Sudar istomišljenika

Pedeset sedam miliona Amerikanaca prošlog četvrtka gledalo je televizijsku debatu DŽordža Buša i DŽona Kerija. U prvoj od tri predviđene debate predsednik Buš i senator Keri razgovarali su o pitanjima nacionalne bezbednosti i spoljnoj politici. Kao što u predsedničkim debatama obično biva, nije se desilo ništa novo niti neočekivano. Oni koji su se nadali žustroj polemici sa optužbama i kontraoptužbama, ili bar ozbiljnoj raspravi o nacionalnoj bezbednosti, grdno su se razočarali. Američki mediji su složno hvalili “sadržajnost” debate (komentatori su je proglasili “jednom od najsadržajnijih” predsedničkih debata svih vremena), ali se sa takvom ocenom, posle pažljivije analize iznesenih stavova predsedničkih kandidata, ipak nije moguće složiti. Oba su kandidata zapravo neumorno ponavljala nekoliko svojih ključnih argumenata, uz neznatne izmene. Utisak je da u tom ponavljanju prošlog četvrtka nisu bili ništa ubedljiviji nego u proteklih nekoliko meseci, a nijedan nije retorikom upadljivo nadvisio protivnika.

U Americi to, međutim, nije ni bitno. Percepcija je u politici ionako važnija od stvarnosti, a te je noći stvorena percepcija da je DŽon Keri pobedio u debati, ako ne boljim poznavanjem spoljne politike, a ono veštinom izražavanja misli. Zato ključ Kerijeve pobede nije u onom što jeste ili nije rekao, niti u onome što je Buš eventualno propustio da kaže. NJegova je pobeda pre rezultat grimasa, odnosno čudnih izraza na Bušovom licu dok je slušao ono što Keri govori. Gledaoci su te grimase mogli da prate posredstvom podeljenog ekrana (“split screen”), što je inače protivno dogovorenim propozicijama debate. Medijski analitičari protumačili su te grimase kao Bušovu frustriranost, ljutnju ili generalno kao neraspoloženje. To javno ispoljavanje neraspoloženja u ključnom trenutku je razlog što je većina političkih analitičara i medijskih komentatora Kerija proglasila pobednikom debate.

Nažalost, u svemu ovome izgubila se ozbiljna diskusija o idejama i sadržini stavova koje su kandidati u četvrtak izneli. Iznenađujuće je koliko su se analitičari malo bavili temom, odnosno suštinom. Tim pre što su svi izazovi koji stoje pred Amerikom vezani upravo za spoljnu politiku i bezbednost zemlje. To su pitanja: kako dalje voditi rat u Iraku? Kako voditi borbu protiv globalnog terorizma? Kako braniti Ameriku od međunarodnog terorizma? Na kojim temeljima Amerika treba da gradi svoju spoljnu politiku?

Kad razmatramo ova pitanja i uporedimo odgovore koje su u debati izneli Buš i Keri, nekoliko je stvari uočljivo. Za Buša, borba protiv terorizma teče uspešno i u Iraku i u Avganistanu. Ne ide sve po planu, ali je to zbog toga što su američki protivnici tako “zli” da kroz neprestane napade straše Ameriku ne bi li je naterali da se povuče iz Iraka. Buš preporučuje da kritiku rata u Iraku treba oštro odbaciti i sa puno poverenja nastaviti rat bez obzira na posledice za američku vojsku, Ameriku i Irak. Takođe, Buš vidi veliki napredak u poslednjih nekoliko godina borbe protiv terorizma. Veliki broj članova Al kaide je uhapšen ili ubijen. Sadam je srušen i čeka suđenje, Libija se sama razoružala od oružja masovnog razaranja.

U suštini, glavni stavovi Bušove spoljne politike i plan za odbranu Amerike su odlučni nastavak borbe protiv terorizma i širenje “slobode” kroz ceo svet, zato što će “slobodne države” uspešno da se “suprotstave teroru”. Buš neprestano ponavlja da je borba protiv terorizma “težak posao” (hard njork) u kom ne može sve glatko da teče, te da je zato važno biti odlučan.

Keri je opet osudio rat u Iraku kao pogrešnu procenu predsednika, koji nije “iskreno” predstavio činjenice vezane za napad na Irak. On je rekao da je predsednik namerno manipulisao činjenicama kako bi ušao u rat protiv Iraka i da je to greška jer je glavna pretnja Americi ipak Osama bin Laden. On je to nazvao “kolosalnim promašajem u proceni”. Dodao je da su ti “promašaji u procenama” takođe u vezi sa lošom pripremom rata, s tim što je Amerika unilateralno pošla u rat, bez podrške Ujedinjenih nacija i bez iskrenih saveznika. Keri je onda izneo svoj plan za uspeh u Iraku u četiri tačke:

1. Organizovanje međunarodnog samita za ekonomsku pomoć Iraku i planiranje obnove Iraka.

2. Bolju i bržu obuku iračkih vojnih i policijskih snaga.

3. Proširenje koalicije u Iraku kroz uključenje Ujedinjenih nacija kao vodeće institucije za Irak.

4. Organizovanje izbora za novu vlast u Iraku.

Ako vam ovo sve zvuči poznato, to je zbog toga što je to u suštini i plan sadašnjeg predsednika DŽordža Buša. Već je u pripremi međunarodni samit u Japanu i u Iraku za donatore i za pripremu plana obnove Iraka. Takođe, obuka policijskih i vojnih snaga Iraka je ključni deo sadašnjeg plana Amerike za stabilizaciju situacije u Iraku.

Takođe, naredni izbori, između ostalog, pripremaju teren za uključenje Ujedinjenih nacija sa većom ulogom u Iraku. Bušov plan predviđa da posle izbora nova iračka vlada traži od Ujedinjenih nacija da organizuju međunarodnu mirovnu operaciju za Irak. I konačno, izbori će se održati i pod Bušovim planom, pa makar samo u nekim delovima Iraka. U suštini, razlike između Kerija i Buša, što se tiče Iraka, a dobrim delom i što se tiče drugih pitanja spoljne politike i nacionalne bezbednosti, pre su u nijansama nego u suštini. Glavna Kerijeva kritika Bušove spoljne politike glasi da Buš ne ume da vodi politiku uspešno i odlučno, kako bi on vodio tu istu politiku kada bi došao na mesto predsednika.

Iako je Keri više puta izneo da je rat u Iraku “greška”, on ipak ne namerava da povuče američke trupe iz Iraka. Ne, on namerava da “pobedi” u tom ratu. Ako ovo zvuči zbunjujuće, to je zato što jeste zbunjujuće. Jer, kao što je Buš podsetio u debati, Keri je ne samo glasao za rat protiv Iraka, nego je pre nekoliko nedelja ponovio u odgovoru na pitanje novinara, da bi opet tako glasao, iako sada vidi da neke činjenice nisu bile tačne što se tiče razloga za napad na Irak.

U suštini, više od 70 posto ove debate ticalo se rata u Iraku i strategije za konačnu pobedu u tom ratu. Što se tiče drugih važnih pitanja američke spoljne politike, bila je takođe skoro potpuna saglasnost između stavova dva kandidata, samo su se razlikovali oko pitanja Rusije i odnosa predsednika Buša sa Putinom. Keri je izneo da je predsednik poslednjih godina bio preblag prema Rusiji i prema Putinu i da to samo ugrožava demokratiju u Rusiji i stabilnost u regiji bivšeg Sovjetskog Saveza. Buš je na ovo odgovorio da se ne stidi toga što je izgradio dobre odnose sa Putinom i da zbog tih dobrih odnosa on može i da kritikuje Putinovu politiku bez ozbiljnih posledica po te odnose, a Rusija je ipak važan partner Amerike u borbi protiv terorizma.

U suštini, oba kandidata složila su se da su opasnost od Severne Koreje i proliferacije oružja masovnog razaranja najvažnije pretnje Americi u skoroj budućnosti. Takođe su se složili da je u Sudanu posredi genocid.

Sve u svemu, neće biti velikih promena u američkoj spoljnoj politici, ma ko drugog novembra ove godine bio izabran za predsednika SAD. To u suštini znači da Amerika nema recepta za brz izlazak iz živog blata u kom se u Iraku nalazi i da je ostatak sveta samo delimično u pravu kada misli da će u slučaju Kerijeve pobede imati boljeg sagovornika u Beloj kući. Predsednik bi bio novi ali u suštini, spoljna politika i stavovi Amerike bili bi stari.

Obrad Kesić