Arhiva

Lovci na vešticu

Miroljub Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Kategorija dečjeg filma u srpskoj kinematografiji gotovo i da ne postoji. Jedva četiri dugometražna igrana filma u poslednjih jedanaest godina rečito govore o pomanjkanju interesa za ovom vrstom filma. Deficitarna filmska vrsta u svakom smislu, dečji film je u srpskoj kinematografiji osuđen na lagano odumiranje, što je tragično, ima li se u vidu da su pojedine svetske kinematografije, kakva je iranska, na primer, u pojedinoj svojoj fazi, svetsku reputaciju stekle upravo na filmovima o deci i za decu. Otud pojava filma Zlogonje, bez obzira na učinke, raduje i ohrabruje. A i učinci u ovom slučaju nisu toliko zanemarivi da ovaj film izuzetne plemenitosti ne zadobije adekvatnu pažnju. Zlogonje su nastale po delu Jasminke Petrović (O dugmetu i sreći), koja se javlja i kao koscenaristkinja filma. U fokusu filma je desetogodišnji dečak Jovan, pogođen cerebralnom paralizom. Bez prijatelja, Jovan se najradije prepušta svetovima mašte u kojima se u svojstvu superheroja bori protiv zločina i nepravde. U njegov događajima redukovani dečji život iznenada ulazi Milica, nova drugarica u razredu, koja u klupi sedi do njega. Milica pridobija Jovana za pomoć protiv očeve nove izabranice za koju je ubeđena da je veštica… Svetovi detinjstva u ovoj filmskoj transpoziciji ne izneveravaju osnovnu spisateljsku ideju, iako su uočljiva pojedina odstupanja. Ono što je u Zlogonjama najuočljivije a i najkvalitetnije, jeste veoma dobar glumački ansambl. Svi su dobri bez izuzetka počev od Mihajla Milavića u ulozi dečaka Jovana, a Silma Mahmuti u ulozi Milice je pravo malo glumačko otkriće. Osim što je katalizator čitavog filma, ona u ulozi Milice briljira i svojim neospornim glumačkim talentom jednako kao i energijom kojom odiše svaki kadar u kojem je. Zlogonje su, u svojim uspelijim trenucima, svojevrsna oda prijateljstvu, duhu zajedništva i zajednici, samoinicijativi, požrtvovanosti i nesumnjivoj akciji. Ono što je u tom filmu dobro van svake sumnje, jeste njegov antidefetistički stav prema životu i svetu, poverenje u imaginaciju i empatiju, a odsustvo didaktike je ne samo kvalitet nego njegovo suštinsko obeležje. Uočljive mane ovog filma nisu nešto što bi bilo presudno za njegovu recepciju, ali je šteta što još malo dodatnog napora nije uloženo u razrešavanje dramaturških nespretnosti, motivacionog plana, povremeno konfuznih trenutaka ili čisto tehničkih propusta (otkud maloletno dete u autobusu gradskog prevoza u pola četiri ujutru, koji, uzgred, jedva funkcioniše i u saobraćajnom špicu, a detetu je minut pre toga bila ponuđena vožnja kolima?...). Takođe, Zlogonje nisu delo adekvatne izmene ritmičkih planova, te mu otud možemo prigovoriti da je dobrim delom ravan film. Izvestan nesklad postoji i između jedne od zamisli ovog filma da bude u funkciji stabilizacije porodice i porodičnog života i faktičkog Miličinog pristajanja na očevu novu partnerku… Koliko god bio problematičan, Zlogonje reditelja Raška Miljkovića je dobrodošlo osveženje u posustalom srpskom filmu. U vremenima koja profitabilizuju bezmalo svaki narativ, Zlogonje su film nesumnjivo retrogradnog senzibiliteta.