Himere i gradovi

Svedočeći u jednom od središnjih putopisnih pričanja iz svoje nove knjige o neobičnom kotorskom iskustvu s nakit-poklonom “na revers” za jednu noć, koje je doživela skupa sa suprugom, autorom “Hazarskog rečnika” Miloradom Pavićem, Jasmina Mihajlović bez ustručavanja poverava čitaocu da je od sveg ponuđenog muzejskog blaga odabrala ni manje ni više nego “zlatnu mušku brojanicu” pretvorenu u “skupocenu žensku kolajnu”. Da sve bude interesantnije, ova ženska iskrenost o kićenju muškim “perjem” praćena je priznanjem: “Imam neku muku s identitetom. Psihološku nesumnjivo. I bračnu, dakako”, a zatim autoironijski varirana zapažanjem da “spisateljice, osim što pišu, ponekad nose i nakit”, odnosno “pavićevskom” konstatacijom da “muška bura je sto puta bolja od ženskog juga”, kao i statusnim zaključkom da “muško i žensko pismo još uvek nije isto novčano vrednovano”.

Vrhunac ovog poigravanja s politički ili poetički uobičajenim tretmanom problema polnih razlika i ravnopravnosti ipak je dat na drugom mestu, tamo gde Mihajlovićeva, nakon odbijanja oportunističke mogućnosti da bude tipičan “pisac”, “onaj koji izmišlja događaje i likove”, obznanjuje “Ja ne mogu da izmišljam tuđ uzbudljiv život, pišući ga u trećem, bezličnom licu”, jer “Bilo bi to nekako... neistinito”. Otuda je upravo putopis kao najvećim delom nefikcionalni žanr, i to putopis posebne, ženski neortodoksne vrste, onaj oblik i modus u kojem je, posle relativno zapažene “Privatne kolekcije” (2001), autorka ovog intrigantnog štiva, čini se, najzad pronašla svoj beletristički izraz. Uz jednu napomenu: prostodušni čitalac možda bi ipak trebalo da se zapita je li baš sve u ovim zapisima prikazano potpuno verodostojno, ili je fikcija makar delom i ovde umešala svoje tanane prste.

“Putni album” je, dakle, knjiga samoraskrivajućeg “ženskog pisma” koje se pretežno ne zaklanja iza (post)feminističkih slogana ali i ne zazire od prikazivanja i potkazivanja stereotipa koji se tiču seksualnih, poetičkih ili kulturoloških predubeđenja; sve vreme slikajući senku svekoliko muškog sveta u privatnoj i javnoj sferi, ona zapravo na dovitljivo posredan način izlazi iz njenog domašaja. Doživljavajući sebe, pomalo starinski patetično, kao “srećnu osobu na nesrećnom mestu u nesrećno vreme”, što je, čini se, deo spisateljske strategije i manira (vidi dizajn knjige i fotografiju autorke na stražnjim koricama), Mihajlovićeva putovanje i, sledstveno tome, putopisanje u stvari shvata sasvim metafizički, dakle “muški”, opisujući ih pojmovima utočišta i inicijacije. Poslednje, međutim, što bi spisateljka htela da kao neku vrstu “virtuelne zadužbine” ostavi čitaocu jeste uglađena i retuširana, “izmaštana slika stvarno viđenog”. Svejedno da li piše o Veneciji, Moskvi, Kairu ili pak o Kotoru i Savskoj padini Beograda, ona se trudi da zaviri iza urbanih kulisa i himera i, zahvaljujući oštroumnim opaskama i svežim, konkretnim, nestereotipnim “ženskim” zapažanjima, najčešće uspeva da dočara i nešto od neuhvatljive duše gradova i zemalja o kojima je reč.

Ženski putopis u srpskoj književnosti postoji uglavnom kao deskriptivno-provizorna kategorija uz koju se po pravilu vezuju kultna ostvarenja Isidore Sekulić ili Desanke Maksimović, sasvim u duhu patrijarhalne tradicije u okviru koje pripadnice lepše polovine nacije putuju i pišu tek ako nemaju pametnija posla u kući ili oko muškaraca. Knjiga Jasmine Mihajlović jedna je od onih koje možda nagoveštavaju nove mogućnosti u tom, inače poprilično zapuštenom prostoru naše lepe književnosti: duhovito tematizujući problematiku “ženskog pisma” i kulturnog identiteta u okvirima dobrim delom oveštalih predstava, opisujući svoje unutrašnje krugove između patosa i ironije, naglašenog sentimenta i diskretnog humora, između uvažavanja tradicije i iskušavanja rekvizita postmodernizma, “Putni album” preporučuje se, dakle, kao lektira u isti mah dovoljno zanimljiva i dovoljno izazovna i ženskoj i muškoj publici spremnoj da u čitanje uloži ponešto od vlastite radoznalosti i zapitanosti.