Arhiva

Kavkaski scenario za ukrajinski pogrom

Ivana Janković | 20. septembar 2023 | 01:00
Prošlog meseca Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO, načelno je podržao članstvo Gruzije u severnoatlantskom savezu. U izveštaju o susretu gruzijskih zvaničnika sa predstavnicima Alijanse takođe se navodi da je ona važan partner i to je bilo sasvim dovoljno da ponovo podstakne očekivanja koja su tokom petnaest godina, koliko je prošlo od prvih naznaka da bi mogli biti primljeni, već uveliko počela da jenjavaju. Najavljena poseta Angele Merkel dodatno je podgrejala nadu gruzijskih vlasti da bi pitanje njihovog prijema u EU i NATO ponovo moglo da bude na dnevnom redu. Sve političke garniture koje su se smenjivale na čelu zemlje od Revolucije ruža 2003, obećavale su da će Tbilisi postati deo Evrope i to ne samo geografski, već kao punopravni član, a da će uz to ići i podrška za prijem u Alijansu, čime bi se stavila tačka i na pitanje granica, straha za nezavisnost i opstanak krhke gruzijske demokratije. Do toga, međutim, nije došlo, uprkos svim zadacima koji su ispunjavani, kao što je potpuna reforma vojske, revizija vojnog budžeta, učešće u mirovnim misijama širom sveta. Svojevremeno, Gruzija je slala i 2.300 vojnika u Irak, ispred nje su bile samo Amerika i Britanija, dok je u Avganistanu u odnosu na broj stanovnika bila prva, čak je i povećala kontingent u trenutku kada su mnogi počeli da se povlače. I sve je išlo po planu dok nije izbio sukob u Južnoj Osetiji. Prošlo je tačno deset godina otkako su se gruzijske i ruske snage sukobile nakon što je Tbilisi pokušao da zauzme glavni grad Chinvali. Završilo se posle pet dana, ova oblast zadržala je samostalnost, a gruzijska vlada ostala je nemoćna pred odlukama koje je podržavala direktno Moskva. Uz to je i Abhazija, koja je svoju samostalnost proglasila još 1992, iskoristila priliku da, uz pomoć ruskih snaga, osvoji preostali deo teritorije koju je smatrala svojom . Za tadašnjeg predsednika Mihaila Sakašvilija bio je to udarac koji je ne samo doveo u pitanje teritorijalni integritet zemlje, uplašio političare i građane, već i tačka u kojoj su planovi o priključenju zapadnim saveznicima odloženi na neodređeno vreme. Baš uoči tog sukoba dogovoreno je da se pristupi Akcionom planu za članstvo (MAP - Membership Action Plan) i tako otpočne proces za prijem u NATO. Rat je sve promenio, put je znatno usporen, a uprkos svim kasnijim dogovorima i planovima kojima je Gruzija pristupala, do punog članstva još nije došlo. Deset godina kasnije Sakašvili je proteran, posle više neuspelih pokušaja da se vrati na vlast, suđenja, hapšenja, bekstva u Poljsku, odlazaka i povrataka, konačno je morao da napusti zemlju u kojoj je iza sebe ostavio samo haos. NJegovi naslednici zatekli su državu koja više nije bila svetska vest zbog građana koji se na ulicama osvajaju demokratiju, već zemlju koja je potonula u krizu, koja je podeljena, koja je na ivici kolapsa, što zbog sopstvenih grešaka, što zbog toga što se našla na liniji geostrateškog sukoba između Moskve i Vašingtona. Zbog odnosa sa Rusijom, Francuska i Nemačka nisu više spremne da podrže gruzijske ambicije i američke želje. Za Angelu Merkel je to posebno osetljivo pitanje, jer Gruzija ostaje u senci dogovora sa Putinom oko Severnog toka 2, koji bi trebalo da se koristi i za direktne isporuke ruskog gasa, i zahteva nemačkih biznismena, koji traže da im Berlin ne otežava poslovanje sa Moskvom. Rat je ozbiljno usporio gruzijsko primicanje NATO, ali deset godina kasnije, čelnici ove organizacije možda su spremniji za kompromise. I to opet – zbog Rusije. Uz malo dobre volje analitičari su već uspeli da nađu rešenja za problem nerešenih granica. Podsećanje na Grčku i Tursku moglo bi da posluži kao eventualni model za Gruziju. I u njihovom slučaju zaobiđen je Član 5, koji garantuje zaštitu teritorija država članica Alijanse. Sada bi uz pozivanje na Član 6, koji definiše teritoriju države članice, odnosno teritoriju koja potpada pod zaštitu NATO-a, i malo šire tumačenje tog člana, Gruzija možda ipak mogla da bude primljena, tako što bi pod taj član potpala samo teritorija pod kontrolom Tbilisija, a ne i Abhazija i Južna Osetija. Zagovornik ove ideje, Luk Kofi iz Heritidž fondacije, podseća da su odnosi sa Amerikom u usponu i da je Majk Pens prošlog leta posetio Gruziju, te da je ta poseta bila izuzetno uspešna. Tom prilikom on je rusko prisustvo u Južnoj Osetiji i Abhaziji nazvao „okupacijom“. Gruzijski zvaničnici bi, smatra on, bili veoma zadovoljni rešenjem koje bi im omogućilo da budu primljeni bez spornih teritorija, a da se to pitanje ostavi dok ne bude rešeno sa Moskvom mirnim putem. Do takvog rešenja bi mogla da prođe još koja decenija. Ruska strana poziva se na slobodnu volju stanovnika tih oblasti koji su se izjasnili da žele samostalnost, a zatim i ujedinjenje sa Rusijom, a Gruzija je već jednom pokušala da interveniše. Rezultat je bio poražavajući i doneo je samo odlaganje planova za priključenje EU i NATO. Pristupanje Alijansi sada bi dodatno otežalo bilo kakvo mirno rešenje, ruska strana ne može da dozvoli još jedno vojno približavanje svojim granicama, a ni evropski lideri nisu sasvim rešeni da se upuštaju u još jedan izazivački poduhvat. „Verovatno je bila greška NATO što je objavljeno da će Gruzija i Ukrajina postati članice u nekom trenutku u budućnosti, jer je to bilo izuzetno provokativno“, izjavila je Kimberli DŽoi Marten, direktor Programa za Američko-ruske odnose na Kolumbija univerzitetu. „Oni su u stvari mislili da će biti članice za 10 ili 30 ili 40 godina. A to je rečeno zbog dijaspore i NATO zemalja koje su tako nešto želele da čuju. Ali bilo je veoma provokativno i dalo je Putinu izgovor za ono što je potom uradio.“ Kako objašnjava, politički analitičari danas će reći da je Putin ušao u Gruziju zato što se plašio da će ona postati članica NATO, i na Krim jer se plašio da će Ukrajina postati članica. Ispostavlja se da taj strah nije bio bezrazložan. Gruzija je do sada od Brisela dobila Sporazum o asocijaciji, pre dve godine, i bezvizni sistem za građane sa biometrijskim pasošem prošle godine. A sada se pojavljuju rešenja i za eventualno članstvo u Alijansi. To donosi nadu zemlji koja se muči sa ekonomskom krizom, nezaposlenošću, unutrašnjim podelama, ali i strepnje evropskih članica da bi takav potez doneo nove nemire u regionu.