Arhiva

U idealnom sistemu nema novca

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Ja sam, naime, iz Beograda, glavnog grada jedne evropske zemlje koja je nekada, kada sam se ja rodio, bila poprilično velika, ali se pod pritiskom istorijskih događaja, provučena kroz centrifugu raznoraznih interesa, smanjila, skupila i skvrčila, i sad traži sebe baš kao i ja. Iako ja sada mislim da znam ko sam – ja sam onaj koji ide da, ispred nosa najvećim dizejnerima sveta, otme najprestižniju nagradu, na njihovom terenu, u centru sveta, u NJujorku... Ovako na početku knjige Devet - piše njen autor Slavimir Stojanović Futro (49), dizajner i vizuelni umetnik, koji prvi put govori o svom prvom romanu. Sedimo u Monksu, na Vračaru, ja priznajem kako me je do suza dirnula njegova autobiografska ispovest i pitam otkud to da se kao pisac oglasi (izdavač Amonite) baš ovom vrstom proze: „Tištalo me je previše to što sam držao u sebi. Morao sam sada da podvučem crtu. Najpre sam na Fejsbuku podelio jednu priču o sebi, kako sam prvo dobio nagradu za životno delo, a potom posle 30 godina studiranja na Akademiji primenjenih umetnosti konačno diplomirao i još ponešto. Taj esej je pročitalo na stotine hiljada ljudi, dobio sam više od 50.000 lajkova, 3.500 šerova, 2.500 komentara od kojih mogu da napravim srceparajuću zbirku. To me je okuražilo da počnem da pišem knjigu.“ Šta je to bilo previše što ste držali u sebi? Moj pokretač je celog života bio da se dokažem da sam vredan roditeljske ljubavi, jer sam mislio da je dobijam manje nego što je ima moj mlađi brat. Nisam shvatao da me podjednako vole i trebalo mi je skoro pedeset godina da to osvestim. Mene su kao veoma malog poslali u Ameriku kod babe i dede, putovao sam sam, avionom, i sve je to bila užasna trauma. Kada sam se posle godinu dana vratio, doživeo sam šok, zaboravio sam roditelje a moje mesto je zauzeo tek rođeni mlađi brat. I tako je krenulo. A onda, kao sve porodice u tom periodu raspada Jugoslavije i malo pre toga, i moja porodica je trpela sve te loše posledice poznog socijalizma. Oni su imali jednu predstavu o tome šta raditi, ja drugu, udaljio sam se od njih i hteo da pobegnem. Bilo je to bekstvo pod pritiskom spoljnih faktora kao što je raspad zemlje, bekstvo na Akademiju primenjenih umetnosti o čemu niko iz moje porodice nije imao nikakvog znanja, pa sam mogao sebi da kažem kako nisu imali razumevanja za mene. Bežao sam od njih jer sam mislio da nisu imali prave emocije za mene, a one su u stvari sve vreme bile tu. To je greška koju prave mnogi mladi ljudi misleći da su im roditelji monstrumi, a oni su u stvari pitoma bića sa manjkom razumevanja za mlađe verzije sebe samih. Ima tuge u romanu koja čitaocu izaziva suze u očima? Roman je sastavljen od duboko proživljenih iskustava koja su bila potiskivana decenijama. To su trenuci kada sam doživeo veliki emotivni kolaps. Smrt majke sa kojom se nisam ispričao, nisam se pomirio, nisam stigao da napravim korak ka ljubavi. Ostao je da trune u meni taj cvet koji sam poneo iz kuće. Par nedelja posle njene smrti rodila mi se ćerka i u tih prvih devet godina njenog života o kojima priča roman, rodila se ta katarza koja je buknula u vidu romana. Ja sam zaista drugi čovek od kada sam ga napisao. Napustile su me, nestale, neke stvari koje nije nikada ni trebalo da budu deo moje ličnosti. Veoma plastično opisujete kako ste u jednom trnutku, zbog sukoba sa moćnim i bogatim klijentom, ostali bez posla i praktično izgubili firmu. Ozbiljan, tada već proslavljeni dizajner se ne ponaša tako? Bio je to jedini način da se suprotstavim tom robovlasničkom odnosu u kome ja nisam ravnopravan partner onome ko od mene naručuje posao, već isključivo radna snaga kojom on ima pravo da upravlja kako mu padne na pamet. Naravno, taj moj potez je ujedno bio i testerisanje grane na kojoj sam sedeo, jer sam imao dve firme, u Beogradu i u Sloveniji, i obe sam morao da ugasim. Danas radim u svom studiju četiri dana nedeljno i biram sa kime ću da radim. I ne prihvatam da radim ako kod klijenta vidim da iza toga postoji samo novčana motivacija. Ne mogu svakome da uradim ono što stvarno umem, niti svako zaslužuje moje vreme niti ga je svako dostojan. Mi dizajneri smo s jedne strane puni sebe, a s druge strane smo manji od makovog zrna kada treba dobiti posao. Ja držim do toga da sam zaslužio samo kvalitetne projekte i ako ih nema, radiću nešto drugo. Slikam, bavim se konceptualnom umetnošću, evo sada sam napisao i knjigu... I posle ovog otkrića sa pisanjem, još teže ću pristajati da radim u dizajnu posao koji me ne obuzima potpuno. Bitno mi je samo da što češće ulazim u zonu kreativnosti i što kasnije izlazim iz nje. I postao sam još žešći protivnik uzročno-posledičnog sistema u kome se novcem vrednuje bilo šta. Kada bih mogao sada da ukinem novac, odmah bih to uradio i uveo tačkice i bonove. Idealan sistem za mene je onaj u kome nema novca. I dalje se držite svog davnog izbora da ne radite političke kampanje, da ne učestvujete u njihovom osmišljavanju? Ne mogu da se identifikujem ni sa jednim političkim pravcem. Mogu samo stručno da pomognem svojim znanjem sredini u kojoj živim. Zbog poremećenog odnosa vrednosti ovde i u svetu, uvek imam pomalo satiričan odnos prema realnosti, ali s druge strane smatram svojom dužnošću, kada se ukaže prilika i kad se to od mene očekuje, i da pomognem. Nema koristi ako čovek samo kritikuje, a ništa ne proba da uradi. Napisao sam knjigu za decu, u stvari knjigu svojoj ćerki, ali njen cilj je da utiče na decu svojim najboljim namerama. Nema nasilja, nema nikakave negativne energije, promovišem samo plemenitost, dobročinstvo i drugarstvo. Neko će reći da su to arhaične vrednosti kojih više nema, ali ja tako hoću da napravim oklop protiv evidentno karikaturalnih figura i odnosa koji nas lagano savladavaju. Da li je to bio poriv, uraditi nešto dobro, da ste se našli u Savetu za kreativne industrije premijerke Srbije Ane Brnabić? Mene nikada niko nije zvao ni sa kakvim sličnim predlogom i ovo je prvi put da me je neko pozvao, mislim na ljude iz kabineta premijerke. Znam koliko se, decenijama unazad, od strane najviših instanci malo ulagalo u segment posla kojim se ja bavim. U svim vremenima se to zanemarivalo jer se nije shvatalo da vrhunska kreativnost može da bude imidž države. Da je to kraći put do dobrog imidža, do pozitivnog osećaja pre svega kod ljudi koji ovde žive, nego večito razvlačenje stvarnog ulaska u Evropsku uniju. Kao stručnjak za brending, shvatio sam da je Savet za kreativne industrije jedan od načina da se od naše države u očima svetske javnosti napravi ono što svi znamo i u šta se kunemo oduvek, da pokažemo taj neverovatan tim talenata. Zaboravlja se koliko naših mladih ljudi odavde radi za inostranstvo i dobro živi od toga. Tako sam prihvatio da doprinesem boljem brendiranju Srbije kao večnog izvorišta kreativnog potencijala. Imao sam izbor da probam da pomognem ili da ne uradim ništa. Izabrao sam ovo prvo. I napravili ste primećeni logo za otvaranje Narodnog muzeja? Uradio sam ono što inače radim, što umem, što mislim da je dobro za društvo, za ustanovu kulture kao što je Narodni muzej. To je moj stručni pokušaj da pomognem da se neke stvari pomere napred. Postoji set stvari koje smo predložili u tom Savetu i koje će se uskoro predstaviti javnosti kao moguća rešenja. Sve to radite bez ikakve materijalne nadoknade? Naravno, potpuno volonterski. Sa jedinom željom da pomognem sredini u kojoj živim.To je napor koji ne osećam jer ga radim za svoju ćerku i sve ostale klince, da ne bih posle imao osećaj da sam im svima samo prosledio krš u kome je moja generacija morala da stasava. I to sa nacionalnom pripadnošću nema veze, čak ni sa patriotizmom. To je više ljudski pokušaj da se uradi nešto dobro za sve nas koji ovde živimo. Odsustvo osećaja zajedništva ovde je problem koji iz godine u godinu samo raste. To je kao da su me zvali iz kućnog saveta zgrade u kojoj stanujem i pitali kojom bojom da okrečimo zgradu? A ja kažem: neću da vam kažem! Pošto se zna da ja profesionalno najbolje u zgradi znam koja je boja najpodesnija, logično je da im kažem kako objekat treba obojiti tom i tom bojom zbog toga i toga. Kada je profesionalno, sve je veoma lako i jednostavno. Kako u kućnom tako i u ovom Savetu za kreativne industrije. Ja sam čovek koji nije na istoj strani niti u istom spektru ovoga što sada dominira, ali, na moju žalost, nisam već trideset godina ni na jednoj strani... Zbog čega nažalost? Zato što bih voleo da se identifikujem sa sredinom u kojoj dominira razumevanje, prihvatanje različitosti, nesebična pomoć drugome, a ne konstantno razočarenje. Ovako, ja sam samo identifikovan sa deklarativno kosmopolitskim idejama gde Srbija treba da bude deo sveta, a ne neki odsečeni patrljak koji služi za potkusurivanje usred Evrope, koji niti je tamo niti je ’vamo. Ja sam više za to da smo deo nečega. A čega ćemo biti deo, to ja ne odlučujem niti znam, ali znam da spadam u one ljude koji ne mogu da žive u konstantnom vapaju. Od toga sam se odučio tokom devedesetih kada sam usred raspadanja svega i na svim nivoima, rešio da se ne predam. Žao mi je što su poslednje decenije učinile da su ljudi gotovo naterani da se svrstaju u neku stranku, da budu partijski angažovani. To nije normalno i za mene je to neprimereno u pristojnom savremenom društvu. Srećom, mene je to mimoišlo, tačnije, sam sam sve to mimoišao i radio sam svoj posao najbolje što umem u svakom okruženju. A svoja politička uverenja iskazujem kad idem na glasanje. Niste nikada bojkotovali izbore? Ako ne glasaš, u društvenom smislu ne postojiš. Uvek sam uspevao da dam svoj glas za neku opciju. Možda naivno, ali verujem da su izbori mesto na kome se izražava želja u kom smeru bi građanin voleo da mu sredina u kojoj živi ide. Nisam nikada glasao protiv jer nemam tu vrstu malicioznosti, ali nisam se nikada ni kompletno identifikovao sa opcijom za koju sam glasao. Mene je jednoumlje nerviralo još u osnovnoj školi jer mi nije bilo jasno zašto moram da idem i mašem zastavicom na ulici jer prolazi voljeni predsednik. Uvek sam bio nekako sa strane, jer mi nije bilo jasno zašto bi jedan bio važniji od svih. Kada sam živeo u Skandinaviji i tamo učio i školu, dopao mi se taj njihov odnos prema politici gde je normalno da i ne znaš ko ti je predsednik države, premijer, predsednik parlamenta... ali kad izađeš na ulicu osećaš spokoj. Mislite li da uspešan mladi dizajner danas u Srbiji može da živi od svog rada? Znam puno ljudi koji tako žive i rade. I koji uvek imaju posla. Samo je problem što moraš da budeš veoma dobar, najbolji. Dakle, mora da se radi, uporno i predano. Zbog sebe. A ko odlučuje da li si najbolji? Nažalost, tu je glavni arbitar novac. I ukoliko svojim dizajnom uspeš da uteraš novac klijentu za koga radiš, ti ćeš imati posla. Zato sam ja protiv toga. To vrednovanje nije ništa drugačije nego bilo gde u neoliberalnom kapitalizmu, koji ima svoje dobre strane, ali je u svojoj suštini veoma surov. Baš kao i život. Ali, kada ste ostali bez posla, pišete u knjizi, niko vas nije pozvao da vam ponudi da nešto radite? Ta cela priča je zapravo dobra metafora za nekog mladog budućeg uspešnog dizajnera. Iz te priče je jasno da ništa ne znači ako si na vrhu, ako imaš sve moguće nagrade, to ništa ne znači, a naročito ne znači da ćeš imati ljubavi ili empatije od onih koji bi mogli da ti pomognu. Mi često mislimo da smo bogomdani, da se može živeti od stare slave, da su nam uvek drugi krivi... Takva misao je proizvela neku neverovatnu žilavost i samouverenost, naravno bez pokrića, ali sve nam to pomaže da uspravno hodamo i čini da se nismo zgrbili i upatuljili. Mi previše mislimo da smo svi džinovi, da smo tigrovi i lavovi, jer ovde nema drugih životinja u našoj džungli. I kad se pojavi neko krhko i lomljivo čedo sa neke od akademija, na primer, neki cvetić koji krene asfaltom, odmah ga zgaze. Završi život pre nego što je i počeo. Zato sam i napisao to poglavlje tako surovo da bi svakom mladom čoveku bilo jasno da moraš najviše da se osloniš na sebe, da nisu uvek drugi krivi za sve, da ima dosta i našeg udela, da je divno ako ti neko pomogne, ali da treba da se prihvati odgovornost za samog sebe. To je jedini način da nam svima bude bolje.