Začarani krug dijaspore

Povodom učestalih rasprava dijaspore, koje se naročito čuju iz Amerike i Britanije, a tiču silnih tegoba pri sticanju državljanstva Srbije, otkrili smo da broj zahteva u konzularnim predstavništvima ni približno ne odslikava stvarne potrebe za pripadanje matici. Mnogi u startu odustaju zbog preteške procedure pribavljanja dokumenata koji bi zadovoljili važeći zakonski minimum iz 1996, ali većina o državljanstvu Srbije može samo da sanja ma koliko se identifikovala s njom. Rešenje ovog problema je, prema rečima Nede Maletić, sekretara za konzularne poslove ambasade SCG u Londonu, ključ rešenja odnosa dijaspore i Srbije.

“Najveći broj zahteva dobijamo od lica srpskog porekla sa teritorije bivše države, bez obzira na to kad su je napustili. Mnogi više ništa nemaju u krajevima bivših republika u kojima su rođeni - nekima su familije izbegle za vreme rata u Srbiju, a neki su po automatizmu postali državljani novostvorenih država, jer su tamo rođeni i upisani u matične knjige, a da su u stvari pre inostranstva živeli u Srbiji. Prema zakonu iz 1996. prihvatanje u državljanstvo vršeno je za lica iz bivših republika SFRJ uz njihovu izjavu da nemaju državljanstvo neke od tih država nastalih na teritoriji Jugoslavije. Od 2001. toj kategoriji ljudi traži se dokaz da nemaju državljanstvo druge države, a do toga je nemoguće doći, jer su, budući da postoje u matičnim knjigama, automatski upisani i u knjigu državljana, kaže gospođa Maletić.

Bilo kakav odgovor na zahtev čeka se oko dve, ponekad i do četiri godine, a neretko nikada ne stigne.

“Tako stvaramo lošu sliku o mehanizmima naše državne uprave. Građanima je teško objasniti zašto je tako. Oni su u začaranom krugu, jer im se za državljanstvo, na primer, traži prebivalište, što će reći nekretnina, a za nekretninu državljanstvo. I natrag.”

D. P.