Arhiva

Ko nije za vojsku, nije ni za ženidbu

Danilo Babić | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada bi se sutra održao referendum sa pitanjem „da li ste za ponovno uvođenje vojnog roka“, glasao bih protiv. Razlog je lične prirode. Zbog zdravstvenog stanja nisam u mogućnosti da služim vojni rok i smatram da bi bilo krajnje nemoralno da drugima predlažem nešto što ni sam ne mogu da ispunim. U tekstu za NIN Vuk Velebit maskira lični stav zaklanjajući se iza prvog lica množine, dodelivši sebi ulogu glasnogovornika mlade generacije. Nemam problem sa tim što kolega iznosi svoj politički stav, ali mi smeta niz paušalnih ocena i mehanizam zaključivanja koji je u suprotnosti sa logikom. Kolega tvrdi (ne navodeći izvor) da je video istraživanje po kojem je 70 odsto građana za vraćanje obaveznog vojnog roka, te da je većina onih koji tu opciju podržavaju starija od 60 godina. Verovatno misleći na istraživanje koje je sproveo Istraživački centar za odbranu i bezbednost (od januara do maja ove godine) kolega, namerno ili ne, neprecizno iznosi podatke. Ono pokazuje da su sve starosne grupe podržale ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka sa više od 68 odsto. Svakako je najinteresantniji podatak za grupu od 18 do 29 godina starosti koja je podržala vojni rok sa 76 odsto. Izgleda da na tu generaciju ipak može da se računa! Kolega navodi da bi ponovno uvođenje vojnog roka koštalo 700 miliona evra. Taj podatak izneo je ministar Đorđević, ali mi nije jasno na koji način je došao do te cifre s obzirom na to da nije ustanovljeno kakav model služenja vojnog roka bi se primenio u Srbiji. Ministar sa nama nije podelio svoju metodologiju ali siguran sam da se nivo izdataka menja u zavisnosti od toga kolika je dužina služenja, opseg regrutacije i vrsta obuke koju predviđa vojni rok. Sigurno se može pronaći modalitet koji bi bio u saglasnosti sa ograničenjima koja nameće državni budžet. Omiljeni argument svih koji su protiv obaveznog vojnog roka je sada već famozna tvrdnja kako niko nije sprečen da služi vojni rok ukoliko to zaista želi. Ne mogu a da se ne zapitam zbog čega ista praksa „dobrovoljnog opredeljenja“ nije primenjena kada je usvajan zakon o pretpostavljenoj saglasnosti na doniranje organa, ili obaveznoj vakcinaciji dece? Hajde da razmotrimo da li mlad čovek sa lakoćom može da služi vojsku ukoliko to zaista želi: da li će poslodavac, vlasnik d.o.o. firme imati razumevanja za zaposlenog koji želi da ode i šest meseci služi vojni rok, ili će mu uručiti otkaz? Da li će „potencijalnog vojnika“ koji radi u multinacionalnoj kompaniji čekati prilika da bude unapređen ukoliko odluči da služi vojni rok, ili će to unapređenje biti dodeljeno drugom zaposlenom koji je više lojalan kompaniji? Da li će univerziteti imati razumevanja za mlade brucoše koji umesto na prijemni odu u kasarnu? Da li će njima biti dozvoljeno da pokušaju upis na fakultet u letnjem semestru kada odsluže vojni rok? Takođe, mladi koji žele da dobrovoljno služe vojni rok mogu biti izloženi pritisku partnera i porodice, jer to nije obaveza već samo lična želja. Oni su, dakle, implicitno u podređenom položaju u odnosu na one koji to ne žele; oni se moraju suočiti sa ogromnim oportunitetnim troškom „gubitka“ vremena, propuštajući prilike za usavršavanje i unapređenje. Uvođenje obaveznog vojnog roka izjednačilo bi uslove za sve. U Evropi obavezan vojni rok imaju Finska, Austrija, Švajcarska, Grčka, Kipar, Moldavija, Ukrajina i Turska, dok Norveška i Finska funkcionišu po sistemu koji obuhvata 20 odsto vojno sposobnih u generaciji. Može li neko da kaže za Finsku, Švedsku ili Švajcarsku, koje su i vojno neutralne, da su militantna, agresivna ili retrogradna društva? Obavezan vojni rok očito ne čini društvo militantnim niti agresivnim. Politika odbrane ne bi smela da bude predmet nadgornjavanja levice i desnice, liberala i konzervativaca, već rezultat temeljne analize međunarodnih odnosa i bezbednosne situacije. Bez obzira na sve bajkovite priče o miru, stabilnosti i dobrosusedskim odnosima, Srbija se nalazi u veoma nepovoljnoj bezbednosnoj situaciji. Čak i kada se zanemare svi bezbednosni rizici vezani za problem KiM, postoji niz drugih bezbednosnih pretnji za koje zemlja mora biti spremna, a Srbija nema dovoljno jaku ekonomiju da bi angažovala dovoljan broj profesionalnih vojnika. Ideja o maloj i dobro opremljenoj vojsci realizovana je do pola – imamo malu vojsku! U slučaju vojnog sukoba svakako sleduje prisilna mobilizacija. Zar nije bolje i za državu i za tog mobilisanog pojedinca da bude obučen i spreman? Dodatno, klimatske nepogode koje prethodnih godina pogađaju našu zemlju pokazale su priličnu neorganizovanost civila u vanrednim situacijama. Vojna obuka bi to svakako promenila. Kao pripadnik mlade generacije ne mogu da se otmem utisku da je dobar deo omladine, naročito muške, nedisciplinovan, nezainteresovan, bezvoljan, a opet agresivan i osion. Agresija i nasilje su često posledica pogrešno kanalisane energije. Vojni rok je prilika da se to promeni, bilo da odaberete da služite vojni rok pod oružjem ili kroz društveno koristan rad. Na kraju, u pomenutom istraživanju čak 75 odsto žena se pozitivno izjasnilo o ponovnom uvođenju vojnog roka. Izgleda da u srpskom društvu još uvek važi izreka „ko nije za vojsku, nije ni za ženidbu“.