Kroz okular detinjstva

Samo godinu dana od pojavljivanja na engleskom, i kod nas je objavljen roman “Pegavi ljudi” irskog pisca Hjuga Hamiltona u izdanju “Klija”, a u prevodu Đorđa Krivokapića. Hamilton je rođen u Dablinu 1953. godine, u porodici irsko-nemačkog porekla. Taj biografski podatak ostaviće dubok trag i na njegovo stvaralaštvo, tako da će dvojni identitet postati njegova književna preokupacija. Hjugo Hamilton je za svoja dosadašnja dela, između ostalog, nagrađen “Runi” nagradom za irsku književnost.

Roman “Pegavi ljudi” je memoarska proza ispričana u prvom licu iz perspektive dečaka. On priča o svom odrastanju opterećenom nacionalnim nasleđem. Majka mu je nemački emigrant, ona se ne odriče svog maternjeg jezika, a otac je irski nacionalista - zahteva da njegova deca govore stari irski gaelik jezik. Roman “Pegavi ljudi” bolna je hronika odrastanja dva brata (mladi Dablinci, njihovi vršnjaci nazivaju ih Hitler i Ajhman, aludirajući na nemačko poreklo), priča o složenim, drugačijim i izgubljenim identitetima, ali isto tako i slika irskog društva iz druge polovine prošlog veka. Hjugo Hamilton je od svoje biografije i faktografije napravio prvorazredni roman, koji odiše duhovitim i tragičnim tonovima.

- Za mene su sva pitanja identiteta i pripadnosti prepuna konfuzija iz detinjstva - kaže Hamilton. - Bio sam suočen sa različitim formama nacionalizama - čak je i odeća koju sam nosio reflektovala moj identitet - nemačke pantalone “lederhosen” i irski štrikani džemper sa Arana. Za vreme praznika Svetog Patrika čak smo i jeli irsku zastavu u vidu poslastice: sladoled preko zelenog i narandžastog želea. Bilo je teško objasniti te stroge forme nacionalnog identiteta kojima sam morao da se potčinjavam. Ova knjiga predstavljala je izazov da ispitam i iznova iskusim to svoje zbunjeno detinjstvo i u isto vreme da osvetlim istorijsku pozadinu kojoj sam pripadao. Pripovedajući svoju porodičnu priču, bio sam u mogućnosti da očima deteta poredim irsku i nemačku istoriju.

“Pegavi ljudi” su deo vaše porodične priče. Koliko je bilo teško pisati ovu knjigu, preživeti iznova sopstveno detinjstvo?

- Bilo mi je nemoguće pisati ovu knjigu sa tačke gledišta odraslog čoveka. Svaki pokušaj da to učinim, ubrzo je bio pun osećanja presude. Takođe, poimanje Nemačke i Nemaca nosilo je sa sobom tako puno predrasuda, da sam shvatio da je nemoguće da, kao pisac, pobegnem od tog tereta. Jedino sam viđenjem moga detinjstva, oživljavanjem ličnih iskustava, mogao prizvati taj osećaj jasnoće i nevinosti. Naravno, ni deca nisu uvek nevina, ona nasleđuju prošlost svojih roditelja. Kroz okular detinjstva mogao sam da opišem iskrivljenosti i protivurečnosti, koje su se često dešavale kada su obe istorijske pozicije stajale rame uz rame u istoj kući.

Roman “Pegavi ljudi” je takođe priča o nacionalizmu. Upitao bih vas koji je danas nacionalizam veći i opasniji, engleski ili irski?

- Rastao sam sa uverenjem da je nemački nacionalizam loš, a da je irski nacionalizam dobar. Niko nikada nije pričao o britanskom nacionalizmu, već samo o britanskom imperijalizmu, a to su bile iste stvari. U stvarnosti sve forme nacionalizma i imperijalizma su ista stvar, samo kada ekstremi uzmu stvari u svoje ruke, onda postaju opasni. Nacionalizam je opasan onda kada određena grupa ljudi počne da isključuje, odbacuje, da se protivi i diskriminiše druge. Moj otac je uobičavao da pita: da li bi radije ubio ili bio ubijen? Bio je to jak stav nacionalista u svim zemljama, koji smo mogli da preživimo samo ako uklonimo naše neprijatelje. Tužno je što to gledište i dalje opstaje danas na mnogim mestima širom naše planete. U Irskoj se taj stav promenio i mi više nemamo ekstremne vidove nacionalizma koji su postojali.

A šta je sa nemačkim nacionalizmom? Nemci i danas ispaštaju zbog onoga što su činili nacisti za vreme Trećeg rajha...

- Naravno da su sami Nemci strašno propatili zbog dugova iz nacističkog perioda. Od Drugog svetskog rata naovamo, Nemci su potisnuli sva osećanja nacionalnosti i pripadnosti. Mnoge generacije mladih su svoje roditelje poslali na sud. Nemačka je doista bila u sudskim procesima u poslednjih 60 godina. Rezultat toga je da su potisnuti osnovni osećaji za pripadnost i porodicu, kao i esencijalne veze za ideju porodice. To se pojavljuje u vremenu kada je Nemačka jedna velika nefunkcionalna porodica. To se jasno vidi i u nemačkoj književnosti. Taj prirodni osećaj pripadnosti bio je zloupotrebljen za vreme Trećeg rajha, tako da Nemci nisu mogli verovati sebi i pisati o tome otvoreno i to se potom pojavilo kao jedna neizgovorena laž, zabranjena Nemcima, ali prisutna u njihovim unutrašnjim osećanjima. Naravno, to je sve deo pomirenja, kajanja, sa kojim su se Nemci suočili u svojoj prošlosti. Nijedna druga zemlja na svetu nije tako opsežno preispitala svoje zločine iz prošlosti, do tačke svih osećanja nacionale samosvesti, potpunog osećanja ljubavi prema svojoj domovini, i naroda koje su poslali pod zemlju.

Zašto je za vas toliko važno pitanje identiteta i pripadnosti?

- Zbog jasnih razloga, ideja pripadnosti postala je ključni problem moga pisanja. Kao dete, bio sam izgubljen. Oba moja roditelja gajila su veliku tugu za svojim domovinama - otac za starom Irskom, koja je bila “precrtana” od strane britanske vlasti, a majka za Nemačkom, od pre dolaska nacista na vlast. Mi smo bili nostalgična deca koja su nasledila sav taj osećaj izgubljenosti i čežnje. Kao dete nisam znao da li sam Irac ili Nemac. Sve što sam želeo bilo je da budem kao sva druga deca koja su vani govorila engleski. Pitanje pripadnosti me je pritiskalo, tako da je jedina vrsta zaštite za mene predstavljalo slaviti ideju mešanaca, “pegavosti”. U prvo vreme, činilo mi se da je moguće osećati se ugodno kod kuće i živeti tim pegavim životom. Opet se ponavlja da kroz istoriju ekstremisti isključivog oblika nacionalizma idu protiv ideje pegavog sveta.

Koliko jezik može da odredi čoveka? Šta, konkretno za vas predstavljaju irski, nemački i engleski jezik, kojima se služite?

- Rastući uz tri jezika, imao sam osećaj da sam u različitoj zemlji svaki put kada bih govorio nekim od ova tri jezika. Osećaj za mesto mi se menja, kada pređem sa nemačkog ili irskog jezika. Takođe primetim da je različito ono što izgovaram na različitim jezicima. Dakle, ideja da mi svi govorimo samo jedan jezik, što je bio najveći strah moga oca, možda je podrazumevala - ako svi budemo govorili engleski da ćemo pričajući zaključiti istu stvar. Ja i dalje nalazim da je različitost jezika i različitost kultura i mišljenja vrlo uzbudljiv deo Irske i Evrope.

Recite nam nešto o sadašnjim odnosima Irske i Engleske?

- Veliki dil je poboljšao te odnose. Pamtim i to da je u poslednjih 20 godina bilo vremena kada jedni drugima nismo uopšte verovali. Neke od tih neverica su se i dalje zadržale. Setimo se kako su nevini ljudi bili zatvarani u britanskim zatvorima, jednostavno samo zbog toga što su bili Irci. Setimo se i arogancije Britanaca prema Severnoj Irskoj, ali od zvaničnog sporazuma, svaka strana je uvidela da im nema budućnosti sa trzavicama i nesporazumima. Obe zemlje imaju puno koristi od toga što ostavljaju prošlost za sobom i ulaze u novu eru saradnje.

Koliko je danas jaka težnja Iraca za ujedinjenjem, za stvaranjem jedne države na celom ostrvu?

- Ne postoji više tako jaka težnja za stvaranjem ujedinjene Irske. Ono što je doprinelo takvom stavu je činjenica da se danas osećamo delom Evrope i da tanka struja nacionalizma, zasnovana na teritorijalnoj kontroli, nije više u srcu naših ambicija.

Poznajete li književnost sa ovih prostora? Sa Draganom Velikićem ste, kako kažete, u Nemačkoj bili zajedno na stipendiji.

- Bio sam veoma srećan što sam upoznao Dragana Velikića u Berlinu i što sam čitao njegove knjige na nemačkom jeziku. Tada sam počeo da se divim njegovom evropskom stilu, panoramskom pristupu u pisanju, dugim istraživanjima sa bogatim fascinantnim detaljima. Primetio sam takođe da je Dragan Velikić iskusio slične sukobe sa nacionalizmom. NJegov egzil, otpor, opstanak kao pisca, bili su usmereni protiv istog ograničenog oblika isključivog nacionalizma koji sam ja već bio iskusio. Shvatio sam i to da jasnoća njegovog pisanja i ideje mogu samo osloboditi duh ljudi njegove zemlje i približiti ih Evropi.

VUJICA OGNJENOVIĆ