Arhiva

Gde je danas ta istina

Ana Selimbegović | 20. septembar 2023 | 01:00
Istina je tamo negde, Moldere. I laži, takođe. Dejna Skali Od svih mračnih i morbidnih kancelarija u podrumu, u svim gradovima sveta, ona je ušetala u njegovu. Teško je poverovati da je prošlo već četvrt veka otkako smo prvi put sreli crvenokosu doktorku koja je skeptično ušetala u skrajnuti brlog Ef-Bi-Aj agenta Foksa Moldera i pridružila mu se u potrazi za „istinom“. Često satiričan, neodoljivo zaljubljen u naučnu fantastiku i vanzemaljce, neočekivano realističan u mnogim aspektima i uvek vrhunski zabavan, Dosije Iks je, tokom devet sezona trajanja originalnih serijala, postao globalno popularna dramska serija, koja nam je iskristalisala pogled na svet kakvim ga danas znamo. Priča o opsesivnom psihologu i verniku u paranormalno i skeptičnoj naučnici koji istražuju paranormalne pojave zvuči banalno, ali Dosije Iks je bio i ostao nešto sasvim suprotno. Istorijski gledano, ovo je bila prva serija koja se širila i prepričavala putem interneta; prva je imala onlajn „fan bazu“, i to izuzetno posvećenu. Čitavi forumi i sajtovi su se pravili samo da bi ljubitelji serije diskutovali o zapletima, a naročito potencijalnoj emotivnoj vezi Moldera i Skali – Dosije Iks je bila i prva serija koja je dobila zajednicu obožavalaca koji su pokušavali da putem internet diskusija odgonetnu zagonetke mitologije serije, ali i koji su pisali takozvanu „fan fikciju“, odnosno sopstvene scenarije sa junacima serije u glavnim ulogama. Uloga onlajn zajednice u popularizaciji serije globalno je bila tolika da je kreativni tim često zvao moderatore internet foruma da se pojave u sporednoj ulozi u nekoj od epizoda, ili je davao imena sporednim likovima po njima. Zanimljivija od te priče je samo ona o tzv. Skali efektu; Dejna Skali je bila među prvim ikonama feminizma u istoriji američke televizije, i prva naučnica koju su tadašnje devojčice videle na TV-u. Ovo postavljanje Skali kao snažne ličnosti koja vuče Moldera napred u životu desilo se namerno: kreator serije Kris Karter često je govorio da bi želeo da subvertuje staromodne rodne grupe i postavi ženu na mesto oslonca za jednog krajnje ne-mačo muškarca. DŽilijan Anderson, koja tumači Skali, više puta je izjavljivala da je dobijala nebrojena pisma obožavateljki koje su joj se zahvaljivale što su se zbog nje opredelile da studiraju medicinu, ili neku drugu oblast prirodnih nauka. O sklonosti devojaka koje su gledale Dosije Iks da se opredeljuju za studije iz oblasti nauke i tehnologije rađeno je i istraživanje (koje je, doduše, naručio „Foks“, televizija koja je emitovala seriju) koje je pokazalo da su se devojčice koje su odrastale uz Dosije Iks češće opredeljivale za karijeru u nauci. Tokom svih devet sezona, u periodu od 1993. do 2002. godine, Dosije Iks (zbog popularnosti neslavno i obnovljena pre tri godine) u SAD je bila serija solidne ali za tu eru ne sjajne gledanosti, dok je u Evropi i ostatku sveta bila prvi fenomen koji je privukao različite generacije i profile gledalaca. Dotad popularne serije koje su se gledale globalno, kao što su Dinastija, Tvin Piks i Zona sumraka, privlačile su samo određene niše, dok kultni hitovi kao što je Sajnfeld nisu imali fanatičnu onlajn bazu koja je unedogled spekulisala o svakoj sceni serije. U tom smislu, Dosije Iks je bio prvi izdanak pop kulture koji je spojio ljude širom sveta i od dotad jednostavnog, „oflajn“ koncepta praćenja neke serije stvorio fenomen koji je utro put budućem shvatanju umetnosti i zabave kao pojava koje traže aktivno učešće gledalaca i koje se i definišu naspram gledalačkog iskustva. Sa druge strane, kada je narativ u pitanju, teme koje je Dosije Iks obrađivao i način na koji su se kreativni šefovi serije Kris Karter, Vins Giligan (koji nam je kasnije podario Čistu hemiju) i Frenk Spotnic odnosili prema sećanju, verovanjima i sudbini pojedinca, utrli su put savremenoj televiziji u SAD i, na izmaku milenijuma, uobličili razne ideje postmoderne. Za početak, Dosije Iks je oduvek bio mnogo više od obične zabavne priče za ljubitelje fantastike. Fokus priče nikada zapravo nije bio na paranormalnom, već na iskonski ljudskom, običnom, čak svakodnevnom. Es-ef pripovedačka smicalica koja nalaže da ljudi jure bizarna čudovišta dok ne shvate da su čudovišta oni sami je kliše, ali Dosije Iks okreće tu ideju naglavačke i među prvima nam daje materijal za nijansiranje tog „čudovišnog“, odnosno posmatranje savremenih ljudi iz raznih moralnih i etičkih uglova. U Dosijeu Iks susrećemo se s protagonistom koji nije neka fantazija o mačo heroju (iako je agent), već je jedna opsesivna, nestabilna i nadasve zbunjena i zbunjiva ličnost. Foks Molder, ma koliko harizmatičan bio, publici je bio prijemčiv pre svega zbog svojih mana, zatim posla koji ga je ubijao u pojam, usamljenosti u sumornoj svakodnevici i uzaludnog pokušaja da „uspe“, postane „ostvaren“ i spozna „istinu“. Ova sizifovska repetitivnost pokušaja i promašaja, uvijena u kvazisatiričnu priču o vladinim zaverama i vanzemaljcima koji prete da unište planetu, prvi put je na televiziji ogolila realnost savremenog radnika i muškarca, jednog nezadovoljnog lika koji sumnja u sebe i sa prezirom gleda na američki san i tradicionalne ideje o uspehu. Zavisan od pornića, nesposoban da ostvari značajan emotivni odnos sa ženama, opsednut idejom verovanja u vanzemaljsku otmicu sopstvene sestre i postojanje paranormalnih pojava, Molder je bio i ostao prikaz promašenog čoveka koji se drži sopstvenih iluzija jer mu ništa drugo ne preostaje. Ni Skali nije bila u boljoj situaciji – uprkos intelektu, obrazovanju i zdravoj skepsi, bila je ponižena i strpana u isti taj podrum, samo da bi špijunirala kolegu po naređenju šefova. NJeno obrazovanje i talenat nisu nikoga zanimali. U okrutnoj realnosti, žene koje su pokušavale da se probiju u muškom svetu ranih devedesetih i nisu prolazile bolje, a ova serija se nikad nije ustručavala da nam pokaže kako stvari zapravo stoje, nevezano za vanzemaljce. Zanimljivo je da čuveni slogan serije, ispisan na Molderovom posteru sa NLO-om, nije bio „Verujem“, već „Želim da verujem“. Ovo nije slučajnost – mada se serija izuzetno zabavljala predstavljajući nam razne paranormalne pojave u zapletu, često je okosnica priče bilo puko Molderovo insistiranje da je istina izvesno „negde tamo“ i da ćemo je sigurno naći ako dovoljno uporno istražujemo. NJegova želja za verovanjem u objašnjenje i smisao bila je najprominentnija tema cele serije, iako za mnoge fenomene, uključujući i navodnu otmicu sestre Samante, objašnjenje nikad nije ni otkrio. Molderovih naslednika je mnogo. Volter Vajt, Toni Soprano, Don Drejper, Dekster, Doktor Haus, Kevin Garvi i nebrojeni drugi; svi su bili portreti besnih ili obespravljenih ljudi koji su želeli da promene svoje okruženje i svet, ali nikad sebe. Na kraju, mnogi od njih su i uspeli u svojim namerama baš zato što su gledaoci žudeli za njihovim pobedama, prevazilaženjem životnih prepreka i raskrinkavanjem sistema. Nažalost, Kris Karter nam nikada nije dao to zadovoljstvo jer Molder i Skali nikada nisu „pobedili“ niti „uspeli“; štaviše, deveta sezona se završava borbom za spasavanje Molderove glave i egzilom, nikakvim trijumfom. Sve ovo nam je dato ovako upravo zato što je Karter oduvek znao da pojedinac, sâm na svome i zamajan samoobmanom, ne može da pobedi „sistem“ i ne može da otkrije istinu, šta god ona bila. Karter nam nikada nije rekao gde je „istina“ jer je istina arbitraran koncept, čak i u Dosijeu Iks – ipak, prvi je gledaocima svih profila beskompromisno objasnio gde ona nije i šta ne treba da radimo ako želimo da se osećamo bolje u sopstvenoj koži. Fer je reći da nam je ekipa ove legendarne serije na taj način dala najvredniji mogući savet, naravno, prva u svojoj branši.