliona, ako je siguran da će i ako dođe do spora na međunarodnoj arbitraži dobiti 260 miliona evra? Uz to, teško je bilo i očekivati toliku „velikodušnost“ stranih partnera, koji su u kupovinu akcija Komercijalne banke do sada uložili 190 miliona evra. Ni zagovornici teze da država ni po koju cenu ne bi smela da i drugu po veličini banku u Srbiji prepusti strancima neće biti srećni kada saznaju da će poreski obveznici za 41,5 odsto akcija strancima morati da plate 260 miliona evra. I to u trenutku kada se za svih 100 odsto akcija Komercijalne banke na Beogradskoj berzi ne može dobiti više od 268 miliona evra! U kakvu je apsurdnu poziciju Vlada dospela najbolje pokazuje računica po kojoj bi država, kada isplati „strateške partnere“ i preuzme i njihove akcije, za svoj novi paket od 83,2 odsto kapitala po aktuelnim cenama na Beogradskoj berzi mogla da dobije samo 223 miliona evra! Dakle, za duplo više akcija dobila bi 37 miliona evra manje nego što će stranci naplatiti svoj upola manji udeo! Pravo domaćinsko ponašanje prema javnom novcu, nema šta. Tu razliku ni u kom slučaju ne može da nadomesti „premija za preuzimanje“, koja se uobičajeno naplaćuje prilikom prodaje većinskog kapitala, ali je ona retko kada veća od 10-15 odsto, a u ovom slučaju, da bi država bila na nuli, morala bi da bude veća od 130 procenata. To, nažalost, nije sve. Srbija je i pre šest godina obezbedila 100 miliona evra za dokapitalizaciju Komercijalne banke. Originalno je bilo planirano da se za to iskoristi deo novca od prodaje Telekoma Srbija, ali kada je tender propao moralo je da se zagrabi iz budžeta. Da to nije uradila, udeo države bi pao, a kontrolu nad bankom bi preuzeli EBRD, IFC, DEG i Sved fond. Nema, dakle, sumnje da je država platila, a tek će platiti paprenu cenu da bi najveća domaća banka ostala u njenom vlasništvu. Ruku na srce, to i nije tako strašno u odnosu na 1,1 milijardu evra, koliko je građane već koštao bankrot Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine, Univerzal i Privredne banke Beograd. A u većini od njih upravo je država bila većinski ili bar pojedinačno najveći vlasnik. Iako može da tvrdi da nije ni luk jeo, ni luk mirisao, Siniša Mali će morati formalno da potpiše nalog za isplatu stranih akcionara, osim ako država ne reši da se sa dosadašnjim partnerima ganja po sudovima, sa slabim izgledima da spor dobije i sa mnogo većim šansama da konačni ceh poraste za sudske troškove i kamate, bez obzira na to što su neki ministri uvereni da je neko državu Srbiju doveo pred svršen čin, zbog čega će sada ostati kraćih rukava, kakvu god odluku Vlada da donese. Sve što se sada dešava zapravo i nije neko veliko iznenađenje. Tim pre što je još prošle jeseni, na konferenciji Beogradske berze, direktorka finansijskog sektora EBRD Aleksandra Vukosavljević nagovestila brz rasplet. „Verujem da ćete svi biti iznenađeni koliko će brzo da bude objavljen početak privatizacije Komercijalne banke“, poručila je zagonetno, uz opasku da EBRD kao manjinski akcionar ne može da natera većinskog - državu Srbiju - da se akcije ponude na prodaju preko berze. Premijerka Brnabić se 11. novembra, kada je shvatila šta može da se desi, požalila da ugovor sa EBRD i ostalim partnerima nije dobro ispregovaran i najavila da će nastojati da sve „dobro izbalansira“. Takođe je rekla da smatra da za građane ne bi bilo dobro da se daju pare iz budžeta. Samo dva dana kasnije precizirala je da misli da je u najboljem interesu države da se banka privatizuje, „ali Vlada još nije donela odluku o tome“. Nikakvu odluku nije donela ni šest i po meseci kasnije i zato će država morati da odreši kesu, iako to za građane, kako je sama premijerka rekla, nije dobro rešenje. Osim što je propustila priliku da nagovori strane partnere da ne aktiviraju „put“ opciju i da se sa njima dogovori zajednička strategija privatizacije, Vlada je napravila još jednu kardinalnu grešku. Prosto je neshvatljivo koliko nikoga nije bila briga što je u najosetljivijem periodu banka bila obezglavljena. Bivši predsednik Izvršnog odbora Aleksander Piker, naime, podneo je ostavku još u septembru 2017, a tek u aprilu ove godine za njegovog naslednika Upravni odbor je izabrao Vladimira Medana. U međuvremenu je promenjen i predsednik Upravnog odbora - Vladimira Krulja, bivšeg savetnika ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović i bivšeg savetnika u Ministarstvu finansija zamenila je Mila Korugić Milošević. Pre njih jedno vreme, od 1. jula 2013. do izbora za gradonačelnika, na tom mestu bio je Siniša Mali, novi ministar finansija. Još 2006, kada je Mlađan Dinkić kao ministar finansija potpisao ugovor o strateškom parnerstvu sa EBRD (za 70 miliona evra postao je vlasnik 25 odsto akcija), država se obavezala da će do kraja 2009. Komercijalna banka biti privatizovana i da će partneri zajedno tražiti kupca. U međuvremenu kriza je oborila cene i smanjila interes za kupovinu ovdašnjih banaka pa su sve vlade, od Mirka Cvetkovića, preko Ivice Dačića i Aleksandra Vučića do Ane Brnabić, nastojale da prodaju odlože za neka bolja, valjda „zlatna“ vremena. Tako su rokovi stalno pomerani, bez jasne naznake da li država uopšte hoće da proda svoj udeo. Umesto da se privatizuje, u jesen 2009. je dogovoreno da se kapital banke poveća za još 120 miliona evra i u januaru 2010. EBRD je uplatio 50 miliona, IFC 40 miliona, DEG 20 miliona i Sved fond 10 miliona evra. Zauzvrat, te četiri finansijske institucije postale su vlasnici 479.819 preferencijalnih akcija bez prava glasa, s tim što im ugovor s državom omogućava da već 1. januara 2013. te akcije mogu da pretvore u obične akcije s pravom glasa. S druge strane, državi je takođe ostavljen rok od tri godine, do kraja 2012. da uplati svoj deo i tako zadrži procentualni udeo u vlasništvu te banke. U suprotnom stranci bi stekli većinski udeo od 51,64 odsto. I posle promene vlasti, u Dačićevoj vladi prevladalo je uverenje da Komercijalnu banku ni narednih nekoliko godina ne bi trebalo privatizovati, a krajnji cilj je bio da ona ostane u većinskom domaćem vlasništvu. Koliko je novim vlastima stalo do toga svedoči i podatak da je to bio čak i deo koalicionog sporazuma, koji su pre formiranja vlade potpisali Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, Jovan Krkobabić i Dragan Marković Palma. „Ako do kraja godine ne dokapitalizujemo Komercijalnu banku, stranci bi već početkom 2013. postali njen većinski vlasnik, a to ne smemo dozvoliti. Tim pre što je većina ostalih državnih banaka u velikim problemima“, izjavio je u avgustu 2012. za NIN jedan od novih stanara Nemanjine 11. Time je očito stavljena tačka na dve godine stari plan da se do kraja 2012. angažuje privatizacioni savetnik i da Vlada dostavi pisanu izjavu da po isteku 2015. neće imati kontrolu nad Komercijalnom bankom. Osim što se u Dačićevoj vladi većina protivila prodaji najveće domaće banke, neki od ministara priželjkivali su da ona kupi neku od postojećih stranih banaka na srpskom tržištu. „Ako cena bude povoljna, zašto Komercijalna banka ne bi mogla da bude kupac? Tim pre što država neće morati da obezbedi ni dinar iz budžeta za eventualne akvizicije i da pare za kupovinu Komercijalna banka može da obezbedi iz sopstvenog profita“, rekao je tada za NIN jedan od ministara iz Dačićevog kabineta. I tako, mic po mic, Srbija je priterana u ćorsokak i sada će biti šta biti mora. A pre nego što je postalo jasno da će država opet izvući deblji kraj, lider SRS Vojislav Šešelj je u Skupštini optužio bivšeg ministra finansija Dušana Vujovića da je namerno „obezvredio Komercijalnu banku, da bi što jeftinije bila prodata“. Sigurno je mislio da će banku kupiti neko drugi, a ne srpska država. Komercijalna banka nije jedini problem sa kojim će se u prvim danima mandata suočiti novi ministar finansija. Od početka godine javni dug ponovo raste – u januaru je bio 57,2 odsto, u februaru 57,9 a u martu 59 procenata BDP-a. Za samo tri meseca povećan je za oko 800 miliona evra, sa 22,9 na 23,7 milijardi evra. I ko onda da brine o par stotina miliona koliko će otići za kupovinu akcija banke u kojoj je država ionako bila pojedinačno najveći vlasnik? Mada bi i to mogao biti razlog za rebalans, jer pare za to nisu predviđene u originalnom budžetu za 2018.