Arhiva

Kolevka pod odronom

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Istorija: Za otkriće Vinče zaslužan je i jedan lokalni pastir koji je jednog dana 1906. u Narodni muzej doneo pregršt fragmenata figurina i posuda, zaostalih na obali nakon povlačenja vode U mesecu jubileja, na 110 godina od početka istraživanja poznoneolitskog naselja Vinča, preistorijske „metropole“, raskrsnice ideja i puteva sa Bliskog istoka ka slabije razvijenim severu i zapadu, ovo arheološko nalazište je daleko od slave koja mu pripada, bar ovdašnje. Neraščišćenih imovinsko-pravnih odnosa na lokalitetu, ispalo iz procesa pridruživanja Unesko-listi svetske kulturne baštine, podrivenih iskopina poplavama, čime je aktivirano i klizište, nedovoljno poznato u široj javnosti, a među svetskim stručnjacima poodavno prepoznato kao centar kulture što se protezala na prostoru većem od današnje Srbije. Magnetom gravitiranja ga je činio idealni geografski položaj, zaštićen od vetrova gustom šumom rasprostrtom sve do Avale, dok je Belo brdo na okuci Dunava bio odlična osmatračnica. Sa Avale je Bolečicom dopreman crveni pigment cinobarit, živin oksid, zgodan za bojenje odeće, kuća i grnčarije, kao i malahit od kog je pravljen prefinjeni nakit. So je Savom stizala iz Tuzle, istočne granice „civilizacije“, vulkansko staklo, sirovina za izradu oštrih šiljaka oruđa i oružja dolazilo Morišom, Tisom i Dunavom sa Karpata. Bolečica je plavila područje i istovremeno ga đubrila, zemljište je stoga bilo plodno dajući dovoljno hrane za sve. U tako idealnim uslovima, drevni Vinčanci nisu imali potrebe za daljim seobama, već su razvili kulturu dugu 10 vekova, od 5.500 do 4.500 godina pre nove ere. Tokom tog nezamislivo dugog perioda nisu ratovali, posvećeni običnom životu i umetnosti. U naselju, preteči polisa, cvetali su i zanatstvo i trgovina, a kuće se gradile po urbanističkim pravilima, i njima prethodećim zakonima prirode i logike, blago se spuštajući ka Dunavu na lesnim terasama. Staništa su bila stamena, moćnih drvenih konstrukcija, krovova od trske, malterisane i spolja i iznutra, savršene po današnjim merilima. U jednoj prostoriji od oko 100 kvadrata se, oko peći, okupljala porodica. Tu se i spavalo, dok se društveni život odvijao na trgovima, gde se za tadašnju univerzalnu monetu, školjku spondilus, moglo nabaviti sve i svašta, iz dalekih krajeva, pretpostavlja se, sve do Egejskog mora i Jadrana. Ostavljeni su i tragovi „prapismenosti“- natpisa na glinenim posudama što se ponavljaju sa izvesnim značenjem, poput začetka pisanog jezika standardizacijom znakova koje nauka još nije rastumačila. Kao što sa sigurnošću ne može da se tvrdi zašto drevni Vinčanci nisu preživeli „tranziciju“ u metalno doba. Uglavnom se ipak smatra da su nastupila druga vremena sa drugačijim sistemom vrednosti, i ratovima, nezamislivim u vinčanskoj utopiji. Relativna nepoznanica je i kompletan ceremonijal sahranjivanja, budući da su na celom prostoru Vinčanske kulture nađene samo dve nekropole, u Botošu kod Zrenjanina i Gomolavi kod Hrtkovaca. Ali, mnogo se toga saznalo na osnovu tri kampanje terenskih istraživanja, brižljivo dokumentovanih prvo u skicama i zapisima, a potom i digitalizovanih, sve sa arheozoološkim, hemijskim, fizičkim i sličnim analizama tragova. Pa sad znamo da su neolitski žitelji Vinče voleli mladu jagnjetinu, prasetinu i jaretinu, kao i ribu, dok su ptičje meso izbegavali iz kultnih ili drugih razloga. Smeštena u virtuelnu bazu podataka, arhiva ne može biti izgubljena zanavek, kao što se desilo sa delom dokumentacije Miloja Vasića, prvog srpskog školovanog arheologa koji je Vinču i otkrio. „Za otkriće Vinče zaslužan je i jedan lokalni pastir, poznat u kraju kao Čeprkalo, koji je jednog dana 1906. u Narodni muzej doneo pregršt fragmenata figurina i posuda, zaostalih na obali nakon povlačenja vode“, kaže arheolog Nenad Tasić koji će 20-godišnjicu početka svog rukovođenja terenskim istraživanjima, i 110 godina od kad je Vinča otkrivena, obeležiti izložbom „Forenzika drevnosti“ u Galeriji nauke i tehnike SANU. Da na ovom mestu ima nečeg neprirodnog, antropogenog u slojevima zemljišta, primetio je još Jovan Žujović, geolog, ali se dan kada je na teren izašao Vasić, 1908. godine, smatra istorijskim, jer se njegovim naporima (i brigom države) srpska arheologija našla u žiži ekspertske pažnje sveta. „U to vreme po Evropi bilo je tek par neolitskih nalazišta, zbog čega je Vinča postala svetski poznata, docnije dokazana kao centar kulture na području od Tuzle do Sofije, i od Transilvanije do Skopskog polja“, kaže Tasić. Prema Vinči je kultura i nazvana, kao najznačajnijem od više stotina nalazišta na ovom potezu. „Istraživanja Miloja Vasića trajala su od 1908. do 1934, i sa prekidima traju do danas“, navodi arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja grada Beograda. „I, iako traju više od jednog veka, istražen je samo centralni deo lokaliteta“, dodaje. Tu su otkopani arheološki slojevi debljine oko 10,5 m, a u njima otkriveni tragovi života od 5.500 godina do danas, sa kratkim prekidom od 9. do 16. veka, kada je ovde bilo groblje (srećom po naseljavanje). „Vinča danas živi svoj osmi milenijum i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja za razumevanje nastanka i razvoja evropske civilizacije“, Janković naglašava još jednu dimenziju značaja nalazišta. Vasić se bavio neolitom, karakterističnim u Vinči i po „eksperimentisanju“ u metalurgiji – preradi cinobarita, o čemu je narednih decenija pisao, objavljujući članke u čuvenim svetskim stručnim časopisima. Pisali su o Vinči i Milutin Garašanin, i Dragoslav Srejović, kome je sudbina dodelila da rukovodi novom turom „kopanja“ od 1978, a na pritisak Vase Čubrilovića, istoričara i akademika. „Čubrilović je ubedio nadležne lupajući štapom o njihove stolove da se istraživanja ponovo pokrenu, i da Hidroelektrana Đerdap napravi nasipe i njima obezbedi nalazište ugroženo Dunavom“, pričao je akademik Nikola Tasić, član Odbora SANU za arheološka istraživanja u Vinči. Teško da bi ovo danas bilo moguće, kao, očito ni u godini „okruglog“ jubileja, jedan vek nakon pronalaska „prve evropske metropole“, dakle, 2008, kada se stalo sa iskopavanjem. Dobro istraženi temelji kuća i ponekog ognjišta, ušuškani su u termoizolacione materijale. Artefakti su pohranjeni u Narodni muzej, Arheološku zbirku Filozofskog fakulteta i Muzej grada, dok je na mestu barake na samom lokalitetu, izgrađen pravi muzej, sa redovnim stručnim vođenjem. Ali je on još uvek tako daleko od renomea Viminacijuma ili Sirmijuma, a kamoli svetskih spomenika preistorije svog kalibra. „Da, arheološko nalazište u Vinči je nedovoljno uređeno, nepripremljeno i neuslovno za dolazak većeg broja turista“, primećuje Tamara Komazec iz Škole praistorijske arheologije Sedmorečje, „Ono pomalo izaziva i kontraefekat, jer su posetioci čuli o veličanstvenoj kulturi, a zatim se obru pored zapuštenog čuvenog Vasićevog profila (prvog vertikalnog preseka), na nalazištu čiji se delovi odronjavaju i trajno nestaju u Dunavu“, Komazec napominje da boljoj pozicioniranosti Vinče ne doprinose ni blizina deponije i Nuklearnog instituta. Stalnije posetioce i meštane, opet, čudi „zašto se teren tako često otkopava“, kako im se čini, iako je ovo rađeno samo u dva navrata od 2008, za potrebe provere konzervacijskih uslova i 3D snimanje. „Pitaju se i zašto je istražen samo mali procenat nalazišta“, ona ističe. Razloga ima mnogo, uglavnom su finansijske i organizacione prirode, ali je jedan i naučan. „Arheologija je takva nauka, delom destruktivna, jer saznaje iz ispitivanja iskopanih slojeva koji time defakto bivaju izgubljeni“; kako voli da napomene Tasić. Zahvaljujući novoj tehnologiji, danas se čita i iz materijala ranije bez važnosti, dok će njeno dalje napredovanje omogućiti da proniknemo u preostale tajne drevne Vinče. A šta ćemo sa klizištem? Na aktivni odron što remeti arheološke slojeve do potonuća, upozorava Tasić već punu deceniju, dok „pored njega prolazi osam ministara kulture, bez da mu i ’dobar dan’“, kako kaže, nazdrave. Muzej grada Beograda je 2011. godine finansirao izradu elaborata „Geotehnička dokumentacija za potrebe sanacije klizišta-odrona na arheološkom lokalitetu Belo brdo u Vinči“, a zatim i idejni projekat sanacije. Doneta je i odluka Vlade o izradi Prostornog plana područja posebne namene arheološkog nalazišta Belo brdo, sa sanacijom klizišta i odrona, „kao jednim od glavnih prioriteta“. Snimci „podzemlja“ koje je načinila ekipa Nenada Tasića krajnje su alarmantni, pa bi Vinča trebalo da je u fokusu Ministarstva kulture, makar zbog jubilarne (plus 10) godine. Tamne izobate poručuju da Vinča po drugi put nestaje. Drugi gorući problem neolitske metropole jeste što je sad delom naseljavaju neki novi ljudi, sa nerešenim pitanjem kanalizacije, pa otpadne vode (i fekalije) cure na ušuškane pra-starine. Uz to ide i teret neraščišćenih imovinsko-pravnih odnosa, kako već rekosmo, odnosno, finansijska (i druga?) nemoć države da lokalitet u celosti otkupi. „Usvajanje Prostornog plana područja sa posebnom namenom arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči, omogućiće rešavanje svih aktuelnih problema, pa i imovinsko-pravnih, nakon čega će biti pokrenuta procedura za upis Vinče na Uneskovu listu“, najavljuje Dragan Janković. Dodali bismo – ponovo, jer je o takvom predlogu bilo reči još 2005, ali je tada prednost imala zaštita raških i kosovskih manastira. Govorka se da je Vinča u trku za patronat Uneska ušla još jednom, relativno nedavno, pa kad se komisija suočila sa svim tim spornim stvarima, odbijanjem kandidature Srbiji je poručila da se prvo sama njima pozabavi. Tome se obično dodaje da vrhovna institucija zaštite preferira vidljivije spomenike od podzemnih slojeva arheologije, tj. da i Unesko ima svoje prioritete. Ipak ostaje pitanje kako to da Vinča nije nikad dobila zaslužen status u domaćem javnom mnjenju, već se i u školi o njoj uči površno. Kako to da nije zablistala kao Viminacijum ili Sirmijum, kako nije dobila kupolu, kao Lepenski vir? Biće da su posredi bili neki lični entuzijazmi i uticaji, ili drugačiji splet svojinskih prilika. Nekad je politika poput arheologije, pa su slojevi koje otkloni nadalje slabo upotrebljivi, ali sve je bolje nego da kolevku evropskog identiteta odnesu podzemni naleti Dunava. Da je više pameti, Vinča bi bila naš prvorazredni kulturni brend. Ništa pre sanacije Sa radovima na iskopavanju Vinče se stalo jer se „nastavak istraživanja na Vinči planira na delu nalazišta ugroženom klizištem, te je stav Muzeja grada Beograda da se ne mogu sprovoditi arheološki radovi na klizištu pre utvrđenih i sprovedenih sanacionih mera“, navodi Janković. Ako se ona budu sprovodila na klizištu, bez prethodne sanacije, „moglo bi doći do pojave nestabilnosti, a samim tim se može ugroziti ne samo kulturno dobro, već i kuće i imovina meštana u tom delu Vinče“, objašnjava on. Sve je to dobro i krasno, odgovara Tasić, al’ samo nek konačno neko nešto uradi.