Osamljivanje Koštunice

Na prvi pogled, međunarodna zajednica je u Beogradu ove nedelje postigla sve što je htela.

Karla del Ponte imala je valjda najbolju posetu Srbiji od izručenja Slobodana Miloševića. U ministru spoljnih poslova Srbije i Crne Gore našla je “prijatelja i saveznika”, predsednik državne zajednice pred njom je javno obećao da će “sa zadovoljstvom” podneti ostavku ako se saradnja sa Hagom ne nastavi onako kako ona očekuje, a ni predsednik Srbije nije imao ništa protiv nje. I kao šlag na torti, imala je uljudan susret sa Vojislavom Koštunicom koji je nije primio od januara 2001. godine, kada su se veoma loše rastali. Glavna tužiteljica Haškog tribunala pred odlazak iz Beograda podsetila je da je Koštuničina vlada ta koja treba da ispuni obećanja koja je ona u Beogradu dobila, ali je to učinila bez zajedljivosti u glasu. Del Ponteovoj je ranijih godina prešlo u naviku da, odmah po napuštanju Beograda, sa prve naredne stanice uputi oštru i opominjuću poruku srpskim vlastima, i to bez obzira u kakvom se raspoloženju sa njima rastala, ali je ovog puta izostalo čak i to. Prekršila je i običaj da sa sobom u Beograd donosi nove optužnice i spušta ih na sto zabezeknutim predsednicima vlada. Umesto optužnice donela je jednu istragu (protiv zasad nepoznatog počinioca) koju je ustupila domaćem sudu, što se pod ovim političkim okolnostima može smatrati pravim velikim poklonom domaćem pravosuđu, bez obzira na to što je Savet bezbednosti ionako naložio Tribunalu da “sitne ribe” ubuduće prepušta domaćim sudovima.

Nakon godine izostanka bilo kakve saradnje Beograda sa Hagom, nakon dvanaestomesečnog ignorisanja optužnica protiv četiri srpska generala za dela na Kosovu, i nakon što je Goranu Hadžiću dojavom omogućeno da pobegne, a pogotovo nakon zvonkih tvrdnji da su “svi haški rokovi davno prošli”, glavna tužiteljica Haškog tribunala je nekako ležerno, kao da se to samo po sebi razume, saopštila da za saradnju još ima vremena. Rokovi ne samo što nisu iscurili, već novi prispeva tek za dva meseca, uoči njenog izveštaja Savetu bezbednosti UN 23. novembra 2004.

Elem, Karla del Ponte bila je u Beogradu u svojevrsnoj “ofanzivi šarma”. Moglo bi se čak reći da je čitav Tribunal u ofanzivi šarma: netom je ugostio holandsku kraljicu Beatriks, nekoliko dana ranije primio je hrvatskog ministra spoljnih poslova Miomira Žužula, a poziv u posetu upravo je javno uručen i Vuku Draškoviću i Draganu Čaviću. Tribunal ima PR (public relations) problem i u nastojanju da ga reši pokušava nešto novo, uporedo sa nastojanjem da optužene privede pravdi.

Spolja sve dakle izgleda kao da bolje ne može biti, i kao da Srbija ulazi u novi medeni mesec sa Zapadom. Iz Beograda su ovih dana zadovoljni otišli i američki državni podsekretar Mark Grosman i evropski izaslanici Havijer Solana i Kris Paten. Na pitanje hoće li Srbi glasati, Grosman je posle u Prištini rekao da se “nada da hoće”, ako je on imao “ikakvog uticaja” u Beogradu. (No ni pre toga nije bila nikakva tajna da Vašington i Brisel veoma jako žele da Srbi izađu na izbore za pokrajinske organe vlasti, samo ne toliko jako da im učine tako krupan ustupak kao što bi bilo pristajanje Kontakt grupe na Plan Vlade Srbije za Kosovo, odnosno na takvu decentralizaciju Pokrajine koja bi pružila čvrste institucionalne garancije za srpsku manjinu. Pristanak na srpski plan izazvao bi žestoko negodovanje Albanaca na Kosovu, koji bi to shvatili kao kantonizaciju Pokrajine i uvod u teritorijalnu podelu Kosova na srpski i albanski deo, a međunarodna zajednica nije rada da se svađa sa kosovskim Albancima.) Boris Tadić je onda, suprotno Koštunici i patrijarhu Pavlu, ipak pozvao kosovske Srbe da izađu na izbore 23. oktobra, prihvatajući obećanja koja je dobio od svojih zapadnih sagovornika (za koja je oprezno i sam rekao da ne predstavljaju “čvrstu garanciju”) da će Srbi u roku od 90 dana dobiti “međunarodno priznate lokalne srpske vlasti na prostoru na kom živi srpski narod”, odnosno svoju policiju, sudstvo, zdravstvo, prosvetu i školstvo.

U onoj meri u kojoj se kod nas uopšte vodila javna debata kako pridobiti svet da zaštiti Srbe na Kosovu i obezbedi njihov opstanak južno od Ibra, (ne)izlazak na izbore posmatran je samo kao sredstvo za ostvarenje višeg cilja. Kao što kod nas obično biva, niko se nije potrudio ni da javno objasni u čemu se tačno razlikuju “minimalne garancije” koje je dobio Tadić od “čvrstih garancija” kakve bi podrazumevalo ostvarenje Plana vlade za Kosovo. Glavna je naravno razlika u tome što je “minimalne garancije” neko barem obećao predsedniku Srbije, dok je Plan vlade za Kosovo (o kom Grosman radije govori kao o “decentralizaciji, ali ne samo za Srbe, već za sve”) zasad uspeo da u najboljem slučaju dobije mesto za stolom za kojim se u važnim međunarodnim krugovima odlučuje o važnim stvarima. No možda je iscrpna debata sa poređenjima suvišan luksuz za naše hitne prilike.

I sasvim nepotreban, ako je u pravu Goran Svilanović koji za Radio Slobodna Evropa pre nekoliko dana reče da je “potpuno jasno da će nešto (sa statusom Kosova) da se desi relativno brzo”. To “nešto” će po njegovom ličnom mišljenju biti “relativno brza nezavisnost”. NJegov naslednik na mestu ministra spoljnih poslova tvrdi da o tako čemu ne može biti ni govora, ali ministri često po silasku sa položaja govore iskrenije i otvorenije nego što su to na funkciji činili. Što se Svilanovića tiče, on misli da je za Srbiju “dobro” da se što pre “dovrši” pitanje statusa Kosova, iz čega valjda proizlazi zaključak da on veruje da je i “relativno brza nezavisnost” Kosova “dobra za Srbiju”. Poslednjih meseci Đinđićeve vlade zavladalo je i u javnosti uverenje da je za Srbiju dobro da se ubrza razgovor o Kosovu, jer “vreme ne radi u našu korist”. Sa uverenjem da vreme “ne radi za nas” bilo je svima lako složiti se. Sada je, međutim, jasno da Amerikanci takođe misle da vreme ne radi za njih (odnosno za njihove ciljeve) na Kosovu, dok se Albancima žuri još više nego i Srbima i Amerikancima zajedno. Oni veruju da im je Vašington čvrsto obećao da će konačna debata o statusu početi negde u leto 2005. Treba reći da se u izjavama američkih zvaničnika može naći jako uporište za takvo uverenje. Čeda Jovanović je pak podsticao Tadića da pozove Srbe na kosovske izbore sa obrazloženjem da će, u suprotnom, Kosovo za Srbe biti izgubljeno. Drugi misle da će Kosovo otići još pre ukoliko Srbi učešćem na izborima daju “legitimitet” novim pokrajinskim institucijama. Nedžat Daci istu dilemu, prema B92, formuliše na sledeći način: “Bojkot izbora može da uspori, ali ne i da zaustavi napredak Kosova”.

Kosovo će za Srbe možda biti izgubljeno i ovako i onako, pa se katkad čini da osnovna razlika između onih koji traže da se izbori “ne bojkotuju” (Tadić i Drašković) i onih koji traže prethodno ispunjenje garancija (Koštunica i patrijarh) nije u drugačijem predviđanju konačnog ishoda. Ima političara koji žele da budu deo rešenja nekog problema, pa makar rešenje bilo bolno, a ima onih koji ni po cenu izostanka sa buduće političke scene ne žele da pospeše rešenje kojem se protive. Kosovo može biti nezavisno sa srpskim pristankom, ili bez njega. Izlazak na glasanje nije pristanak na nezavisnost Kosova, ali to ne znači da ne može da mu poploča put. Osim ako Vašington i Brisel ne budu tako zadovoljni kooperativnošću Beograda da osujete brzo sticanje nezavisnosti Kosova. Ako je suditi prema dosadašnjem ponašanju kosovskih Srba, oni neće hteti da budu deo rešenja u okviru kojeg će se Kosovo još malo primaći nezavisnosti.

Američki i evropski gosti koji su proteklih dana pohodili Beograd uglavnom su uspeli da svojim argumentima pridobiju srpsku političku elitu, sa izuzetkom Vojislava Koštunice. Karla del Ponte je odlučila da njegovu izjavu da Srbija mora da ispunjava svoje međunarodne obaveze protumači kao obećanje hapšenja i izručenja haških optuženika, ali nema stvarnih indikacija da je njena poseta bilo šta promenila u Koštuničinom viđenju haškog problema. Ispod površine ništa nije tako jednostavno i lako kako je početkom ove nedelje na konferencijama za štampu izgledalo. Gospođa Del Ponte je u pravu kada kaže da je vlada ta koja jedina može da izvrši ono što je tužiteljici u Beogradu obećano, a zasad Vojislav Koštunica još predsedava vladom. On je proteklih meseci postepeno, u etapama, ali na kraju prilično razgovetno predstavio svoju hašku politiku. Zahvaljujući zapadnom strahu od radikala, vremena je za postepen i metodičan pristup problemu dobio napretek. Prvo niko nije hteo da preterano pritišće Beograd uoči predsedničkih izbora, zatim niko nije hteo da ugrožava kohabitaciju uoči lokalnih izbora. Ako će biti pritisaka, sada je pravi čas: daljnje čekanje bi približilo datum narednih parlamentarnih izbora, a onda bi se ispostavilo da je balkanska taktika odugovlačenja u nadi da će se sud u međuvremenu zatvoriti, uspela. Zato Zapad mora da deluje odmah, i zato su posete Beogradu naglo učestale. (Do najavljene posete Donalda Ramsfelda ipak neće doći: taj put je odavno planiran kao gest podrške Tadiću, ali je i njegova najava izazvala pravu pometnju u širem regionu koji pomno prati svaki signal koji dolazi iz Vašingtona.)

Ma kako ga Karla del Ponte tumačila, Vojislav Koštunica i dalje misli da je Srbija od svih zemalja u regionu do sada najviše sarađivala sa Haškim tribunalom (čitaj najviše je državljana izručila) i da saradnja sa Hagom ne sme da ugrozi bezbednost zemlje. On i dalje daje prednost dobrovoljnoj predaji po hrvatskom modelu (obaveze prema Hagu su ispunjene a da to nije uticalo na bezbednost zemlje). Za generale suđenje može da zamisli samo kod kuće, a prisilna izručenja izgleda i ne uzima ozbiljno u obzir. To je valjda podstaklo Borisa Tadića da ga podseti na obaveze iz Zakona o saradnji sa Hagom, koji je na Koštuničin zahtev pre dve godine usvojen u onom što je tada još bila Savezna skupština. “Vlada Srbije mora da se pridržava zakona. Ne postoji mogućnost da izvršna vlast slobodno tumači odluke sudske vlasti. Ne mogu političari da odluke suda relativizuju tako što će njihovo izvršenje prepustiti slobodnoj volji optuženih”, rekao je Tadić u jasnoj aluziji na rešenost Vojislava Koštunice da u Hag šalje samo one koji se dobrovoljno predaju.

Visoke ličnosti sa Zapada su sa dosta lakoće prošle sedmice uzdrmale političku scenu u Srbiji. Karli del Ponte je pošlo za rukom da Koštunicu politički izoluje po pitanju Haga, a Amerikanci i Evropljani su ga odvojili od kohabitacionog partnera po pitanju Kosova. Kohabitacija inače podrazumeva zajednički život dva partnera koji nisu u zakonitom braku. Takve zajednice imaju tu prednost da ih je lakše raskinuti od bračnih zajednica. Problem za Srbiju je u tome što se ovde, osim međunarodnih zvaničnika koji misle da su u Beogradu završili veliki posao, najnovijem razvoju događaja najiskrenije raduje jedan lik sa kojim ti isti međunarodni zvaničnici ne bi ni kafu hteli popiti. Čovek kom su učinili “plezir” zove se Tomislav Nikolić. Valjda ga je samo Tadićev javni raskid sa Koštunicom mogao obradovati više od lokalnih izbornih rezultata po kojima je ispalo da su, do prošle nedelje, radikali protiv ostatka Srbije bili fifti-fifti.