Arhiva

Zima našeg ogorčenja

Pavle Simjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Jedna od britanskih imperijalističko-ekonomskih opsesija sredinom 19. veka bilo je pronalaženje Severozapadnog prolaza između Atlantskog i Tihog okeana. U tu svrhu slate su pomorske ekspedicije koje bi, uglavnom, završavale okovane ledom, nakon čega bi se njihovi učesnici spasavali vraćajući se peške, smrznuti ali živi - sve do Frenklinove ekspedicije (brodovi „Ereb“ i „Teror“ sa 130 članova posade) koja je poslednji put viđena sredinom 1845. godine. Lokalni Inuiti svedočili su da su tri godine kasnije zapazili četrdesetak belih ljudi kako pešače ka ušću Bakove reke (otprilike 200 kilometara udaljenom od napuštenih brodova), pribegavajući kanibalizmu u cilju uzaludne borbe za opstanak. Nedavne laboratorijske analize nekoliko pronađenih tela otkrile su veliko prisustvo olova – iz loše izrađenih konzervi ili defektnog sistema za prečišćavanje pijaće vode – koje je ubrzalo telesno propadanje članova ekspedicije. Ipak, dramski najinspirativnija su svedočenja iz prve ruke, dve poruke ostavljene na Ostrvu Kralja Vilijema. U prvoj, DŽon Frenklin, vođa ekspedicije, 28. maja 1847. godine obaveštava da je zima provedena u zaleđenim brodovima nedaleko od ostrva i da je „sve u redu“. U drugoj poruci, u proleće 1848. godine, kapetani Krozijer i Ficdžejms, sledeći ljudi u komandnom lancu, zapisuju da je Frenklin umro 11. juna 1847. (dakle, dve nedelje od „sve je u redu“ poruke). Osim njega, nisu više u životu još dvadeset i četiri člana posade, dok preostalo ljudstvo kreće na pešačenje ka ušću Bakove reke, nakon čega ih, u teoriji, čeka još preko hiljadu kilometara dugo spuštanje čamcima uzvodno do prvih znakova bele civilizacije. Dok je prva poruka sumnjivo smirena, druga je napisana nesigurnom rukom, verovatno svesnom beznadežnosti plana. Nakon iznenadne smrti Frenklina nešto se dogodilo, neka vrsta nereda je zavladala u ekspediciji na šta ukazuje teritorijalno haotičan raspored telesnih ostataka, kao i mali broj ljudi u završnoj grupi. Ima li u toj priči materijala za roman? Ima, ako odaberete da dopišete dramsku radnju za koju je neophodan barem jedan negativac. Imate li, uopšte, pravo na to? Den Simons, pisac žanrova fantastike i horora, prevashodno je ovisnik stvarnosti. Kako je izgledao život na brodovima sredinom 19. veka? Kako su se ljudi u klasama i religijskim razlikama izbrazdanom društvu ponašali? Tek nakon što je u potpunosti spreman da izgradi stvarnost pisac koji želi da doda fantastiku romanu smeštenom oko Frenklinove ekspedicije ima dozvolu da to učini. Siguran u činjenice kojima barata, Simons nas odmah obaveštava da nešto proždire ljude „Ereba“ i „Terora“. Kada ubrzo (ili ne tako ubrzo – roman ima skoro 800 strana – ali svakako su naznake prisutne od samog početka) otkrijemo da se radi o tunbaku, mitološkom biću, ostatku rata tri osnovna inuitska božanstva, jasno nam je koji se komplet tema otvara: sukob civilizacija, sukob materijalnog i duhovnog. LJudski neprijatelj, pak, neugodan je za prevođenje na televiziju, masovni i politički korektni medij. Kornelijus Hiki, kako je zlikovcu ime, žgoljav i niskog rasta, vreme prekraćuje sodomizirajući poluretardiranog brodskog grmalja Mansona. Homoseksualnost se, naravno, kažnjava vešanjem, no, Hiki zna da bi stvarna kazna u datim uslovima pre bilo šibanje i zapravo se plaši sramote („nije Hiki trpač idiota“, Simons nam otkriva misli svog junaka). Kapetan Krozijer, sa druge strane, Hikija od početka prepoznaje kao tzv. morskog advokata, jednog od nekoliko članova posade koji se po pravilu tokom putovanja ispostave kao izazivači stalnih nezadovoljstava, nereda i konačne pobune – unapred ne možete znati ko će ispuniti tu društvenu funkciju ali znate da se isti neumitno pojavi na svakom brodu. Dakle, imamo ljudski, banalni sukob koji, kako uslovi života postaju sve neizdržljiviji, postaje otvoren, surov, zapravo, veći užas od svih arktičkih zima i tunbaka. Šta autor serije Dejvid Kajganič (da, američki Srbin) radi? Verovatno plašeći se društvene osude, on Hikijevu homoseksualnost uvodi pa zanemaruje, usput potpuno brišući lik slaboumne a fizički impozantne osobe pod užasnim i apsolutnim uticajem malog psihopate, koji je, o scenarističke muke, još i gej. Simons je problem rešio idejno potencijalno trapavo i napadno ali u izvedbi elegantno, uvodeći još jedan homoseksualni par, dvojicu pametnih ljudi iz niže klase povezanih pre svega na intelektualnom a tek potom na telesnom nivou. U pitanju su dovoljno uzvišene osobe da odluče i drže se toga da brod pun umirućih ljudi nije mesto za seks – uživali su u tome na kopnu, pre ekspedicije, između dva učitelj/učenik razgovora. Primećujete i materijalno-duhovni sukob koji je u relaciji sa sukobom tunbak-ljudi? Kajganič ispravno prepoznaje da je napravio rupu i pokušava da je zakrpi dodajući Hikiju nove, trilerske elemente: da li je ubio pravog Hikija u Engleskoj i zauzeo njegovo mesto? Da li je, što bi rekao Ilija Čvorović, „neki veći izdajnik“?... Na Hikijevu pobunu odlazi previše vremena (zapravo, cela poslednja trećina serije) potpuno istiskujući mitološki element koji bi, u najmanju ruku, morao da ide uporedo s njom. Dolazimo do u seriji zapostavljene inuitske šamanke Dame Tišina, tunbakovog ljudskog pratioca. Šamani tunbaku kao žrtvu podare svoj jezik, čime, usput, postaju dobrovoljni izopštenici iz društva ljudi, dok život provode čuvajući isto od mitološkog uništenja. Kajganič Dami Tišini odgriza jezik tek na polovini serije, pre toga nekolicini belih junaka dajući poznavanje inuitskog jezika i na taj način omogućujući dijalog sasvim apartnih bića. Tako, u par poteza ubija užas nemogućnosti komunikacije i usput, potpunim brisanjem još jednog velikog lika (zatim polupromišljeno, iz moranja, raspodeljujući njegove funkcije drugim likovima) eliminiše malu, bizarnu i vrlo upotrebljivu ljubavnu priču. Sa unakaženom Damom Tišinom u nepovrat odlazi cela inuitska mitologija za koju bi, na tragu dramskih rukavaca iz novog Tvin Piksa, valjalo odvojiti ne više od polovine epizode koja najavljuje poslednji čin drame. Da, to bi prevashodno bilo produkciono nemoguće u seriji u kojoj je većina novca potrošena na prve tri epizode, kako bi se gledalac uhvatio u paukovu mrežu. Roman Teror ima nekoliko desetina raspisanih likova, za šta je piscu bilo potrebno početnih par stotina stranica, jer ako odmah date cele biografije prilikom uvođenja likova roman će delovati kao hrpa si-vija. Morate igrati igru sa čitaocem, dajući mu dovoljno da bi mogao da prati nekoliko paralelnih radnji i u isto vreme ima iluziju stvarnosti u kojoj osobe upoznaje postepeno, koliko mu dozvole. Ipak, i u tom organizovanom haosu, kapetan Krozijer naš je glavni junak – sredovečni, ne posebno privlačni muškarac bez osećaja pripadnosti bilo gde i bilo kome. Irski je protestant sa babom katolkinjom koja ga je zauvek – iako sama gotovo veštica koja ne mari mnogo za hrišćanstvo, ali u crkvu se valja otići jednom nedeljno – zarazila papskom misterijom. Kao Irac, ne može da napreduje „u struci“. Kao muškarac, sputan prethodno navedenim, bira za brak nedostižnu devojku koja je pritom proračunati gad. Ona ga, naravno, surovo odbija prethodno mu podarivši najbolji seks u životu. U seriji, Krozijerova nesuđena verenica smerna je, iako pomalo verbalno bezobrazna, viktorijanska mlada dama koja bi se udala za njega, ali, eto, ne da im se. Kompleksni, gotovo antijunak, lakomislen u nekim segmentima života, hladno razuman u drugim, sveden je na jadnog matorog momka koji nije imao dovoljno sreće u životu. Zapravo, cela serija je, sa malo više novca i mnogo više pameti, mogla biti potpuno čudesna. Ovako je tek dobila gotovo univerzalno pozitivne kritike stručne javnosti.