Arhiva

Kako izvući korist iz krize

Ričard Has | 20. septembar 2023 | 01:00
Ne čini se očiglednim, ali Severna Koreja bi mogla da bude najbolja stvar za odnose Sjedinjenih Država i Kine još od kolapsa Sovjetskog Saveza. Bio taj potencijal iskorišćen ili ne, nije teško razumeti zašto on postoji. Savremeni kinesko-američki odnosi uspostavljeni su pre skoro pola stoleća na temeljima zajedničke zabrinutosti zbog pretnje koju je po obe zemlje predstavljao SSSR. Bilo je to školski primer stare izreke po kojoj je „neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj“. Takav odnos mogao je da preživi gotovo sve - osim nestanka zajedničkog neprijatelja. A to je, naravno, upravo ono što se dogodilo s krajem Hladnog rata i nestankom SSSR početkom 1992. Američko-kineski odnosi su, međutim, pokazali iznenađujuću otpornost, pronalazeći novu osnovu: ekonomsku međuzavisnost. Amerikanci su rado kupovali velike količine relativno jeftine robe široke potrošnje proizvedene u Kini, a potražnja za tom robom obezbedila je radna mesta za desetine miliona Kineza koji su se iz siromašnih agrarnih oblasti preselili u nove ili brzorastuće gradove. SAD su, sa svoje strane, bile opčinjene potencijalom za izvoz na ogromno kinesko tržište, gladno naprednijih proizvoda koje je želelo, ali još nije bilo u stanju samo da ih ponudi. Mnogi u SAD su takođe verovali da će trgovina Kini obezbediti značajniju ulogu u očuvanju postojećeg međunarodnog poretka, i tako uvećati izglede da njen uspon do statusa velike sile bude miroljubiv. S tim je išla i nada da će ekonomski rast voditi i političkim reformama. Takve kalkulacije su dovele do toga da SAD 2001. podrže prijem Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju. Sada, dosta godina kasnije, ekonomske veze koje su postale temelj kinesko--američkih odnosa u sve većoj meri su izvor tenzija koje te odnose ugrožavaju. Kina u Ameriku izvozi mnogo više nego što iz nje uvozi, što je doprinelo iščeznuću miliona radnih mesta u SAD, a niti je svoje tržište otvorila kao što se očekivalo, niti je sprovela obećane reforme. Osim toga, kineska vlada nastavlja da subvencioniše kompanije u državnom vlasništvu, te ili krade intelektualnu svojinu, ili zahteva njen transfer kineskim partnerima kao preduslov za to da se stranim kompanijama omogući pristup na domaće tržište. Ovakva kritika Kine je podjednako široko prihvaćena i među republikancima i među demokratama u SAD, čak i kada se ne slažu s kontramerama koje predlaže Trampova administracija. I ta kritika nije ograničena na ekonomska pitanja. U SAD postoji rastuća zabrinutost zbog sve veće kineske asertivnosti izvan nacionalnih granica. Inicijativa Pojas i put čini se manje razvojnim programom a više geopolitičkim oruđem širenja kineskog uticaja. Kineske pretenzije u Južnom kineskom moru i uspostavljanje vojnih baza u njemu se širom regiona doživljavaju kao vid provokacije. Razvoj događaja na unutrašnjepolitičkom planu u Kini takođe je razočarao posmatrače. Ukidanje ograničenja predsedničkog mandata i koncentracija moći u rukama predsednika Si Đinpinga mnogi su primili kao loše vesti. Prisutna je i zabrinutost zbog suzbijanja svakog neslaganja s režimom (često prikrivenog Sijevom kampanjom borbe protiv korupcije), gušenja građanskog društva, te represije nad ujgurskom i tibetanskom manjinom. U konačnom zbiru, u američkim zvaničnim dokumentima postalo je opšte mesto da se o Kini i Rusiji u istom dahu govori kao o strateškim rivalima. Sve ovo dovodi nas do Severne Koreje, na čije nuklearno oružje i rakete dugog dometa Kina gleda kao na istinsku pretnju - ne po nju samu, već po njene regionalne interese. Kina ne želi konflikt koji bi poremetio trgovinu u regionu i za posledicu imao da se milioni izbeglica preko granice sliju na njenu teritoriju. Ona strahuje i da bi se taj rat završio ujedinjenjem Koreje, čvrsto pozicionirane u američkoj strateškoj orbiti. A ne želi ni da Japan i drugi susedi krenu da preispituju svoju dugogodišnju averziju prema razvoju sopstvenog nuklearnog oružja. Kineska vlada protivi se i južnokorejskom sistemu raketne odbrane (koji su Seulu obezbedile SAD kao odgovor na severnokorejsko raspoređivanje raketa), u kome vidi pretnju sopstvenom sistemu nuklearnog odvraćanja. SAD ne žele da žive pod pretnjom severnokorejskog napada raketama dugog dometa s nuklearnim glavama koje dobacuju sve do američkih gradova. U isto vreme, SAD nisu orne ni za rat koji bi u svakom smislu imao visoku cenu. Kina i SAD stoga imaju zajednički interes da se diplomatija pokaže delotvornom i da se osigura da američko-severnokorejski samit bude uspešan. Pitanje za Kinu jeste da li je spremna da Severnu Koreju stavi pod dovoljan pritisak da ova prihvati smisleno ograničavanje svog nuklearnog i raketnog programa. Pitanje za SAD jeste da li su spremne da prihvate diplomatsko rešenje kojim bi se situacija na Korejskom poluostrvu stabilizovala, ali u doglednoj budućnosti ne bi bila i rešena. Američko-severnokorejski samit kojim bi se izbegla kriza od koje koristi ne bi imali ni SAD ni Kina podsetio bi ljude u obe zemlje na značaj kinesko-američke saradnje. A presedan da dve vodeće svetske sile zajednički rade na rešavanju problema s regionalnim i globalnim implikacijama mogao bi da postavi temelje nove ere bilateralnih odnosa koji će, više nego bilo koji drugi, definisati međunarodnu politiku u ovom stoleću.