Arhiva

Domovina, dušmanin

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Nikome ko je, boraveći ili živeći u inostranstvu, imao potrebu da se obrati diplomatsko-konzularnom predstavništvu svoje zemlje, pa ni onima kojima takva pomoć nikad nije zatrebala, ne bi trebalo da bude teško da zamisli tako nešto: uđete u ambasadu ili konzulat vlastite države da završite neka administrativna posla - i iz zgrade više nikad ne izađete. Jednostavno vas proguta mrak, dok državni zvaničnici unezverenoj rodbini i prijateljima, i ne trudeći se naročito da deluju uverljivo, poručuju da ne znaju o čemu ovi govore kad se raspituju o vama. Naravno, ogromna većina ljudi se ne meša u politiku i nisu javne ličnosti - pogotovu ne osobe „pod nadzorom“; oni srećniji među njima nisu ni državljani neke od totalitarnih, despotskih ili autokratskih zemalja u kojima ni ljudski život ne vredi pišljiva boba, kamoli građanske slobode i ljudska prava. Utoliko jeste potrebno nešto mašte da bi se zamislila opisana situacija. Saudijski novinar DŽamal Kašogi, međutim, nije spadao u tu većinu. Nije on bio nikakav disident; između brojnih uredničkih nameštenja tokom duge karijere neko vreme proveo je i kao savetnik tadašnjeg saudijskog ambasadora u Vašingtonu, inače bivšeg šefa obaveštajne službe. Nije bio čak ni oponent zatucanog saudijskog režima. Ipak, u leto 2017. je svojevoljno otišao u egzil, bojeći se hapšenja zbog kritičkog pisanja o novom krunskom princu Muhamedu bin Salmanu (33), već sada faktičkom - a hiperambicioznom - vladaru vahabitske kraljevine. Odavno poznato novinarsko ime u arapskom svetu, Kašogi (59) je postao američki rezident i stalni saradnik Vašington posta; spremao se da započne novi život s turskom verenicom, zbog koje je vreme provodio na relaciji Vašington - Istanbul. A onda se 2. oktobra uputio u saudijski konzulat u Istanbulu da bi sredio papire pred planirano venčanje, i tu mu se gubi svaki trag. Saudijske vlasti su ponudile nesuvislo objašnjenje da je iz zgrade izašao na drugi izlaz i da zbog toga nadzorne kamere nisu registrovale taj trenutak, te da ne mogu znati, pa ni snositi odgovornost za to šta se s njim posle desilo. Ali saznanja iz istrage koju turske vlasti vode nagoveštavaju ono što i svakom drugom upoznatom s osnovnim činjenicama u ovom slučaju mora biti jasno: Kašogi iz konzulata nije izašao živ. Štaviše, s više strana se navodi da turski istražitelji raspolažu dokazima u vidu audio-snimka koji potvrđuje da je Kašogi u konzulatu saslušavan, mučen i ubijen. „Znamo kad je DŽamal ubijen, u kojoj sobi je ubijen i gde su odneli telo da bi ga raskomadali“, izjavio je jedan turski zvaničnik za sajt Midl ist aj. Ovo, dakako, sugeriše da turske službe u konzulatu imaju instalirane prislušne aparate, ako ne i špijunske kamere; ali to je za ovu priču od sporednog značaja. Mnogo bitnije jeste da je ono što turske vlasti znaju, u kombinaciji s onim što je već javno objavljeno - dolazak ekipe od 15 saudijskih obaveštajaca i pripadnika specijalnih jedinica (uključujući i forenzičkog stručnjaka!) tog jutra u Istanbul i njihov brzi povratak u Rijad već do kraja dana; sumnjivo kretanje šest vozila s diplomatskim tablicama u blizini konzulata i do nekoliko stotina metara udaljene konzulove rezidencije, u čijoj podzemnoj garaži su se zadržali nekoliko sati; nalog turskim državljanima zaposlenim u rezidenciji da tog dana ne dolaze na posao… - snažno nagoveštava da su se stvari odvijale upravo onako kako se strahuje da jesu. Kako su okolnosti Kašogijevog nestanka počele da izbijaju na površinu, tako je rasla i međunarodna konsternacija. Po prirodi stvari, jer se sve dešavalo tu gde se dešavalo, inicijalno je najgnevniji, kakve li ironije, bio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, dokazani neprijatelj slobodne štampe tokom čije duge vladavine su na robiju oterane na desetine nepodobnih novinara, a mnogi mediji ugašeni ili stavljeni pod državnu kontrolu. NJegovom besu se verovatno može pripisati i to što su u prvim danima istrage o ovom slučaju nezvanične informacije curile na sve strane, da bi potom naglo presušile - verovatno jer su turske vlasti shvatile da bi to moglo da bude kontraproduktivno. Ne samo po istragu (Saudijci su prvo pristali da turskim istražiteljima omoguće pristup konzulatu, pa saglasnost povukli nakon što su u turskim medijima objavljena imena i fotografije pomenute petnaestorice, da bi onda pod sve većim međunarodnim pritiskom ipak popustili i dozvolili im ulazak), nego i po komplikovane odnose dveju zemalja. Ironija je postala još veća kada se zbog nestanka i sad već izvesne smrti Kašogija ponešto uzrujao još jedan prononsirani mrzitelj novinara, američki predsednik Donald Tramp - čije moći, istina, ne dobacuju dotle da novinare može da hapsi a medije zatvara, ali dosad nije pokazivao brigu za dobrobit pripadnika novinarske profesije. Čak je i on ocenio da je ono što se najverovatnije desilo nedopustivo i da će, ako se ispostavi da je sve tako kao što se sumnja, Rijad morati da snosi ozbiljne posledice; čak su i - kad god je Saudijska Arabija u pitanju poslovično slepi kod očiju - američki senatori skočili i zatražili sprovođenje istrage kako bi se ustanovilo ima li osnova za uvođenje sankcija saudijskim zvaničnicima umešanim u kršenje ljudskih prava, na osnovu tzv. zakona Magnicki. Ali je i ova ljutnja došla s predvidljivom ogradom: Tramp je odmah stavio do znanja da kaznene mere u vidu otkazivanja unosnih ugovora sa Saudijskom Arabijom, poput onog o isporuci 110 milijardi dolara vrednog naoružanja o kojoj se dogovorio prošle godine, ne dolaze u obzir, jer bi značile veliki gubitak poslova za američku industriju. Da bi par dana kasnije istupio i s tezom da su Kašogiju možda presudili odmetnuti pripadnici saudijskih bezbednosnih struktura, što bi trebalo da znači kako sam državni vrh ne snosi krivicu za ono što se dogodilo. Drugačije se ne bi moglo očekivati od jednog predsednika SAD, zvao se on Tramp ili nekako drugačije: američka - i ne samo američka - miopija kad je o Saudijskoj Arabiji reč odavno je politička realnost. Sve dok je najveći svetski izvoznik nafte i sve dok za ogromne pare na Zapadu bude kupovala sve novije i novije arsenale svakojakog naoružanja - a i jedno i drugo će još dugo potrajati - nema apsolutno nikakvih izgleda da odnos prema Rijadu bude suštinski promenjen. Pogotovo ne kad se tamošnji brutalni režim vidi kao protivteža Iranu i tobožnji faktor stabilnosti u regionu - uprkos dugogodišnjem izvozu terorizma, uprkos brutalnom mrcvarenju nemoćnog Jemena, uprkos… Pa, svemu: šta još da se kaže o zemlji o kojoj čak i liberalni zapadni mediji, kad izveštavaju kako je od ove godine ženama konačno dozvoljeno da voze i kako su posle nekih 35 godina ponovo otvoreni bioskopi, te poteze proglašavaju „reformskim“ dostignućima? Nije ni čudo što je iz Saudijske Arabije zaprećeno da će žestoko uzvratiti na političke ili ekonomske kaznene mere kojima bi mogla da bude izložena: može joj se. Kao što se, u svetu u kome se sve otvorenije iskazuje prezir prema pravilima i normama, može i drugima. Komunistički režim u Kini za tričarije poput ljudskih prava nikad nije ni mario, ali otkako je zemlja enormno ekonomski ojačala i shodno tome postala i na svaki drugi način moćan faktor međunarodne politike, odnos vlasti prema sopstvenim građanima za koje smatra da su nešto zgrešili uzdignut je na novi nivo ledeno hladne efikasnosti koja kombinuje staljinističke metode, moderne tehnologije nadzora i karakterističnu kinesku temeljitost u svemu što se radi. Nećemo o zlosrećnim Ujgurima, mnogoljudnoj etničkoj grupi čija teška sudbina u modernoj Kini zaslužuje da se o njoj nešto posebno kaže; u kontekstu priče o državnom maltretmanu pojedinaca ovde su relevantniji sveži slučajevi tromesečnog nestanka kineske filmske megazvezde Fan Bingbing, te doskorašnjeg direktora Interpola Meng Hongveija, za koga se par sedmica takođe nije znalo gde je i šta ga je snašlo. Mengov slučaj je načelno lakše razumeti. Tek nekoliko dana nakon što je njegova supruga početkom oktobra alarmirala francuske vlasti (sedište Interpola je u Lionu), pošto joj se po odlasku u Kinu 25. septembra nije javljao osim jednom kratkom porukom koja joj je stigla na mobilni telefon - znakovito propraćenom sličicom noža - kineske vlasti su objavile da je Meng pod istragom zbog sumnje da je primao mito. Kao zameniku ministra za javnu bezbednost, što je funkcija na kojoj se tehnički nalazio i nakon dolaska na čelo Interpola, njemu se, međutim, na teret stavlja i to što je „uporno birao pogrešan put“: prevedeno na razumljiv jezik, nije pokazivao dovoljan stepen lojalnosti partiji i javne podrške njenom lideru, svemoćnom predsedniku Kine Si Đingpingu, koji je upravo na proklamovanoj borbi protiv korupcije - ne jednom zloupotrebljenoj u svrhu obračuna s potencijalnim rivalima - i izgradio takav status. Jasno je, dakle, da su, ako su već naumile da ga hapse (i dalje je nejasno zašto je Meng, kako se ispostavilo, pred put u domovinu potpisao ostavku na mesto direktora Interpola), kineske vlasti to mogle da oposle i na primereniji način, ne izlažući dodatnom stresu Mengovu porodicu (sada zabrinutu i za sopstvenu bezbednost); ali nisu. Delom sigurno zato jer ih nije briga, a delom, može se pretpostaviti, zato što su tako hteli da pošalju poruku: ako je ovo snašlo direktora Interpola, zamislite šta tek može drugima da se desi. U tom smislu slučaj Fan Bingbing je šokantniji, iako joj (zasad) ne preti zatvor. Od početka jula, kada se poslednji put oglasila na kineskoj društvenoj mreži Veibo, pa do početka oktobra, ni 63 miliona njenih pratilaca ni ostatak nacije nisu znali šta je s njom; da bi onda konačno bilo objavljeno kako je njoj i njenim kompanijama (osim što je glumica, Fan je i uspešna poslovna žena) naloženo da plate 129 miliona dolara po osnovu neplaćenih poreza i kazni za neizvršavanje tih obaveza, u kom slučaju protiv nje neće biti podignuta nikakva optužnica. Pravna država na delu? I to, ali ovome nije prethodila samo očigledno nametnuta - virtuelna a verovatno i fizička - izolacija u kojoj se Fan našla, već i jasna pretnja da će, ako ne igra po pravilima, izgubiti sve. Pekinški univerzitet je tako u septembru objavio listu 100 kineskih filmskih i televizijskih zvezda rangiranih po nivou iskazane društvene odgovornosti, na kojoj je Fan završila na poslednjem mestu; dok je ona sama posle svega bila primorana da na Veibu skrušeno prizna kako se stidi svojih postupaka i kako „bez dobre politike Komunističke partije (…) ne bi bilo ni Fan Bingbing“. U javnosti se do odlaska ovog teksta u štampu i dalje nije pojavila. Istini za volju, savremene države su oduvek pribegavale mafijaškim metodama; dovoljno je setiti se kako je u vreme Hladnog rata CIA vršljala po Srednjoj i Južnoj Americi (targetirajući, doduše, strane državljane, a ne sunarodnike), ili kako je Udba angažovala kriminalce za likvidaciju pripadnika „neprijateljske emigracije“ po zapadnoj Evropi. U najmanju ruku još od eliminacije Aleksandra Litvinjenka 2006. Rusija se i ne trudi preterano da prikrije identitet egzekutora koje šalje da eliminišu bivše špijune („đubrad“, po klasifikaciji predsednika Vladimira Putina) prebegle na drugu stranu. Ili su ruskim službama samo opali profesionalni standardi. Svest o dugoj istoriji državnog nasilja nad sopstvenim građanima koji su se nečim državi zamerili, ne pomaže, ipak, da poslednji primeri takvog delovanja izgledaju manje zastrašujućim nego što jesu. Slučajevi jesu drastični, ali njihova pouka je primenjiva i u neuporedivo benignijim situacijama: sopstvenoj državi se ne može verovati.