Arhiva

Dobio sam podršku nekoliko ministara

Olja Bećković | 20. septembar 2023 | 01:00
Razgovor koji je pred vama je vođen u subotu 22. septembra u Ministarstvu kulture, u kancelariji ministra za kulturu i informisanje Vladana Vukosavljevića. Do dana kada tekst odlazi u štampu nema vesti koja bi dovela u pitanje istinitost gornjih informacija, adresa i funkcija gospodina Vukosavljevića još uvek važe. Da li razgovaram sa ministrom u ostavci? Što se mene tiče ne nameravam da podnesem ostavku. Ako je i kada je budem podnosio, to će biti iz sasvim drugih razloga. U ovoj situaciji, u vezi sa ovim stvarima i događajima apsolutno ne vidim razlog za tako nešto, barem ne danas dok razgovaramo. Stvari se kod nas menjaju munjevitom brzinom. Kako biste formulisali „ove stvari i događaje“? Kao da sam probušio neki čir. Pokuljale su razne stvari i ispostavilo se da me je podržao mnogo veći broj ljudi nego što sam očekivao. LJudi su mnogo intolerantniji na prostakluk i bezobrazluk nego što bi neko voleo da predstavi. Šta je precizno vaš stav: rijaliti programi su prostakluk koji treba zabraniti? Malo je komplikovanije. Moj stav je da ima previše prostakluka u nekim programima koji se emituju na nacionalnoj frekvenciji, bez obzira na to kako se pojedinačne emisije zovu. Ministarstvo kulture i informisanja nažalost nema nadležnost za te stvari jer one pripadaju nezavisnom regulatornom telu. Da li ste očekivali neki manje prostački odgovor od onog koji ste dobili od članice REM-a? Mene je veoma obradovalo oglašavanje gospođe iz REM-a. Sadržaj njenog govora je munja koja je osvetlila tamu naše medijske stvarnosti, ali i još mnoge druge stvari koje nismo mogli u toj tmini da zapazimo. Šta, na primer? Problemi ne proističu iz naziva programa. Bilo koji programi, bilo kojih naziva u koje su utkani skaredni sadržaji, prostakluci, golotinja... ne bi trebalo da budu prisutni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Vi ste sada izjavili nešto mnogo revolucionarnije nego da se rijaliti programi izmeste na kanale koji se plaćaju. Po kriterijumima koje ste naveli, ukinuli biste skoro pa ceo program televizije Pink? Ne, nisam protiv bilo koje televizije poimence, govorim o fenomenima. TV Pink ima i dobar informativni i filmski program, na primer, nije sve rijaliti. Kako objašnjavate da vas se u ime privatne televizije odreknu predsednica vlade, a onda i ministar policije!? Šta je vaš odgovor na pitanje ministra Stefanovića kako vam ne smeta da vas brani Đilas? Ničiju podršku nisam tražio niti mi je ona potrebna. Ono što je prikazivano u početku je dečje obdanište u odnosu na ovo što imamo danas. Sa velikom zabrinutošću se pitam šta nas čeka za godinu-dve ako se proces dizanja adrenalina gledalaca nastavi? Neko ubistvo u rijalitiju? Šta nas drugo čeka ako se složimo da je gledanost jedini atribut kvaliteta? Koliko ćemo spuštati ili podizati letvicu u tom smislu? Svaka nova medijska godina koja dovodi do novih skarednih sadržaja, pokvari za jedan molekul moral jednog društva. Nema nijednog intervjua koji ste dali od dana kad ste postali ministar da niste rekli da rijaliti programima nije mesto na nacionalnoj frekvenciji. Zašto je sad prvi put taj stav izazvao histeriju? Imam svoje mišljenje o tome. Za sada nije za javnost. Kako ste propustili da primetite jezive kampanje, protiv Olivera Ivanovića, protiv Jeremića, Đilasa, Sergeja Trifunovića,... ... I protiv predsednika države i protiv predsednice Vlade. Istina ima dve noge i dve ruke. Ne sme se posezati za psovkama u javnom prostoru, bez obzira na to ko je žrtva moramo da se borimo protiv toga. Ta borba će biti teška jer smo prilično zabasali. Zašto niste progovorili pre „zabasavanja“? Nisam direktno, ali sam govorio gde smo kao društvo došli u shvatanju opšteg morala. Živimo u epohi potpunog liberalizma koji nameće društveni obrazac u kome morala nema. Šta bi za vas bila definicija morala? Mislim da je dobro posegnuti za jednom prastarom definicijom morala: moral čini postupak koji je dobar za neko društvo u nekom trenutku Shvatanja morala variraju od jedne do druge epohe. Da li je premijerka po toj definiciji postupila nemoralno stavljajući se na stranu Željka Mitrovića, umesto da zaštiti svog ministra? Mislim da nije postupila nemoralno i da nije stala na stranu Željka Mitrovića. Zauzela je administrativno stanovište da Vlada nije nadležna za pitanja uređivanja medija, što je tačno. Da li vam je Ana Brnabić na kulturan način dala ostavku? Nisam tako razumeo. Ona ima zakonom predviđen način da mi uruči ostavku, nema razloga da poseže za simboličkim alatima. Da li bi bilo moralno da kažete: ako sam ministar u Vladi gde nemam podršku ni od koga za elementarne stvari, ja odavde idem? To je stvar ukusa i procene. Prilika za izazov koji vi afirmišete će biti kada se, na primer, na dnevnom redu nađu usvajanje Strategije razvoja kulture ili nekih zakona. Ako na toj tački ne bude podrške Vlade, vladajuće koalicije, ili Narodne skupštine, to je razlog za ostavku. Da li su do vas stigle spekulacije da je vaš istup deo dogovora - Mitrović-Vučić-Vukosavljević? Jesu. To je čista besmislica. Da li vam je palo na pamet da je „udar na rijaliti“ - udar na kompletnu politiku predsednika Srbije? Ne, ne. U Ministarstvu neprestano zvoni telefon, stiže mi veliki broj mejlova potpuno nepoznatih ljudi koji mi daju podršku... Ukazalo mi se svetlo na kraju tunela, možda sam preveliki optimista pa vidim stvari u ružičastim bojama, ali, verujem da mora da postoji barem nekoliko tema oko kojih ovo društvo treba da ima relativno neupitnu saglasnost bez obzira na krupne političke razlike i na to što smo mi narod sa naglašenim partikularizmom u političkim i drugim javnim poslovima. Ponoviću pitanje – da li je udar na prostakluk i afirmaciju rečnika uvreda direktan udar na Vučićevu politiku? Mislim da nije. Rečnik prostakluka je vrlo ravnomerno podeljen u našem političkom prostoru. Distribucija prostakluka nije privilegija jedne, druge ili treće političke grupacije. Zar nije odgovornost na onoj grupaciji koja je najjača? Generalno, uvek je tako. Ali apel protiv tog manira nije udar na najjačeg. Mislite da predsednik slučajno bira da se obraća naciji najčešće sa TV Pink, birajući termin između dva rijalitija? Nisam zapazio tu zakonomernost. Ali, zašto je to za osudu? Političari se u celom svetu, od Islanda do Rta Horn, trude da budu što više u medijima i u terminima gde će ih što veći broj ljudi videti. Ne branim predsednika Vučića, ni Trampa, ni Putina, svojstveno je političarima da tako rade. Gde vidite problem? Da li mislite da su se predsednik i članovi vrha SNS-a slučajno opredelili za rijaliti politiku psovki i vređanja, bez istraživanja koja su rekla da „narod to najviše voli“? Bio bih duboko razočaran kada bih shvatio da predsednik jedne države, naročito moje države, procenjuje svoj narod kao narod koji voli psovke. To bi za mene bilo veliko razočaranje. Prema svemu što znam, to nije tako. Očekujete li smenu zbog „skandala“ koji ste napravili odlukom da finansirate filmove „Teret“ i „Mezimica“ koje je neko prepoznao kao „antisrpske“? Moram da priznam da ne znam ni za kakav „skandal“. Možda sada iz mene progovara „mali diktator“, ali mi je zaista žao što Ministarstvo kulture i ministar lično nemaju veća ovlašćenja prilikom donošenja različitih odluka. Voleo bih da lično budem odgovoran za sve što je bitno za kulturu ove zemlje. Kada je reč o finansiranju projekata iz filmske industrije, koliko ja znam još uvek postoji potpuna suverenost Filmskog centra Srbije. U tom smislu, da li vam je žao što je komisija FCS-a donela odluku da finansira film „Teret“? Ne mogu da odgovorim budući da film nisam video. Čuo sam iz dobro obaveštenih izvora koji su ga gledali da se nikakvi Albanci u filmu ne pominju?! Prema tome, nekome se nešto prividelo. Nikada ne bih pristao da dam bilo koji novac za film koji ima neke antisrpske elemente na način kako ja to doživljavam. A kako ja to doživljavam može da bude predmet jednog drugog intervjua. Ako film govori o zločinima Srba nad Albancima, da li je to „antisrpski“? Postavljate mi delikatno pitanje. Znam. Ali ponavljam pitanje. Ne nužno. U ratovima koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije sve strane su činile zločine. Ne mogu da kažem da srpska strana nije. Ergo - ako je „naša“ strana činila zločine - nije nemoguće da neko želi da snimi dugometražni igrani film na tu temu. Ne mogu da kažem da je apriori neki film „antisrpski“ samo zato što govori o srpskim zločinima na objektivan i konceptualno razumljiv način. Isto tako mi je apsolutno neobjašnjivo to što srpska kinematografija nije porodila praktično nijedan igrani film o stravičnim zločinima nad srpskim narodom tokom ratova 90-ih. Da li se plašite da ćete ostati zapamćeni kao ministar u čije doba je zabranjeno snimanje jednog filma? Da li verujete da je producent filma „Mezimica“ bez političkih ucena i pritisaka odustao od filma nedelju dana pred početak snimanja? Nema govora o bilo kakvoj zabrani, jer cenzura u Srbiji ne postoji. Koliko sam upoznat, reč je o tome da su Filmski centar Srbije i producent filma sporazumno raskinuli ugovor. Nemam saznanja, ni posredna ni neposredna, da je bilo pritisaka na bilo koga u tom slučaju. S druge strane, čini mi se da mnogi akteri na kinematografskoj sceni previđaju činjenicu da je svuda u svetu finansiranje filmova moguće iz različitih izvora, a ne samo od državnog novca. Ako ste svojim istupanjem protiv prostakluka na nacionalnim frekvencijama izazvali „pucanje čira“, šta bi puklo kada biste rekli da niste zadovoljni informisanjem? Da li su građani Srbije objektivno informisani? I to je vrlo delikatno pitanje. Postoji ogroman broj informacija koje su pristupačne. To što su te informacije često kontradiktorne, obojene brojnim strastima i tumačenjima, posledica je duha vremena od kojeg Srbija nije izuzeta. Da li nacionalna frekvencija podrazumeva obavezu objektivnog informisanja? Po zakonu o javnom informisanju, bez sumnje - da. Da li u tom smislu nacionalne frekvencije ispunjavaju svoj zadatak? Ne na idealan način. Što bi značilo - šta? Da je to manje od idealnog. Šta bi za vas bio primer onoga što nedostaje? Opet ćete pomisliti da izbegavam odgovor, ali zaista mislim da nedostaju vesti o našim đacima koji osvajaju medalje na takmičenjima iz matematike, biologije,... Ko je još nevidljiv u vestima? Ogroman broj vrednih i poštenih ljudi koji rade i žive u ovoj zemlji. Nema mesta za učitelje pešake koji drže nastavu u školama po zaseocima za nekoliko đaka, za vredan svet koji se nosi sa životnim nedaćama na herojski način, za male velike podvižnike.... Da li ste primetili da nema mesta za opoziciju? Zapazio sam na neki način, međutim, meni se čini da opozicije slabo ima i tamo gde bi trebalo da je ima, a ne samo u medijskom prostoru. Opozicija, u ovom trenutku, jedva i da postoji. Šta ste hteli da kažete? Skupo bi koštalo da im naplatim savete kako treba da rade. Ne vidite šta je čudno u tome da neki političar želi da bude prisutan u medijima, da li vidite nešto čudno u tome da je samo taj političar, odnosno ta politika prisutna u medijima? Postoje izbori, na tim izborima neko dobije X a neko Y procenata glasova i logično je da u medijskoj sferi taj procenat ima svoj refleks. Ne može neko ko na primer ima 30 odsto, da bude zastupljen u medijima kao neko ko ima jedan odsto. Osim ako taj što ima jedan odsto nije u svom privatnom životu Albert Ajnštajn, Nils Bor, ili Ivo Andrić, pa po tom osnovu nastupa u medijima. Po osnovima bavljenja politikom ima smisla logika u kojoj će oni koji su osvojili najviše biti po automatizmu zastupljeni u medijima adekvatno izbornom rezultatu. Sudeći po medijskoj slici i logici koju preporučujete, mi živimo u jednopartijskoj državi? Mislim da je ta ocena preterana, zavisi kako gde, na kojoj televiziji. Imate mrežu lokalnih televizija... Da li govorite o televiziji ili uopšte o medijima? Pitam za vaš utisak o informacijama koje građani dobijaju sa nacionalnih frekvencija i javnog servisa... Zavisi od ugla iz kojeg gledate. Na primer, pripadnici vladajuće stranke koji se bave medijima oštro kritikuju RTS, navodeći kao argument da nema dovoljno predstavnika te stranke u emisijama javnog servisa. Smejete se dok ovo izgovarate... Ja sam po prirodi nasmejan čovek, nemojte to da vezujete za ovo pitanje. Da li nezavisno od ocena Johanesa Hana primećujete da nema pomaka u tome da se mediji otvaraju i za drugačije mišljenje? Kako koji mediji. Da li ste uočili napredak RTS-a za otvaranje prostora za drugačija mišljenja? Nikad nema dovoljno pluralizma u informisanju. Uvek treba imati više. Probaću da dođem do odgovora drugim putem. Gde ste bili 5. oktobra pre osamnaest godina? Bio sam na ulici, ispred Skupštine, ispod prozora ove kancelarije Ministarstva u kojoj razgovaramo. I bili ste član koje stranke? Ja nikada nisam bio član nijedne stranke. Niste bili u DSS-u? Nisam, ali sam bio vrlo blizak DSS-u. Zvanično nisam nikada bio član, ali sam za tu stranku glasao od kada je osnovana pa dok je Koštunica bio na njenom čelu. Kako ste postali gradski sekretar za kulturu? Na predlog DSS-a, ali ne kao njihov član. Da ne menjamo temu: šta je vaš utisak, da li je pre 18 godina bilo više pluralizma u medijima nego danas? Komplikovano je za poređenje, drugačiji je duh vremena. Tada je bila demokratija, a danas je diktatura? To ste vi rekli. A šta vi kažete? Danas je demokratija. Možemo da organizujemo neki sledeći intervju na tu temu da kažem šta mislim o tome. Sada govorimo o demokratiji u medijima, mogućnosti da gledate razgovore političkih neistomišljenika,.... Bila je jedna zanimljiva emisija u kojoj su gostovali različiti politički neistomišljenici. Na koju emisiju mislite? Ne mogu tačno da se setim naziva.Ali bih voleo da podsetim da je pre više od 120 godina Benjamin Kalaj, gubernator Bosne, ministar spoljnih poslova Austrougarske, rekao: „Naš najveći saveznik na Balkanu je srpski partikularizam.“ Nismo mnogo odmakli od ocene Kalaja, to me najviše brine. Da li ovo treba da prihvatim kao odgovor na pitanje: da li su mediji bili slobodniji pre 18 godina nego danas? Odgovorio sam sa jedne šire platforme. Ako to nije dovoljno, mogu da budem i konkretniji. Naša medijska scena je bila tada, kao i sada, prepuna napetosti i isključivosti. Mržnja, isključivost i animoziteti uzimaju previše učešća u političkim odlukama i u političkom životu. I to je pogubno za društvo. Politika jeste teren sukoba, ali kod nas sukobi odlaze u polje iracionalnog antagonizma. Govorite o podršci građana koja vas je ohrabrila, da li ste podršku dobili od kolega u Vladi? Neki mediji prenose da su zvali 21 kabinet da im postave pitanje da li podržavaju vaš stav i da nije odgovorio niko? Dobio sam podršku od nekoliko ministara. Kojih? Kada budu želeli da se predstave javnosti, sami će to da urade. Za sada mi verujte na reč. Da li vas obeshrabruju podrške „u poverenju“? Političari se uzdržavaju od komentara kada je neka situacija neizvesna. Od epiloga će zavisiti da li ćete biti svedok velikog i zvaničnog tapšanja ili će mi sledovati javna osuda. Kako se zove ta ljudska osobina? Ne mogu da se setim. Budući da nisam član nijedne stranke, logično je da imam manji stepen solidarnosti od onih koji su obuhvaćeni tim fenomenom. Kijavica, ljubav, siromaštvo i pripadnost političkoj stranci, teško da mogu da se sakriju. Postali ste ministar na predlog SNS-a? Suštinski gledano - na predlog tadašnjeg premijera Vučića. To je naravno moralo da prođe proceduru, on je svoj predlog afirmisao na glavnom odboru svoje stranke, pa su onda oni glasali. Ali moram da vam kažem da mu odajem priznanje za taj riskantan potez. Lako nam je da zamislimo koliko u njegovoj stranci ima pretendenata za svaku ministarsku funkciju i koliko su ti ljudi uložili svojih ambicija, truda i da ne nabrajam čega još da bi se domogli neke funkcije, a pogotovu ministarske. Mislim da je i kampanja koja se ovih dana vodi protiv mene donekle deo te priče. Nekoliko puta ste ponovili da ste ohrabreni i da vidite svetlo na kraju tunela... Učinilo mi se na mah. Šta po vašem osećanju drži naše društvo u mračnom tunelu? Da se razumemo precizno, kada vas nešto ohrabruje onda se kaže „svetlost na kraju tunela“, to ne znači da je cela stvarnost u tunelu. Ako me pitate šta mislim da je najveći problem Srbije, to je pre svega izloženost globalnim i lokalnim nevoljama svih vrsta. I izostanak solidarnosti. Mislim da smo mi potpuno izgubili solidarnost kao društvo. To je za mene užasavajući fenomen.