Arhiva

Niske kamate popravile krvnu sliku svetske ekonomije

Kenet Rogof | 20. septembar 2023 | 01:00
Da li je zloslutna dužnička kriza, praćena krizom deviznog kursa, u Argentini i Turskoj lokalnog karaktera, bez širih implikacija? Ili su to rani znaci upozorenja o dubljim slabostima naduvenog tržišta duga, slabostima koje podcrtava uprava američkih Federalnih rezervi dok lagano normalizuje kamatne stope? Rastuće kamatne stope mogle bi da testiraju stabilnost i nekih razvijenijih ekonomija, naročito italijanske - čiji su se glasači jasno odlučili za remetilačku, populističku vladu - i naročito na njenom manje razvijenom jugu. Italijanska ekonomija desetostruko je veća od grčke i neplaćanje njenog duga bi raznelo evrozonu. I, zaista, populistička koalicija koja je došla na vlast već nagoveštava da želi otpis nekih skrivenih dugova - onih koji nisu uključeni u zvanični javni dug Italije koji iznosi 130 odsto BDP-a - prema Evropskoj centralnoj banci. Dobre vesti su da je izbijanje nezadržive globalne dužničke krize i dalje malo verovatno. Uprkos skorašnjem slabljenju performansi Evrope, krvna slika svetske ekonomije je odlična. Većina regiona na planeti se i dalje ubrzano razvija. Iako je nekoliko firmi iz tržišta u razvoju nagomilalo zabrinjavajuće količine spoljašnjeg duga denominiranog u dolarima, mnoge strane centralne banke, naročito u Aziji, „pune“ su imovine u dolarima. Dalje, MMF ima dovoljno resursa da se izbori s prvim talasima krize, čak i ako, recimo, ona zahvati Brazil. Glavna bojazan nije da li će MMF uspeti da isporuči sredstva, već da li će pogrešiti kao ranije s Grčkom, kada nije nametnuo održiv okvir dužnicima i kreditorima. Što se Italije tiče, Evropa će po svoj prilici moći da privremeno izađe u susret novoj vladi, iako nema šanse da zvaničnici dozvole visoko zaduženoj državi da jednostavno uništi zajedničku valutu. Bez obzira na svu političku halabuku, najvažniji razlog za optimizam je to što su globalne dugoročne realne kamatne stope i dalje izuzetno niske. Uprkoj glasnoj drami koja okružuje Federalne rezerve, dužničke hartije indeksirane stopom inflacije na rok od trideset godina donose prinos od oko jedan odsto godišnje, što je daleko ispod dugoročne realne stope povraćaja, koja je u proseku iznosila oko tri odsto. Sve dok su kamatne stope na tom nivou, eventualna nova katastrofa je malo verovatna. Zanimljivo je kako je MMF kao najveći svetski kontrolor dugova i finansijskih kriza upozoravao sve aktere. Nakon što je godinama govorio da napredne zemlje više ne moraju da brinu zbog gotovo rekordnih nivoa javnog duga – trenutno u proseku iznose više od 100 odsto duga opšte države – počeo da je ukazuje da se mnoge zemlje mogu naći u nedostatku fiskalnog prostora u slučaju eventualne recesije. Izazovi ne proizlaze samo iz zvaničnih dugova, već i iz skrivenih obaveza. Tu se najviše misli da nedovoljno finansirane programe starosnih penzija i sistema zdravstvene zaštite koji predstavljaju skrivene dugove, jer najčešće pravi troškovi daleko prevazilaze zvanične brojke. Obilje dokaza iz skorašnjih istraživanja podupire stav MMF-a. Zemlje s istorijski visokim dugom u proseku imaju značajno lošiji rast u slučaju velikog šoka, a dugoročni odnos između visokog javnog duga i rasta je izrazito negativan. Naravno, ovo ne govori ama baš ništa o ekonomskim posledicama aktivnog smanjenja državnog duga koje se u narodu zove „štednja“. Duboke recesije su pravo vreme za trošenje „ratnih“ rezervi, ne za njihovo uvećavanje. Istini za volju, i na levici i na desnici ima onih koji misle da je u slučaju naprednih ekonomija „ovaj put drugačije“. Oni smatraju da nema realne opasnosti od velikog rata ili finansijske krize i da je budalasto udarati na javni dug ili obećane penzije. Ovakvo razmišljanje je opasno, čak i u SAD, uprkos tome što - kao neko ko emituje dolar, rezervnu svetsku valutu – Amerika ima veći fiskalni prostor. Vrlo štetni šokovi mogu da zadese svaku ekonomiju, a njihovi uzroci ne moraju obavezno da budu neki koje razmatramo u uobičajenim okolnostima. Primera radi, rizici koji proističu iz sajber-napada (naročito od strane državnih aktera), pandemije i, svakako, finansijske krize su verovatno daleko viši no što bi bilo ko voleo da prizna. Definitivno nije teško zamisliti da privremeni privredni zastoj u zahuktaloj Kini zamuti svetsko tržište. A ako se nešto potpuno neočekivano zaista i desi, za očekivati je jedino da će vlade s dobrim pristupom globalnim kreditnim tržištima imati mnogo više opcija za odgovor. Čak i ako bi se u najboljem slučaju amortizovao krah obveznica neke od zemalja u razvoju, današnji tikovi bi trebalo da budu alarm za upozorenje, čak i razvijenim ekonomijama. Naposletku, nijedna zemlja, koliko god bogata bila, ne bi trebalo da svoju budućnost zasniva na ideji da će benigno stanje s niskim kamatnim stopama trajati zauvek. Ekonomisti koji nas uveravaju da je zaduživanje naprednih ekonomija potpuno bezbedno, zabrinjavajuće mnogo liče na prethodnike iz prošle generacije koji su zagovarali „veliku umerenost“ (Great Moderation) – navodno trajno smanjenje ciklične nepredvidljivosti. U mnogim slučajevima su to isti ljudi. Ali, kao što smo videli pre deset godina, i kao što ćemo neminovno videti opet, kada je reč o globalnom dugu i finansijskim krizama nismo ni blizu „kraja istorije“.