Arhiva

Dobro isplanirano ubistvo

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Maleni prostor, isuviše skučen da bi bio reprezentativan, ali uvek ispunjen reprezentativnim sadržajem, pa se prilikom otvaranja izložbi publika izliva na Obilićev venac da bi ovde raspravljala o grafici i umetnosti uopšteno, nestaće sa kulturne mape Beograda. Grafički kolektiv postaće poslastičarnica, nakon sedam decenija delatnosti galerije, gde su tradicionalne tehnike opstajavale u svojoj svevremenosti. Tako je najavljeno, pa se podsećamo šta je GK sve značio. Postavke su raspirivale maštu, ali i podsticale kompetentnost u ovoj oblasti, bile su baza iz koje su stvarani muzejski fundusi. „Panoramski pregledi, kao i individualne izložbe, davale su precizne informacije o razvoju autora, kao i transformacijama sredstava i kreativnih izraza“, kaže LJiljana Slijepčević, dugogodišnja kustoskinja grafičke zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Izložbe su davale uvid u stanje na domaćoj i svetskoj sceni, ukazivale na mogućnost preplitanja linoreza, bakropisa, akvatinte... sa drugim medijima, poput slikarstva i fotografija, dodaje. Davale grafici auru koju zaslužuje. „Živa komunikacija se odvijala unutar samih radova, eksponata međusobno, što se odražavalo na popularnost jedinog punkta posvećenog ovom vidu stvaralaštva“, ona objašnjava zašto Kolektiv nije bio samo izložbeni prostor, već i „omiljeno sastajalište“. Osim što su se ovde prvi put predstavile „mnoge ikonične figure naše umetnosti poput Vladimira Veličkovića, Šejke, grupe Mediala, Ćelića, Iljovskog, Reljića, a Olja Ivanjicki organizovala prvi hepening u Beogradu... Grafički kolektiv je bio, i još je uvek, kultno mesto okupljanja intelektualaca, umetnika, istoričara umetnosti, kritičara, književnika“, kako naglašava LJiljana Ćinkul, kustoskinja Galerije GK. Bilo je stecište onih što „tradiciju shvataju kao vrednost koja se obnavlja novim generacijama, idejama i aktuelnostima“, ističe. „Za kustose, to je bila stimulacija, a za posetioce izvor saznanja i uživanja“, kaže Slijepčević, čemu može da se doda i konstruktivna kritika, poželjna među kolegama. Gašenje Kolektiva je stoga nalik činu ubistva jedne od grana umetnosti, sa predumišljajem, ili iz čistog neshvatanja sveobuhvatnosti stvaralaštva. Pa, iako je sve bilo po slovu zakona, i po pravdi vraćanja oduzetog, kada stari vlasnik ima svako pravo na prenamenu objekta, Slijepčević smatra da se mogao pronaći način da se „izbegne revolt, strah i osećaj ugroženosti grafičara“. Odnosno, ili da se otkupi prostor, ili da se ponudi sličan, na podjednako atraktivnoj lokaciji. Gašenje GK je za ovu kustoskinju signal da vlast ima sluha samo za „bombastične manifestacije, veoma skupe, što je u redu (jer kultura košta), ali samo ako drugi vidovi ispoljavanja duha ne ispaštaju“. Oni se ne smeju zapostavljati zarad dobijanja političkih bodova, Slijepčević upozorava, kao što ni, zbog nevelikih sredstava, ne valja različito tretirati muzejske kolekcije, pa politiku otkupa zasnivati na delima „ekspresivnijim“ od grafike, odnosno onog što ona najčešće podrazumeva, u praksi i svesti šire publike. „A grafika nije isto što je bila pre pedesetak godina, iako su se i tada njome služili i konceptualisti da bi se što preciznije izrazili“, naglašava Slijepčević. Na tom polju osvojena je potpuna sloboda, praćena tolerancijom prema novim pristupima, a da zaljubljenost u sam zanat nije izgubljena. Uostalom, veli, ako grafika nije važna, zašto postoje toliki grafički odseci na akademijama. Za šta se spremaju te armije mladih stvaralaca, ako nemaju gde posle da se ispolje, pita se LJiljana Slijepčević. Poslednja umire nada, pa Ćinkul kao da veruje u moguću promenu zacrtane sudbine. Ipak, aktuelna postavka Otisak vremena - Fragmenti iz istorije sumira život Grafičkog kolektiva, izdvajajući najznačajnije događaje, ličnosti i datume, putem video materijala, foto dokumenata, plakata, novinarskih i kritičkih osvrta... Ali, i pravi uvod u 12. Grifon, referentni projekat posvećen grafičkom dizajnu, ne izvodeći samo zaključak iz postignutog. Počinje novi krug prezentacije, dokazivanja, umrežavanja, povezivanja... „Pedantna statistika o broju umetnika koji su izlagali u Grafičkom kolektivu i nije tako bitna danas kada se pitamo: da li umetnost i autentični dokumenti istorije imaju snagu argumenta u vremenu tranzicije“, navodi Ćinkul. Kada je 1949. godine osnovana ova galerija, umetnička grafika kod nas gotovo da nije ni postojala, objašnjava. „Bile su to decenije Periklovog doba za njenu afirmaciju, kao i potvrđivanje srpskih umetnika u svetu“, ona svedoči i o periodu kada Grafički kolektiv postaje „lider i žarište umetničkog i kulturnog života Beograda, Srbije i eks-Jugoslavije“. Organizujući više od 1.500 programa sa mnogo hiljada izlagača, predstavljajući ih svuda, od većine država Evrope, do Azije i Amerike, Grafički kolektiv je, zapravo, „pisao istoriju“. A ne samo „gradio i promovisao nacionalnu kulturu, i uz to gajio senzibilitet za umetnost“, zaokružuje Ćinkul. Iz sveta je dovodio samo najbolje, o čemu govore izložbe Hirošiga, Šaraku, Egzata, Vazarelija, Grupe Zebra, Šagala, Dalija, Brunovskog, Madervela, Anderlea, savremene poljske, kanadske, španske, belgijske i druge grafike. Ako prostor Kolektiva ipak postane poslastičarnica, na gubitku su svi, a Beograd naročito, ostavši bez simbola, ili prepoznatljivog brenda, a dajući enterijeru, arhitektonskom remek-delu Peđe Ristića, sasvim drugu namenu i smisao. Da bi se ovo sprečilo, više od 3.000 ličnosti i institucija potpisalo je peticiju za spas Grafičkog kolektiva , pokazujući svoje prijateljsko, „anđeosko lice u kriznim vremenima“, na čemu im je zahvalna kustoskinja Galerije. NJihov apel, smatra Ćinkul, obavezuju sve nas (i umetnike i vlast), „jer je ovo mesto susreta kulturne i intelektualne elite i neodvojiv deo nacionalnog duhovnog identiteta“. Čak i oni koji nemaju previše afiniteta prema grafici, ili imaju šta drugo da spočitaju Kolektivu, listom tvrde da je zatvaranje jedine institucije koja ovaj žanr neguje, kulturološki zločin. Malo je što je Oktobarski salon postao bijenalan, što prestižne galerije i udruženja ne dobijaju sredstva na konkursima (već „veze“ i „burazerske“ udruge), što po spomeničkim rešenjima sve više nalikujemo Skoplju, što ne znamo da li ćemo levo ili desno, napred ili unazad, ka kreativnoj industriji ili starim zanatima.., daj da još nešto pritulimo, satremo, ne bi li nam kurs bio jasniji, a izbor uži. Da glavu previše ne lupamo oko strategija i ciljeva. Umorni od nemoći Da li bi Grafički kolektiv opstao na svom „ognjištu“ da je struka bila solidarnija? LJiljana Ćinkul nije sigurna, ali odgovara rečenicom: „Ovo su vunena vremena i malo nas je preležalo strah koji rađa hrabrost“. S druge strane, „ljudi su se umorili od nemoći“, ističe sa razumevanjem. „Struka je solidarna koliko može, odgovornost za uspeh i/ili neuspeh je zajednička. Različiti smo, ponekad hrabrost, etičke principe i visoke ideale uguši borba za svakodnevno preživljavanje“, naglašava, dodajući da je „hrabrost božiji dar koji imaju samo izabrani, kao i sve druge velike darove“. Osim što su se ovde prvi put predstavile mnoge ikonične figure poput Vladimira Veličkovića, Šejke, grupe Mediala, Ćelića, Iljovskog, Reljića, a Olja Ivanjicki organizovala prvi hepening u Beogradu... Grafički kolektiv je kultno mesto okupljanja