Arhiva

Traže kompromis, kupuju vreme

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako je suditi prema informacijama plasiranim poslednjih nedelja, građani Srbije bi se, koliko sutra, mogli naći pred teškom dilemom: šta da rade ako u istom danu dobiju poziv za referendum o rešenju kosovskog pitanja i - ratni raspored? Preterivanje? Ni najmanje, ako se setimo očekivanja koja smo imali na početku septembra, stresa zbog proglašenog stanja povišene borbene gotovosti na kraju meseca i svega ostalog čime smo bombardovani u delu godine koji bi, u normalnim okolnostima, trebalo da bude posvećen početku škole i pravljenju zimnice. Možda deluje kao davna prošlost, ali beše to početak septembra kada smo iščekivali „istorijski“ govor Aleksandra Vučića na Kosovu, kako bismo, napokon, saznali šta sadrži njegov, mesecima najavljivani i odlagani, plan rešenja teškog vekovnog problema. A da nekakav plan postoji verovali smo, ne toliko zbog truda učesnika u „unutrašnjem dijalogu“ vođenom po čudnim pravilima, sve na Vučićevu inicijativu, koliko zbog lansiranja nejasnog pojma „razgraničenje“ upravo sa te visoke adrese. Utisak o neumitnom približavanju epiloga pojačavale su i medijske spekulacije o pregovaračkom trilingu Aleksandar Vučić, Hašim Tači, Federika Mogerini kao budućim vlasnicima Nobelove nagrade za mir. Umesto jasnog plana, međutim, svakakve druge poruke čuli smo tog 9. septembra – između ostalog, da je neophodno postići dogovor sa Albancima, ali da to nije ni na vidiku. A onda smo, samo dve nedelje kasnije, stigli do vesti o iznenada sazvanoj sednici Glavnog odbora SNS i dramatičnog predsednikovog „priznanja“ da je njegova (i dalje tajanstvena) politika u vezi s Kosovom „doživela poraz“?! I to ne (samo) zbog, kako nam se obično servira, antisrpske zavere moćnog Zapada, već zbog – nas samih. „Srbi više vole da kukaju, da plaču nad nečim što je ostalo daleko, nego da imaju nešto u svojim rukama“, korio nas je zaštićeni stanar svih naših televizora, obećavši ipak, da će se, iako se plaši da novu šansu nećemo imati, boriti „još snažnije i jače za narod na Kosovu i Metohiji“. Postalo je jasno i da su briselski pregovori dospeli u ćorsokak i da nikakvo potpisivanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ proisteklog iz tih pregovora nije na vidiku. Istovremeno, s druge strane okeana stigle su najave produžetka roka za dogovor dve strane nedefinisanog trajanja, ali svakako nedovoljno tesnog da bi se cela priča mogla završiti pre isteka mandata sadašnje evropske administracije. I još – dosta zanimljivo, u svetlu spekulacija o dogovorima Vučić/Tači o „razgraničenju“ zazvučala je izjava Metjua Palmera, vršioca dužnosti pomoćnika državnog sekretara SAD data tokom Bledskog strateškog foruma 10. i 11. septembra: „Ono što želimo da uradimo jeste da damo prostora stranama da ispregovaraju najbolji mogući dogovor.“ U kontekstu spekulacija o odustajanju od doskorašnjeg stava da promene granica ne može biti, važan je i ovaj deo: „Želeli bismo da strane imaju prostor da ispregovaraju najbolji dogovor koji mogu. Na kraju ćemo ga pregledati, ako ima nekih spornih pitanja, artikulisaćemo određene brige o određenom pitanju“, sve je što je Palmer, u intervjuu portalu European Western Balkans – Srbija, imao da odgovori na pitanje o eventualnim crvenim linijama koje SAD smatraju svojim smernicama za dogovor o normalizaciji. A mesec i po dana ranije, američki ambasador na Kosovu Greg Delavi podigao je prašinu odbijajući da, u intervjuu prištinskoj KTV, isključi podelu Kosova kao moguće rešenje. U takvim okolnostima, nije ni čudo što se po medijima pojavljuju potpuno kontradiktorne verzije raspleta i što se za svaku od njih mogu naći uverljivi argumenti u izjavama i događajima kojima smo bombardovani u vreme unapred proglašeno „finišom kosovske krize“. Pa tako, recimo, francuski Mond objavljuje kartu podele, odnosno razmene teritorije koji su, navodno, izneli Vučić i Tači. Na karti su obeležene opštine Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i delimično Kosovska Mitrovica, kao oblasti koje bi trebalo da se „integrišu u srpsku teritoriju“, ali i Medveđa, Bujanovac i Preševo kao opštine koje bi se pripojile Kosovu, dok se kao sporne tačke navode jezero Gazivode, rudnik Trepča, auto-put do granice sa Makedonijom koji prolazi kroz Bujanovac i Preševo i železnička pruga koja spaja Beograd i Skoplje. Ili, recimo, američki Wall Street Journal, pozivajući se na poverljiv dokument iz Brisela u koji je imao uvid, tvrdi da su SAD i EU približile stavove kako bi podržale plan o korekciji granica između Kosova i Srbije, ignorišući, pritom, protivljenje Nemačke tom planu. List navodi da su SAD i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost ignorisale primedbe Nemačke o opasnosti da bi razmena teritorija gurnula region u sukobe (sa čim se slažu i Velika Britanija i Luksemburg) te da se u dokumentu Brisela navodi da bi prekrajanje granica pre pomoglo da se umiri, nego da se rasplamsa regionalna nestabilnost. S druge strane, dva ugledna frankfurtska lista, Frankfurter algemajne cajtung i Frankfurter rundšau, tvrde da se ideja o promeni granica Srbije i Kosova posmatra kao već propala – zbog manjka podrške u EU i otpora u samim zemljama, posebno u Prištini. Koliko god suprotstavljena bila, ta tumačenja ipak imaju nešto zajedničko – ne uzimaju u obzir interese samih balkanskih vođa. A nije da, bez obzira na stepen zavisnosti od velikih sila upravo oni, kao lokalni gospodari rata i mira, nemaju baš nikakav prostor za delovanje u sopstvenoj režiji. Zato Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam, kaže da, ako uzmemo u obzir dosadašnji tok odnosa Beograda i Prištine, vidi se da ni jednoj ni drugoj strani nije stalo da se dođe do rešenja. „Dok su formalno trajali briselski pregovori, na terenu su se dešavale stvari koje nisu išle u prilog dogovoru. Ne samo da Zajednica srpskih opština nikad nije realizovana, već smo, u Prištini, imali suzavac u parlamentu, pa izbore, ovde isto izbore, pa onaj šareni voz, pa smo sad imali Tačijev čamac...“, podseća Popov i dodaje da je sve rađeno na dramatizovanju situacije. „I jedna i druga strana odugovlače. Zasad Evropa može koliko-toliko da ih pritiska, pa fingiraju dijalog, ali ga neprekidno sabotiraju“, uveren je sagovornik NIN-a. Slično kaže i Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka, koji veruje da će i Vučić i Tači probati da i dalje odugovlače i krizu drže otvorenom, jer im je to, s jedne strane, zgodno za unutrašnju upotrebu, a obezbeđuje im i poziciju važnog međunarodnog faktora. Tačno je da bi, gledano iz međunarodnog ugla posmatranja, postizanje nekog kompromisnog rešenja ovdašnjim liderima donelo značajne poene, ali je problem što, na unutrašnjem planu, to može biti dosta kontroverzno, kaže Pavićević koji upravo u ključu potencijalnog pada rejtinga čita nekoliko nekarakterističnih poteza srpskog predsednika kojima smo svedočili u poslednje vreme – od intenzivnog disciplinovanja stranke kroz otvoreno zahtevanje snažnije podrške i puštanje najave o mogućem povlačenju, do „propuštanja nekoliko velikih slikanja“, u Ujedinjenim nacijama, na primer. A da, uprkos snažnoj propagandnoj mašineriji koja stvara utisak da aktuelna vlast bez problema može i da zemlju proglasi ravnom pločom, bilo kakva promena stanja na Kosovu koja iz ugla Beograda izgleda kao gubitak, može da se ispostavi kao težak izazov za kontrolu štete, govori, recimo transparent sa utakmice Crvena zvezda – Spartak, održane 15. avgusta: „Vladike i monasi su strani agenti. Uskoro ćemo i mi u novinama biti. Poltroni sa vlasti se džaba nadaju, ni metar Kosova nije na prodaju. Kosovo je Srbija!“ Neko bi mogao pomisliti da raspoloženje javnosti ima veze i sa izrazito huškačkim ponašanjem provladinih medija, koje je, iz okruženja vlasti, uvek opravdavano Vučićevom potrebom da zadrži staro, radikalsko, biračko telo, kako bi ga, nekom magijom, neosetno preveo u EU. A šta ako se stvar može gledati i iz drugog ugla – tako da se zaključi da su sva ona obećanja davana Zapadu služila samo za obezbeđivanje podrške u procesu učvršćivanja vlasti i eliminisanja svake kritike, a posle ćemo da vidimo? Popov podseća da su se SNS i ratna opcija na Kosovu pojavili kao vlast koja ima zapadnu podršku upravo zbog čuvenog „patriotskog kapaciteta“, odnosno uverenja da mogu da razgovaraju i da im niko zbog toga ne zameri. „Da je Tadić ili neko sličan vodio briselski dijalog na takav način, visio bi na nekom trgu“, kaže naš sagovornik i dodaje da su, s druge strane, obojica lidera svesni da ih Zapad zbog toga podržava i da mogu da budu pušteni niz vodu ako se taj posao završi, kao što je u Hrvatskoj prošao Ivo Sanader. A čak i kad se to ne bi desilo, kad ne bi bili pušteni niz vodu nakon pronalaska kompromisnog rešenja za Kosovo, na red bi došlo najteže pitanje - uljuđivanje zemlje. Zato Popov postavlja logično pitanje: „Kako će oni da uljude zemlju, kad su sami urušili institucije, pravnu državu i slobodu medija?“ Iz beogradskog ugla gledano, dodatni novi problem posle eventualnog okončanja kosovskog spora bio bi, upozorava Popov, dolazak na dnevni red pregovaračkog poglavlja 31, koje se odnosi na spoljnu politiku i bezbednost, a time i pitanje uvođenja sankcija Rusiji. Kakva bi, u tom kontekstu, bila funkcija priče o „razraničenju“ koju i dalje forsiraju provladini mediji (tako su, recimo, Večernje novosti tokom vikenda objavile veliki intervju sa Stivenom Majerom, bivšim zamenikom šefa CIA za Balkan, koji se zalaže za promene granica na Balkanu i kaže da bi Trampova administracija to prihvatila)? Za Pavićevića je ideja o razgraničenju, prvenstveno, priča za unutrašnju upotrebu, koja ima podršku spolja upravo zahvaljujući svesti da nema izgleda na uspeh. Nešto slično „razumevanju“ koje zainaćeno dete dobija od odraslih: evo probajte, pa da se vratimo na ono što je na stolu. „Savršeno im je dobrodošla ta bočna varijanta za koju niko ne uzima potpuno autorstvo – a meni izgleda da je to upravo SAD“, kaže, s druge strane, Popov. „Priča o razgraničenju za koje niko ne zna šta znači je naduvan balon koji je dva meseca držao pažnju kao da je reč o konačnom rešenju, mada su ga čak i Tačijevi koalicioni partneri otvoreno osporavali. A da ne govorim o ulici i stavovima Samoopredeljenja.“ Popov podseća na već citiranu izjavu američkog ambasadora u Prištini o nepostojanju „crvenih linija“, nakon čega je, vrlo brzo, stigao sličan stav iz Moskve, čiji je cilj da unese razdor u EU. „Balon je pukao kad je Vučić na sednici Glavnog odbora SNS rekao da je propao plan“, kaže Popov i vraća se zaključku o kupovini vremena. Uostalom, već godinama svedočimo usavršavanju te veštine od strane aktuelne srpske vlasti: nakon pompeznog obećanja da će se obračunati sa korupcijom i pokazne vežbe u vidu hapšenja Miroslava Miškovića na samom početku naprednjačke ere, koje je Vučiću dalo krila na unutrašnjem planu, i potpisivanja Briselskog sporazuma još 2013, koje mu je učvrstilo imidž „reformiste“ na Zapadu, gotovo pet godina slušali smo obećanja o velikom napretku „za godinu, dve“ i posmatrali proces učvršćivanja vlasti i eliminisanja konkurencije na svim nivoima. Pošteno je reći i da, čak i za protivnike zalaganja za zamrznuti konflikt, aktuelni trenutak može delovati kao prilično nezgodan za velike poteze, jer su na pomolu potencijalne velike promene na međunarodnoj sceni: u novembru predstoje izbori za Kongres SAD, u maju sledeće godine bira se novi saziv Evropskog parlamenta, a iz Nemačke učestalo stižu vesti o uzdrmanoj poziciji kancelarke Angele Merkel. U tom kontekstu, Popov ocenjuje da balkanski pregovarači računaju na to da u Evropi duvaju ekstremno desni, populistički vetrovi i da očekuju da se u novim uslovima mogu komotnije ponašati. S druge strane, Pavićević veruje da bi pred evropske izbore mogao biti pojačan pritisak da se postigne nekakav rezultat, ali prognozira da bi to mogao biti samo nekakav parcijalni sporazum. Ali, suštinski, prema njegovom mišljenju u narednom periodu ipak valja očekivati samo odugovlačenje i - traženje pogodnog krivca za neuspeh. Tako gledano, odlaganje bi moglo da traje beskonačno. Ima li Zapad, ovakakv kakav je, ipak, nekakva sredstva „ubeđivanja“, ako znamo da je priča o pristupanju Uniji na vrlo dugačkom štapu? „Već i postojeći aranžmani sa EU čine Srbiju dovoljno zavisnom od EU“, podseća Pavićević. Taj „ekonomski argument“ mogao bi dodatno biti pojačan uskraćivanjem političke podrške aktuelnim vlastima koja je do sada bila obilata, a moglo bi na dnevni red doći i ono što ovaj sagovornik naziva „demistifikovanjem onoga što se ovde dešava – korupcije i celokupne redistribucije koja je ovde napravljena“. Sve to, naravno, pod uslovom da se zaključi da je dosadašnji strah od okretanja Srbije Rusiji, ipak, neosnovan. Zasada, međutim, nema javnih nagoveštaja da je, gledano iz evropskih kancelarija, ta „pretnja“ precrtana. Ali ima manifestacija koje bi taj strah mogle dodatno učvrstiti i pojačati: u vreme odlaska ovog NIN-a u štampu, upravo je trajala još jedna od čestih Vučićevih poseta Vladimiru Putinu.