U moru novih knjiga

More knjiga izručeno je i ove godine u Frankfurtu na svakovrsnim štandovima kao na nekom neodoljivom vašaru. Svi štandovi nisu bili veći, i to nam je milo, ali svi su bili i lepši i bolje osmišljeni od onoga na kojem se pojavio ostatak naše zemlje. Ali smo bili, a more novih knjiga toliko je samo po sebi lepo da mu ništa ne može nauditi. Kao što teroristička mora i ovaj jezivi neobjavljeni rat ne mogu da ukvare knjige kojima se arapski svet predstavio ove godine u Frankfurtu. Ponosno se pozivajući na istoriju pismenosti, na začetke nauka u delima čuvenih arapskih humanista i mislilaca, na prenošenje nasleđa antike, na savremene stvaraoce i to ne samo one koji su otišli na Zapad pa su nam sada poznatiji, arapski svet je pokazao svoje bolje lice. Ovaj svet se olako i brzopleto doživljava samo kao opasnost i izvorište fundamentalističke zaraze, a od ovog drugog njegovog lica zavisi budućnost. Iz naše prošlosti ništa dobro nam agresivni islam ne može saopštiti, ali zlo dobrim ne rađa pa valja gledati u drugom pravcu i obraćati se onome u čemu je ideja dobra pohranjena. I radi nas i radi njih samih, a jedino je tako dobro kada je svima dobro.

Da bi svima bilo makar bolje ako ne i dobro, valja prvo znati šta je dobro, pa se najugledniji nemački izdavač i ove godine potrudio da nastavi oblikovanje KANONA nemačke literature. Ako je prošle godine izašao odabir najboljih priča nemačkog jezika, sada je načinjen i odabir drama bez kojih se ne može. Eto nas opet na poslu post-prosvećenosti i novog enciklopedizma, iako je, naročito u Americi, potkraj prošlog veka odjekivala najžešća rasprava o oblikovanju kanona i nužnosti njegovog preispitivanja, o potrebi proširivanja vrednosnih kriterijuma i uključivanja drugačijih tradicija i pogleda na svet. Možda najživlji deo intelektualne scene jeste dovodio u pitanje svaku vrstu izbora najznačajnijih dela, ali nije đake i studente ostavljao u mraku: bolje je boriti se protiv okoštalih vrednosti nego ih izgubiti. Šekspir i Dostojevski nisu izgubili ništa u toj raspravi, a čak ni najgadljivije postfeministkinje ne mogu olako proći pored njih. Kada je čuveni Harold Blum načinio svoj predlog kanona, moglo je to da izazove svaku vrstu sumnje i oklevanja, ali je posao ponovo započet. Ove godine na Sajmu knjiga je pored ovog velikog projekta ustanovljavanja nemačkog kanona bilo nekoliko knjiga u kojima se ukratko predstavljaju nezaobilazna dela zapadnoevropske duhovne tradicije, knjiga o najvrednijim knigama. One su sada osmišljene tako da obuhvate i saznanja feminizma, gej pokreta ili tzv. crne estetike, i druga, ali se oblikuju upravo da bi se na promenjenoj duhovnoj sceni ponovo moglo postaviti pitanje o tome kako misliti ovo prošireno i uvećano nasleđe. Kod nas se, međutim, umesto sabiranja vrednosti histeričnim glasom traži da razvijemo takav sluh da znamo kada zavija ker a kada keruša; ko to odbija u ime vrednosti svih polova i životnih stilova, ane navodnih vrednosti podeljenih na polove i stilove života, tome se dobacuju prostačke uvrede. Da li je veća korist od preoblikovanja kanona ili od prostakluka bilo kojeg roda, nije teško zaključiti.

Jer o tome da li je Nobelova nagrada Elfridi Jelinek zaslužena može se raspravljati. Doduše, tek kada se sa njenim delom upoznamo, a nismo ga samo mi propustili nego njenih knjiga na Sajmu nigde nije ni bilo, pa su Rovolt i Sej naknadno, saplićući se, trčali da donesu neko izdanje ili makar plakatčić. Da li je pored Kriste Volf odlučilo to što ovaj klasik (evo, nek im bude: klasica) savremene literature nije iz Austrije - Austrija još nije imala “svog” nobelovca - ili je zaista ovo događaj književnih vrednosti kao takvih, povod je za razmišljanje. Tek, bilo je to iznenađenje jednako onome kada je nagradu dobio Dario Fo, kojeg već danas nema nigde i ne predstavlja u svetu književnosti skoro ništa. Premda je bio izazov prvog reda, i sam je jedna od najživopisnijih pojava. A Saramaga i Gintera Grasa ili Toni Morison ima svuda.

Književnost se ne da postrojiti i tehnologizovati, i to svakom okupljanju knjiga i izdavača na jednom mestu uvek daje nešto od ukusa lepih starih vašara na koje su nas vodile bake, kupovale nam šećerleme i igračke od plastike ili izdeljane od drveta. Saradnja modernizma, izvan scijentizma i tehnologije, sa ukusom starih vremena i pozivanjem na ljudska osećanja, izvan sentimentalizma i kiča, potreba nesavršenog ljudskog stvora da u svetu mašte zadovoljava svoje želje, to je i pouka sa kraja prošlog veka koju knjige i književnost najbolje čuvaju i prenose.