Misterija Simona

Moglo bi se reći da se 28. septembra dogodilo dvostruko čudo u Italiji. Prvo, jedna dobra vest iz Iraka, posle dvadeset jednog dana zatočeništva, oslobođene su dve otete Italijanke - Simona Pari i Simona Toreta. Taj događaj, bar nakratko, ujedinio je italijansku političku scenu, vladajuću koaliciju i opoziciju, što je ravno svetskom čudu. A kad je već reč o čudima, da dodamo da donedavno, ni sam italijanski premijer Silvio Berluskoni ni u snu nije mogao da zamisli da će zahvaljujući predstavnicama levice, što su dve Simone, dobiti na popularnosti tri odsto.

Kao i obično, svako čudo kratko traje, ili je obavijeno velom tajni. Tako je odmah posle opštenacionalnog slavlja, zadovoljstva i izraženog osećaja ponosa, što su dve Italijanke oslobođenje, usledio talas pitanja koja su i dalje bez odgovora.

Ko je i zašto oteo Simone? Da li je, zaista, u opasnoj operaciji oslobađanja bilo čak 16 opcija, kako je ponosno javnosti saopštio premijer Berluskoni, tvrdeći da je uspeh isključivo rezultat pregovaračko-diplomatskog umeća njegove vlade? Ko je samo pet dana pre oslobađanja dve Italijanke, na Internetu objavio da su Italijanke ubijene na najokrutniji način odrubljivanjem glave i to “bez milosti i sažaljenja, jer su američki špijuni”? Kako su se Simone, volonterke koje godinama rade za humanitarnu, nevladinu organizaciju “Most za..” (Un ponte per...) našle na američkoj listi špijuna? Jesu li otmičari zapravo bili obični kriminalci, gladni lake zarade u antizapadnoj ratnoj kampanji u Iraku? Da li je isplaćeno milion dolara za taoce?

Sva ova i mnoga druga pitanja nametnula je otmica dve Italijanke 7. septembra u centru Bagdada. Hronologija događaja, ili bolje reći nekih poznatih detalja otmice, zasigurno može dati odgovor na određena pitanja.

Simonu Pari i Simonu Toreta otela je grupa od 20 maskiranih ljudi u njihovom stanu -kancelariji. Pored dve Italijanke oteti su jedna Iračanka i jedan Iračanin, koji su radili zajedno za italijansku humanitarnu organizaciju “Most za...”. Već sledećeg dana, posle zajedničke sednice predstavnici italijanskih vlasti i opozicije izjavljuju da su spremni da sarađuju kako bi oslobodili otete Simone. Ubrzo zatim na sajtu Islamic-Minbar.com pristalice Al Zarkavija obaveštavaju da oni stoje iza otmice i da je to “prvi napad na Italiju”. Papa Jovan Pavle II apeluje da se prema dvema humanitarnim radnicama “ophode sa poštovanjem i da ih što pre vrate porodicama”.

Širom Italije održavaju se manifestacije, na kojima se traži da se Simone odmah oslobode. Prvi put u protestnim šetnjama vidi se bezbroj muslimanki sa decom, s obzirom na to da su dve Italijanke u Bagdadu najviše pomagale tamošnjim ženama i deci. Slične manifestacije održane su paralelno i u Bagdadu.

Počinje opsežna diplomatska misija. Italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini obilazi zemlje Persijskog zaliva i traži pomoć od arapskog sveta, da bi po povratku u zemlju, u Parlamentu izjavio da je u toku uspostavljanje novih kontakata na celom prostoru Srednjeg i Bliskog istoka. Istovremeno, stiže i ultimatum ekstremnih islamista Ansar al Zarkavija u kome se traži oslobađanje svih muslimanki koje su u iračkim zatvorima. Sledi zatišje kako predstavnika italijanskih vlasti, tako i otmičara i članova porodica.

Neprijatnu tišinu iščekivanja, u noći između 22. i 23. septembra, prekida šokantna vest da su Simone ubijene. Naime, putem Interneta grupa koja sebe naziva DŽihad organizacija objavljuje da je ubila dve Italijanke na najokrutniji način odrubljivanjem glave “bez sažaljenja i milosti zato jer su špijuni”. Mada sledi još jedno obaveštenje o okrutnom ubistvu, ovaj put od strane Asnar al Zarkavija, italijanska vlada poziva na oprez i upozorava da je reč o “medijskom terorizmu”.

Agonija neizvesnosti traje do 25. septembra, kada direktor vodećeg kuvajtskog dnevnika “Al Rai al Aam” saopštava, sa priličnom dozom sigurnosti i uverljivosti, da su Simone žive. Samo dva dana kasnije to isto potvrđuje jordanski kralj Abdulah II tokom susreta sa premijerom Berluskonijem u Rimu, precizirajući da će Italijanke biti oslobođene veoma brzo.

Nekoliko sati kasnije, preciznije 28. septembra, nešto posle 17 časova po italijanskom vremenu, sve ovdašnje televizijske stanice prekidaju redovan program i uključuju vesti Al DŽazire, koja direktno prenosi oslobađanje dve Italijanke, koje u predgrađu Bagdada dočekuje komesar italijanskog Crvenog krsta Mauricio Šeli. Simone u kaftanima skidajući zar pokazuju nasmejana lica i na arapskom se otmičarima i iračkom narodu zahvaljuju što su oslobođene. U rukama drže kutije, sa hranom i slatkišima, koje su im poklonili otmičari.

Samo nekoliko minuta kasnije, kod kuće, naciji se obratio premijer Berluskoni, da bi uz beskrajno zadovoljstvo i širok osmeh, saopštio da je agonija otmice dve Italijanke srećno okončana, što aplauzom pozdravljaju svi parlamentarci: članovi vlasti i opozicije. Nezapamćen događaj u italijanskoj istoriji, koji će trajati veoma kratko. Premijer objašnjava da je oslobađanje talaca plod savršene politike njegove vlade, posebno ističući maestralno pregovaračko umeće državnog podsekretara Đanija Lete. Berluskoni, zatim otkriva pregovaračku matricu, koju karakteriše, kako je naglasio, čak “16 opcija”. Naime vlada i Sismi (italijanska tajna služba) kucali su na sva vrata arapskog sveta: politička, religiozna, plemenska. Konkretno, uspostavljeni su kontakti sa vlastima u Kuvajtu, Kataru, Arapskim Emiratima, Jordanu, Siriji, sa savetnikom sunitskog uleme, plemenskim starešinama, tajnim službama Sirije, Egipta, Jordana. “Bili smo suočeni sa teškim političkim i humanitarnim problemom, ali smo još jednom pokazali da u arapskom i muslimanskom svetu imamo samo prijatelje”, ocenio je premijer Berluskoni, odlučno odbacujući mogućnost da je njegova vlada platila milion dolara otmičarima da bi oslobodili Simone.

Imajući u vidu opsežnost pregovaračke operacije, kao i njen politički značaj za premijera koji je prvenstveno poslovan čovek, odmah se nametnulo pitanje koliko i kakvu cenu je Berluskoni bio spreman da plati. Upućeni kažu “nije bilo limita”. Ovdašnji analitičari ocenjuju da su predstavnici vlasti zemalja u okruženju Iraka, preko Italije želeli, uglavnom, da utiču na budući sastav vlasti u Bagdadu.

Primera radi, veoma angažovani jordanski kralj Abdulah II, koji je sunit, zalagao se za što veći uticaj sunita u Iraku posle izbora iduće godine. Šef Saveta ulema Al Kubaizi, značajni akter u pregovorima, navodno je postavio četiri uslova: da italijanska vlada utiče na SAD da prestanu da bombarduju sunitske gradove, da se 30 dečaka i devojčica iz Faludže hospitalizuje u italijanskim bolnicama, da zvanični Rim učestvuje u rekonstrukciji gradova Faludža i Ramada i da se u Italiju pozove jedna delegacija plemenskog saveta, koja bi objasnila razloge otpora sunita u Iraku.

Čini se, ipak, da je cena bila mnogo manje prozaična: novac. To odlučno tvrdi i direktor kuvajtskog dnevnika “da Rai al Aam”, Ali al Roz. A objavljeni tekstovi, sa podacima i detaljima, koji su se pokazali potpuno tačni, uoči oslobađanja dve Italijanke, jasno ukazuju na više nego dobro poznavanje celokupnog događaja. Tim pre, kada se zna da otmičari, zasigurno nisu bili pripadnici islamsko-ekstremističke grupe Al Zarkavija.

Sve ukazuje da je reč o grupi koju su činili pripadnici Sadamove partije, nostalgični suniti, koji žale za starim režimom. Na to ukazuje više detalja. Sama otmica, kažu, izvršena je u savršenom maniru pripadnika tajne službe Sadama Huseina. Grupa se do oslobađanja talaca 28. septembra nije oglasila ni pod kojim imenom. Taj slobodan prostor medijski su iskoristile ekstremističke grupe da bi čak objavile vest da su Simone ubijene.

Generalni sekretar Italijansko-arapskog centra Talal Khrais, koji se upravo vratio iz Libana, izjavio je za NIN, da je na osnovu njegovih saznanja “dve Italijanke otela grupa sunita, s ciljem da ih proda za pet miliona dolara. Srećom, sve su pogrešno isplanirali, počev od mesta gde su držali Simone, u delu Bagdada koji je dobro čuvan, tako da im je svaki premeštaj bio nemoguć. Ekstremističke grupe nisu bile zainteresovane za otkup talaca, između ostalog i zato, jer je reč o ženama. Na kraju su otmičari želeli da ih se što pre oslobode”, tvrdi Talal Khrais.

Istina, oslobođene Simone nisu pokazivale znake iznurenosti i straha. Naprotiv, bile su nasmejane i prvo su zahvalile otmičarima i iračkom narodu, upozoravajući da je pomoć potrebna zapravo tamošnjim građanima. Tek kasnije u Italiji, Simone će javno zahvaliti predstavnicima vlasti i italijanskog Crvenog krsta što su se angažovali za njihovo oslobađanje. Ali već pre toga, gotovo odmah po dolasku u domovinu i posle politički obojenih izjava “da italijanske trupe treba da se povuku iz Iraka”, mediji naklonjeni vladajućoj, desnoj koaliciji, nazvali su Simone izdajnicama. Dnevnik “Il đornale”, vlasništvo porodice Berluskoni, već 29. septembra na naslovnoj strani pored velike fotografije dve Italijanke stavlja naslov “Spasene! Sada nas spasite od pacifista”. “Libero” se pita šta su Simone uistinu radile u Bagdadu, pospešujući tako tezu otmičara da je reč o špijunima sa američke liste. To, inače i dalje ostaje misterija. Mada postoji objašnjenje koje su dali predstavnici nevladine, humanitarne organizacije “Most za...” za koju Simona Pari radi godinu dana, a Simona Toreta više od sedam godina. Oni kažu da su Simone u Bagdadu, protiv svoje volje, bile popisane od strane američkih predstavnika u Iraku i da su otmičari, verovatno, došli do te liste. Očigledno je da će Simone još koji put odgovarati na pitanja specijalizovanih istražnih komisija. Odmah po dolasku u zemlju zadržane su na četvoročasovnom informativnom razgovoru.

Sumirajući događaj, sa i dalje nizom misterija, nesporno, najbitnije je da su dve Italijanke žive i zdrave. Ali, takođe je sigurno da ne treba imati iluzija da samo pregovaračko umeće vraća taoce sa glavom na ramenima. Takođe se potvrdilo da se pregovara i sa samim teroristima, samo je pitanje šta se dobija zauzvrat.

Marinela Ražnatović