Arhiva

LJubavi talentovane za život

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Kako su se upoznali, živeli zajedno, voleli... neki od najslavnijih parova srpske političke, kulturne, poslovne, sportske i umetničke scene 20. i 21. veka? U čemu je bila tajna ljubavi koje su trajale po nekoliko decenija, zbog čega su neke žene bile fatalne, a neki muškarci tako posebni? Šta je bilo presudno u vezama koje su spojile kraljicu Mariju i kralja Aleksandra Karađorđevića, Slobodu Trajković i Ivu Lolu Ribara, Snežanu Lukić i Žiku Pavlovića, Ivanu Simeonović i Stojana Ćelića, Milenu Dravić i Dragana Nikolića, Mileniju i Darka Marušića, Narcisu Knežević i Slobodana Šijana, Branku i Dragana DŽajića, Radojku i Tineta Živkovića…šta je kazala majka Matije Bećkovića povodom Vere Pavladoljske, kako su Smilja i Aleksandar Kostić tražili da im se posle smrti pomeša pepeo, koliko puta su se upoznavali Leposava Milanin i Antonije Isaković… Ova knjiga je druga iz trilogije velikih monografija – prva je Izuzetne žene Srbije 20. i 21 veka, a treća je u pripremi – Između lepote i talenta, Ikone stila Srbije. Idejni tvorac ove edicije je Madlena Cepter, a autorke Neda Todorović, Radmila Stanković i Goranka Matić (fotografija). Za čitaoce NIN-a smo izabrali tek delove nekih ljubavi, od ukupno sedamdeset, iz knjige Izuzetni parovi Srbije 20. i 21. veka u izdanju Zepter Book World. Kneginja Olga i knez Pavle Karađorđević ... Knez Pavle je kneginju Olgu prvi put ugledao u julu 1922. na balu ledi Zije Verner Mihajlovne u Londonu... i odmah je doneo odluku, Olga mu je delovala kao idealna supruga. Tada sedamnaestogodišnja Olga i njene dve sestre bile su rado viđene među potomcima tadašnjih evropskih dinastija... Knez Pavle je očigledno žurio da stekne ono što mu je od najranijeg detinjstva toliko nedostajalo, porodicu. Usledili su balovi, izleti, prijemi u vrtovima Bakingemske palate… Pitala ga je: „Jesi li našao ono što želiš?“ NJegov odgovor: „Jesam, najzad“, bio je uvod u užurbanu veridbu, venčanje je ugovoreno već za 22. oktobar 1923, kako bi se podudarilo sa krštenjem prvorođenog sina kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, prestolonaslednika Petra, u Beogradu. Tada je Olga prvi put videla Beograd. Do Starog dvora u kome su bili smešteni dovezli su se u otvorenim kočijama kojima su upravljali kočijaši s napuderisanim perikama, koje su vukli beli konji. Krštenju i venčanju prisustvovali su predstavnici evropskih dinastija, mladenci su otišli na medeni mesec u Veneciju, Firencu, u tetkinu kuću u Pratolinu… Mlada supruga zapisala je u dnevniku: „Naša sreća, ili bar moja, svakog dana je sve veća...“ Jelica i Srđan Mrkušić Jelica i Srđan su se upoznali na jednoj zabavi u Krunskoj ulici u Beogradu... Brzo su se zbližili, a venčali su se 5. maja 1941. godine u Crkvi Arhangela Gavrila. Stanovali su u Nušićevoj ulici broj 4, gde je bila i Eskontna banka Jeličinog oca, Dragiše. Kuću je projektovao čuveni arhitekta Dragiša Brašovan. Pre udaje Jelica je bila zaposlena, ali je posle udaje za Srđana rodila tri kćerke i posvetila se njihovom vaspitanju i odgajanju. Kada su kćerke odrasle, posvetila se zaštiti napuštenih životinja. Do kraja života bila je aktivno i pasionirano posvećena ovom humanitarnom radu. Tokom braka Jelica i Srđan su često i ponekad dugo bili razdvojeni. On je stalno putovao. Svugde gde je igrao bio je zapažen kao veliki golman koji je branio do 40. godine... Uprkos čestim razdvajanjima, njihov brak je bio bez većih trzavica, bili su čvrsto vezani jedno za drugo velikom, istinskom ljubavlju. A kada je Srđan bio kod kuće, često su izlazili u društvo i bili su veoma zapažen par. Srđan je bio visok (187 cm) i lepo građen čovek, a Jelica skladna „džepna“ crnka... Posle završene sportske karijere, Srđan se do penzije bavio svojom strukom, bio je šumarski inženjer, a Jelica brinula o napuštenim životinjama... Bili su 64 godina u braku. Srđan se razboleo i preminuo u 94. godini. Jelica je otišla za njim posle samo dva i po meseca. Nije mogla da živi bez svog Srđana i nije verovala da njega više nema. Kaća Samardžić i Radomir Konstantinović Rade i Kaća su se upoznali kada je on počeo da dolazi kod njenog supruga Elija Fincija. Kaća i Eli su imali bebu, sina Predraga, ali njena i Radetova veza je od početka bila snažna i iskrena… Kada je priča o njihovoj ljubavi već bila poznata i njenom mužu, Finci je zatražio razvod braka. Radetu je tada 26 a Kaći 35 godina i njihova slobodna ljubav postaje predmet čaršijskih priča koje Radeta nimalo ne pogađaju. Ne stanuju zajedno, ali su u vezi. U leto 1957. odlaze u Pariz i tamo se upoznaju sa već slavnim piscem Semjuelom Beketom i njihovo će se viđanje, odnosno prepiska, nastaviti narednih godina… Venčali su se u opštini Stari grad 1. marta 1962. godine. NJemu je tada 34 njoj je 43, bio je jedan običan četvrtak i nije bilo nikakve svečanosti… Kaća je bila žena retkog talenta za život. Radetu je ulivala sigurnost koja mu je nedostajala. Tokom tog zajedništva, koje je trajalo od 1953 do 1996, dakle 43 godine, književnik Radomir Konstantinović je napisao sva svoja najznačajnija dela jer je ta zajednica bila od neprocenjive važnosti za njegovo stvaralaštvo. Kaća se dopadala muškarcima, o čemu najbolje svedoče i njena tri braka sa ljudima koji su bili izuzetni umetnici, intelektualci… Ivanka Pavlović i Aleksandar Deroko ... Ivanku Pavlović, devojku koja je već bila poznata u beogradskim krugovima, Aleksandar Deroko, profesor, arhitekta, član SANU, upoznao je kod svog prijatelja, pesnika, kritičara i diplomate Rastka Petrovića. I sledećih deset godina će se njih troje družiti. Rastko i Saša su bili najbolji prijatelji, nerazdvojni, ona je bila njihova drugarica, a Beograd je prepričavao kako je Rastko bio zaljubljen u Ivanku, a ona je godinama flertovala sa obojicom, premišljala se i posle deset godina odlučila da se uda za Rastka. Ali, to se nije dogodilo i ona se 3. juna 1934. godine udala za Aleksandra Deroka. Godinu i po dana kasnije Rastko je otišao u Ameriku gde je i umro i nikada se nije ženio. O Rastkovom i Sašinom prijateljstvu se mnogo toga ispredalo. Ostalo je i tajanstveno, nedorečeno pitanje ko je tu, u tom trouglu, u stvari koga voleo. Činjenica je da je Rastko bio opsesivna tema Derokova do smrti. Deroko se posle ženidbe uselio u kuću Ivankinih roditelja na Topličinom vencu broj 6 i tu je decenijama delovao čuveni salon gde se okupljao odabran krug zajedničkih prijatelja i poštovalaca... Nekoliko meseci pre nego će umreti, Saša je pisao Ivanki iz bolnice: „Ti si uvek bila perfektna, ja sam grešio, ali samo malo. Oprosti, to nikada nije remetilo našu celinu, veliku sreću. Pogledaj, svi oko mene već odavno su otišli, 94 godine zbilja srećnog života i preko 50 godina zbilja srećnog braka.“ Lepa Perović i Koča Popović U ljubavi i zajedničkom životu Lepe Perović i Koče Popovića (trajao je 45 godina), bilo je svega, osim venčanja... U svom prvom pismu koje je Lepa uputila Koči 1. septembra 1947. godine, kada je ona imala 36 a on 39 godina, pisala je: „Mili moj, beskrajno mi je drago što Te volim… Osjećam ljepotu ovoga što se dešava u mom životu, draga su mi moja osjećanja prema Tebi…“ Za Lepu se govorilo da je bila hrabra i gruba partizanka, rešena da će biti sa Kočom onog trenutka kada je čula da je njegov brak sa Vjerom Bakotić završena priča... Za Koču se govorilo da je inteligentan, obrazovan, sposoban i lukav. Zarad partije i karijere lako se odrekao prve žene koju je voleo. Nije bilo lako s njim deliti život. Naprotiv. Lepa mu je iz Pariza poslala 12. jula 1953. godine dugačko pismo u kome mu ozbiljno prigovara na njegovom ponašanju: „…jer ja nisam tvoju grubost ničim zaslužila. Sećaš se kako nisi hteo sa mnom da ideš da se šetamo po Parizu – želeo si da ideš sam. Mene je to duboko užasnulo… Moram da ti kažem da sam ja bila često u dubini sebe pred raskidom. Ali ja to ne bih učinila nikada dok budem osećala da me voliš, da sam Ti potrebna kao čovjek i dok budem vjerovala da si čovjek. Ti si moje povjerenje uzdrmao postupcima, shvatanjima…“ Nekoliko meseci kasnije, u martu 1954. ona ga u pismu iz Francuske moli: „…Daj mi, Kočo moj jedini, više milošte, ja sam željna nježnosti... Sigurno je da ni ja nisam prema Tebi nježna kao što bih htela i mogla, ali Ti mi to ne daš – jer si škrt u nježnostima prema meni…“ Na jednu njenu rođendansku čestitku, on joj odgovara aprila 1977. godine: „… Kad se sve sabere, svojski i ljudski smo se potrudili da stvorimo jednu partituru (klavirska svita za četiri ruke)… i već je sigurno da ćemo do kraja, dok jedno od nas ne bude moralo konačno i neodložno da se udalji, plivati, kao što smo i dosad činili, samo spokojnije, istom onom rekom…“ Madlena i Filip Cepter Legenda kaže da je opklada kumovala njihovom poznanstvu koje se dogodilo u romantičnoj scenografiji beogradske Univerzitetske biblioteke u kojoj su spremali ispite. Madlena je bila jedna od najlepših Beograđanki, nedostižni san tadašnjeg studentskog okruženja. A taj mladi Bosanac je rekao drugovima da će uspeti da je pozove na kafu! Ušao je u salu, pokazao joj očima da izađe, a onda joj je iskreno priznao da ne sme da izgubi opkladu: „Pomislila sam da je to čovek u kome su zatvoreni čitavi svetovi i da će svet jednom videti bar deo ideja i ideala koje je već tada nosio u sebi… I danas, posle četiri i po decenije provedene zajedno, mislim da je on najveći gospodin koga sam u životu upoznala. Šarm i sigurnost, idealizam i otvorenost, blistavost mladog filozofa i radost deteta, spremnost na učenje i urođena gospodstvenost, ljubav i razumevanje.“ Dva dana posle venčanja, on je otišao u vojsku. Potom su zajedno gradili svoj odnos i poslovnu imperiju... Podelili su nadležnosti, posvetili su se i ličnim preferencijama. Ona umetnosti, muzici, literaturi, modi, antikvitetima, uređenju enterijera, baštovanstvu… On zdravom životu, sportu, takmičenjima. Oboje kćerki, porodici, prijateljima, kućnim ljubimcima… U italijanskoj štampi nazvali su ih prosvećenim industrijalcima... Kada su proslavljali jednu od godišnjica svoje firme Zepter International, u pozdravnoj reči pred 5.000 zvanica, Filip Cepter je održao dirljivo slovo: „Pre 40 godina upoznao sam srodnu dušu u koju sam se zaljubio: moja žena, majka naše Eme. Ona me je inspirisala, ohrabrivala, podržala, ostvario sam se zahvaljujući njoj. Ona je duh koji inkarnira porodični kredo: Mi smo samo ono što dajemo drugima“.