Arhiva

Malo mesa u bosanskom loncu

Branislav Božić | 20. septembar 2023 | 01:00
Mada nezvanično traje već mesecima, sad je i zvanično započela predizborna kampanja za redovne opšte izbore u Bosni i Hercegovini koji će se održati 7. oktobra. Razume se, kojekakve šarene laže o boljem životu, koji samo što nije stigao, i dalje su u igri, ali ovdašnji folklorni običaj, u režiji političkih prvaka, da uoči izbora započne međunacionalno nadgornjavanje i da se otvore najtananija ustavna pitanja ovoga puta je poprimio, po oceni najnepristrasnijih, prilično dramatične razmere. Neki to pripisuju opštim prilikama u svetu, regionalnim posebno, drugi težište stavljaju na činjenicu da je lakše raspaliti međunacionalne omraze nego „organizovano lagati“ o tom boljem životu. Verovatno bi neka analiza sa finijim nijansama pokazala da ima jednog i drugog, ali osnovno je da ovde nema saglasnosti o tome da li i kakva Bosna i Hercegovina treba da postoji u budućnosti. Postoji, dakle, to međunacionalno nadgornjavanje, ali i u okviru svake nacije opet borba za primat nacionalnog predstavljanja i, dabome, međuentitetska borba neprestana. Cela priča se, dakle, i može i mora pratiti na više ravni. Na tom najopštijem planu vodeće bošnjačke partije i deo sarajevskih intelektualaca, koji ih prati, oživeli su teze koje se svode na klasičnu majorizaciju. Opet se govori o što centralizovanijoj i što unitarnijoj Bosni i Hercegovini, o potrebi, kako kažu, centralnih i državnih organa vlasti. Ta tela Srbi, a sve češće i Hrvati, zovu zajedničkim. Nije to samo pojmovna, već pre svega suštinska razlika u dimenzioniranju njihove stvarne moći. Još zanimljivija je činjenica da su u Sarajevu opet oživljene priče o nadjeziku, natkulturi, nadidentitetu, pa je plasirana teza kako su Srbi i Hrvati samo derivat Bošnjaka, nikako autentični narodi sa svojom kulturom i identitetom. Takve teze u javnom prostoru plasirane i od nekih viđenijih sarajevskih univerzitetskih profesora i intelektualaca, po mnogim verovanjima, slabe Bosnu i Hercegovinu više od najoštrijih napada na nju iz redova srpskih i hrvatskih političkih elita, jer nepoverenje u tako projektovanu državu imaju bukvalno skoro svi Srbi i Hrvati, ali i deo Bošnjaka koji su, zasad, prilično tihi. Hrvati su, dabome, u svemu tome našli samo još jednu potvrdu da je na delu „sad već neskrivena majorizacija“, o kojoj oni već duže vreme govore. HDZ Dragana Čovića, koji deluje kao filijala istoimene partije iz Hrvatske, dobio je priličan vetar u leđa i, po opštem verovanju, odneće još jednu pobedu u svom narodu. U stvari oni postaju fenomen, nikada od osnivanja nisu izgubili izbore u hrvatskom biračkom telu. Ovoga puta su dobili zamašnu finansijsku pomoć od države Hrvatske za razne institucije svog naroda, ali i za neke projekte za kantone sa izrazitom hrvatskom većinom. U bošnjačkom biračkom telu ljuta bitka se bije između tri političke grupacije – sondaže pokazuju da je SDA Bakira Izetbegovića i dalje vodeća, ali nije ni blizu nadmoćne pobede; SDP se oporavlja i raste, ali još ne može pretendovati da stigne na prvu poziciju, a još se dobro drži i Savez za bolju budućnost medijskog tajkuna Fahrudina Radončića, ali izgleda da više nije tako jak „jezičak na vagi“ kakav je bio pre četiri godine. Ne samo u Republici Srpskoj, već i Federaciji BiH smatra se da se ipak najzanimljivija bitka vodi upravo u Republici Srpskoj. Za sve je zanimljivo hoće li Dodik zasesti u tročlano Predsedništvo BiH, kao čovek koji se najviše eksponirao da BiH treba nestati. Zanimljiva je ovde i borba za parlamentarnu većinu u RS, ali i za broj mandata koji će odrediti ko ima veći legitimitet u predstavljanju RS u Parlamentu BiH. Teška bitka za mesto srpskog člana u Predsedništvu BiH vodi se između dve u ovom trenutku najjače „političke glave“ prekodrinskih Srba – Milorada Dodika i Mladena Ivanića. Reč je o dva najdugovečnija čoveka u „visokoj politici“, ali i dva vrlo različita koncepta. Dodik je medijski eksponiraniji i ofanzivniji, a Ivanić je u politici duže - još pre 30 godina, u vreme SFRJ, bio je član tadašnjeg sedmočlanog Predsedništva BiH. Uporedo je gradio i političku i univerzitetsku karijeru. Posle rata je bio predsednik Vlade Republike Srpske, pa ministar inostranih poslova u Savetu ministara BiH, a prošli četvorogodišnji mandat je proveo u Predsedništvu BiH. Fudbalski rečeno, nije čovek driblinga, ne traži i ne očekuje aplauz za jedan potez, igra lopte bez lopte, voli strateško pozicioniranje. Sadašnju poziciju RS u međunarodnim okvirima ne vidi kao lošu jer „niko ozbiljan u svetu ne traži promenu osnovne dejtonske konstrukcije BiH“, veruje da RS u ovom vremenu treba da ekonomski ojača, da u okviru BiH treba da prepisuje „Sloveniju u SFRJ“ – koristi zajedničke organe koliko je to moguće i gleda svoja posla, pa ako se i kad nameste istorijske prilike da vidi šta je najpametnije. Veruje da je svaka priča o nezavisnosti RS u ovom vremenu čist avanturizam. Napravio je i doskora vodio Partiju demokratskog progresa koja se kreće oko stabilnih desetak odsto poverenja biračkog tela, sada je samo počasni predsednik te partije. Dodik je napravio mnogo jaču političku partiju, Savez nezavisnih socijaldemokrata, koji je već dugo vodeći u RS. Posle rata bio je premijer u tri Vlade Republike Srpske i osam godina predsednik ovog entiteta. Ima veću popularnost i od svoje partije, vešt je sa masama, ali i prilično grub u javnim nastupima. Ne muči se kad treba napraviti politički zaokret. U „visoku politiku“ se vinuo kao miljenik zapadnih gubernatora BiH u to doba sa patuljastom partijom, ali je vremenom napravio zaokret i sad je pod sankcijama Vašingtona. Na početku je verovao u BiH i za Sarajevo je bio „najrazumniji i najprihvatljiviji Srbin“, da bi sad stigao do pozicije da je „BiH nemoguća država“, a za Sarajevo je istovremena reinkarnacija „Karadžića i Mladića“. U Srbiji se grlio sa svim političkim garniturama koje su bile na vlasti i za svaku je govorio da je najbolja. Za predsednika Republike Srpske nadmeću se predsednik Srpske demokratske stranke Vukota Govedarica i sadašnja premijerka Željka Cvijanović, politički najbliži Dodikov saradnik. Veruje se da će od te pobede zavisiti i kreiranje skupštinske većine u parlamentu Republike Srpske, jer nijedna partija nema izgleda da postane apsolutni pobednik izbora. U stvari, ovde su se formirala dva bloka. Jedan čine Dodikov SNSD, zatim vrlo zanimljiva partija Demokratski narodni savez prijedorskog gradonačelnika Marka Pavića. Ova partija raste i Dodik prosto nije mogao bez njih da formira većinu ni u prošlom, a sve su prilike neće moći ni u narednom mandatu. Najslabiji član te koalicije su socijalisti, ali oni redovno prelaze cenzus i nekako su svi već navikli da su oni uvek vlast. Drugi blok čine SDS (nekada vodeća politička snaga, a sad više od decenije večito drugi i u opoziciji), zatim Partija demokratskog progresa koju vodi Branislav Borenović, Ivanićev favorit, a tu je još i Narodni demokratski pokret bivšeg predsednika Republike Srpske, Dragana Čavića. Dodik je dimenzionirao kampanju tako da mu pred izbore u goste dođu ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov, da zajedno obeleže gradnju ruskog centra u Banjaluci, a na isti događaj doći će i patrijarh SPC Irinej, dok će zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem da otvori auto-put. Ideja je, kažu njegovi ljudi, da se biračima uputi poruka „imam podršku Srbije, Rusije i Crkve i šta više treba“. Sve drugo je, uglavnom, pretvorio u priču o patriotama i izdajnicima gde sebe predstavlja kao najekskluzivnijeg i jedinog pravog zastupnika nacionalnih interesa. Naruku mu ne ide nerešavanje misterioznog ubistva studenta Davida Dragičevića, prebijanje novinara Vladimira Kovačevića i prilično tanki ekonomski bilansi, pogotovo u poređenju sa okruženjem. NJegovi oponenti, blok oko SDS, priča o velikom kriminalu u koji su uvučene i institucije, sumnjiče samog Dodika i njegove najbliže ljude, dokazuju da se o ekonomskom napretku ispredaju prazne priče, upozoravaju na demografski sunovrat i veruju da će državno rukovodstvo Srbije naći načina da obelodani da ne podržava nijedan politički blok i nijednog pojedinca na političkoj sceni. I mediji su oštro podeljeni, svi oni za koje se može reći da su za ovdašnje prilike veći - već su se opredelili. Samo neki manji, koji baš i nemaju neki veliki uticaj, pokušavaju sačuvati obraz profesije, ali to, utisak je, nema niti će imati uticaj na konačne rezultate izbora. Dabome, sondaže javnog mnjenja se redovno rade, ali kao i drugde, naručilac saopštava samo ono što njemu odgovara.