Arhiva

Serija grešaka neobuzdanog nasilnika

DŽozef Stiglic | 20. septembar 2023 | 01:00
Trgovinske čarke SAD i Kine oko čelika, aluminijuma i drugih dobara posledica su Trampovog prezira spram multilateralnih trgovinskih sporazuma i prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji, instituciji stvorenoj upravo da presuđuje u trgovinskim sporovima. Pre nego što je objavio uvozne tarife za više od 1.300 vrsta dobara kineske proizvodnje, čija je vrednost oko šezdeset milijardi dolara godišnje, Tramp je u martu obznanio da će za 25 odsto povećati carine na čelik i za deset odsto na aluminijum i to je pravdao nacionalnom bezbednošću. Tramp tvrdi da će tarife na mali deo uvezenog čelika – čija se cena utvrđuje globalno – biti dovoljne da reše autentičnu stratešku pretnju. Većini je stručnjaka ovo opravdanje sumnjivo. Tramp je već potkopao sopstvenu tvrdnju o nacionalnoj sigurnosti izuzimajući većinu krupnih izvoznika čelika u SAD. Kanada je, recimo, izuzeta pod uslovom da se uspešno izmeni Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), što praktično znači da joj se preti ako se ne preda pred američkim zahtevima. Mnogo je, međutim, spornih tačaka, poput drvne građe, mleka i automobila. Da li Tramp zaista nagoveštava da će SAD žrtvovati nacionalnu bezbednost zarad boljih sporazuma oko ovog sitnog svraba u američko-kanadskoj trgovini? Ili je možda tvrdnja o nacionalnoj sigurnosti suštinski lažna, kao što je nagovestio Trampov ministar odbrane, i Tramp, koliko god bio zbrkan u većini pitanja, to shvata. Često se zbiva da je Tramp fokusiran na problem koji više ne postoji. Setimo se da se imigracija iz Meksika već srozala skoro na nulu u vreme kada je Tramp počeo da govori o zidu. A u vreme kada je počeo da se žali da Kinezi namerno slabe svoju valutu, kineska vlada je već podsticala juan. Nalik tome, Tramp je uveo tarife na čelik nakon što je cena čelika već za oko 130 odsto bila veća nego na „dnu“ ciklusa, pre nego što je privredna aktivnost počela da se oporavlja, delom zahvaljujući naporima same Kine da obuzda svoje kapacitete. Ali problem nije samo u tome što se Tramp bavi nepostojećim problemom, već i u tome što raspaljuje strasti i opterećuje američke odnose sa ključnim saveznicima. A najgore od svega je što ga vodi čista politika – željan je da ispadne jak i spreman za tuču u očima svog biračkog tela. Čak i da nema ekonomskih savetnika, Tramp bi morao da shvati da je važan multilateralni trgovinski deficit, a ne bilateralni trgovinski deficit sa određenom zemljom. Smanjenje uvoza iz Kine neće otvoriti radna mesta u SAD, već će povećati cene robe običnim Amerikancima i otvoriti radna mesta u Bangladešu, Vijetnamu ili ma kojoj drugoj zemlji voljnoj da zameni ono što se nekada uvozilo iz Kine. U onih nekoliko slučaja u kojima će se proizvodnja zaista vratiti u SAD, verovatno neće biti novih poslova u „Pojasu rđe“, već će dobra proizvoditi roboti, koji mogu biti smešteni i u centrima visoke tehnologije. Tramp hoće da Kina smanji suficit u bilateralnoj trgovini sa SAD za sto milijardi dolara, što bi mogla da uradi kupujući za tih sto milijardi dolara američku naftu ili gas. No, šta god Kina uradila, kupovala manje od drugih ili jednostavno preprodavala američku naftu ili gas, to bi imalo malo ili ne bi imalo nimalo uticaja na američku ili svetsku ekonomiju. Iskreno, Trampova posvećenost bilateralnim trgovinskim deficitima blesava je. Kina je očekivano uzvratila na Trampove tarife preteći sopstvenima. Te bi tarife uticale na proizvodnju u brojnim sektorima SAD, ali ubedljivo najviše u oblastima u kojima Tramp ima snažnu podršku. Kineski je odgovor bio čvrst i odmeren, smišljen da izbegne i eskalaciju i potčinjavanje, što – kada imate posla sa neobuzdanim nasilnikom – samo podstiče dalje nasilništvo. Čovek se može nadati da će američki sudovi ili republikanci u Kongresu zauzdati Trampa, ali Republikanska partija Trampa podržava, i kao da je iznenada zaboravila dugotrajnu posvećenost slobodnoj trgovini, baš kao što je pre nekoliko meseci zaboravila dugotrajnu posvećenost fiskalnom oprezu. Na širem planu, i SAD i Evropska unija iz brojnih razloga sve manje podržavaju Kinu. Na stranu čak i američki i evropski glasači koji trpe zbog deindustrijalizacije, činjenica je da Kina nije rudnik zlata za američke korporacije, kako je nekada posmatrana. Kako su kineske firme postajale uspešniji takmaci, tako su u Kini rasle plate i ekološki standardi. U isto vreme, Kina je sporo otvarala finansijska tržišta, na nezadovoljstvo investitora sa Volstrita. Ironično, mada Tramp tvrdi da brine o američkim industrijskim radnicima, pravi pobednik „uspešnih“ pregovora – onih koji bi podstakli Kinu da šire otvori tržište osiguranju i drugim finansijskim aktivnostima – verovatno bi bio Volstrit. Današnji trgovinski sukob otkriva do koje je mere Amerika izgubila svetsku dominaciju. Kada je siromašna Kina, Kina u razvoju, pre četvrt veka počela više da trguje sa Zapadom, malo ko je mogao da zamisli da će danas biti svetski industrijski div. Kina je već pretekla SAD obimom proizvodnje, štednjom, trgovinom, čak i BDP-om, ako se računa po paritetu kupovne moći. Razvijenim zemljama još je strašnija ozbiljna mogućnost da ih Kina – pored toga što ih brzo sustiže u tehnološkom razvoju – pretekne u jednoj od ključnih industrija budućnosti: veštačkoj inteligenciji. Veštačka inteligencija zasniva se na ogromnim količinama podataka, a dostupnost podataka suštinski je političko pitanje, sa aspektima poput privatnosti, transparentnosti, bezbednosti i pravila ekonomskog nadmetanja. Evropska unija, čini se, veoma brine o zaštiti privatnosti podataka, a Kina ne. To bi nažalost moglo dati Kini veliku prednost u razvoju veštačke inteligencije, a prednost u veštačkoj inteligenciji proširiće se daleko van sektora tehnologije; potencijalno na skoro svaki ekonomski sektor. Jasno je da bi trebalo da postoji globalni sporazum o pravilima razvoja i primene veštačke inteligencije i srodnih tehnologija. Ne bi se smelo dogoditi da Evropljani moraju da žrtvuju autentičnu brigu za privatnost samo zato da bi podstakli trgovinu, koja je obično sredstvo postizanja višeg životnog standarda. U narednim godinama moraćemo da smislimo kako da stvorimo „pravedan“ globalni režim trgovine između zemalja suštinski različitih ekonomskih sistema, istorija, kultura i društvenih običaja. Opasnost Trampove ere je u tome što, dok svet gleda Tviter nalog američkog predsednika i pokušava da ne padne sa ove ili one litice, te stvarne i teške izazove niko ne rešava.