Arhiva

Kost bačena u vazduh

M. Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Prošlo je pedeset godina od svetske premijere filma Stenlija Kjubrika i Artura Klarka 2001: Odiseja u svemiru. U Jugoslaviji je ovo klasično delo prvi put prikazano 1971. na FEST-u. Uz osvrte na M. A. S. H. i ostvarenje Buč Kasidi i Sandens Kid, Žika Bogdanović, filmski kritičar nedeljnika NIN, osvrnuo se i na novu Odiseju, ispisujući broj ranije važan esej na istu temu. „Konceptualno i tehnički, ovaj film jedan je od najvizionarskijih umetničkih poduhvata u poslednjih nekoliko godina“, piše Bogdanović u broju štampanom 7. februara 1971. „U misteriji čiju se tajnu naš razum upinje da odgonetne, lako prelazimo preko sredstava kojima je postignuto da ta misterija, svojom izvornom čulnošću, na nas neposredno deluje. U mitologiji, kako znamo, neminovne čovekove evolucije do svesnog bića, i još mnogo dalje, ništa nije češće prikazivano od ne tako retke, a razumljive, statičnosti njegovog uma. Jer, najdogmatičnija od svih verovanja čovekovih jeste Vera – U – Čoveka; u osnovi, u dinamiku ljudske inteligencije. Kjubrikov trik upravo se i sastoji u tome da nešto što jeste poraz čoveka (savremenog duhovnog profila) prikaže kao njegov trijumf; varka je u čulnom dejstvu filma, koje proističe iz kinestetičke vrednosti pokreta. Lepota, i, naravno, smisao Odiseje jeste dakle u uzvišenosti kretanja kao takvog – bilo da je u pitanju bedrena kost hitnuta u vazduh, kosmička stanica u obliku točka („lepšeg od grčkog hrama“), svemirski brod, loptasti modul u kojem se kosmonaut strmoglavljuje, kroz zvezdane magline i snopove kolorne svetlosti koji vibriraju i eksplodiraju u susret svojoj novoj sudbini nadbića. Ono što nas pridobija jeste čulna – i, razume se, u drugoj instanci, psihološka – draž (nadražaj) kretanja; sasvim u skladu s ontološkom prirodom filma, jer film se – kao umetnost slika u pokretu, i slika realnosti koja se kreće – u dobroj meri u ovoj tački ovaploćuje.“