Optimizam na rubu provalije

Do pre samo nekoliko godina reč Argentina je po pravilu asocirala na tango, fudbal, Evitu, prostranstva Patagonije, Borhesa i najukusniju govedinu na svetu. Ali od ekonomskog sloma decembra 2001. godine Argentina je postala reč babaroga, sinonim za ekonomsku nesigurnost i glavni razlog zašto čak i u Srbiji jedan broj imućnih ljudi svoju deviznu ušteđevinu radije drži u sefovima nego pod kamatom u nekoj od filijala “stranih banaka”. A i u Vašingtonu kritičari Bušove rizične ekonomske politike danas redovno pominju SAD kao “novu Argentinu” ako se ne zaustavi rast ogromnog američkog deficita i ako ekonomski rast zabeležen poslednjih meseci ne rezultira otvaranjem novih radnih mesta.

“Argentina je pre sloma, tokom devedesetih, bila poslušni i uzorni MMF-ov đak. Grupa u Americi obrazovanih ekonomista, sa harvardskim diplomcem Domingom Kavalom na čelu, krenula je tada da sa mesijanskim žarom sprovodi MMF-ovu volju ubeđena da neoliberalna ekonomska dogma u sebi sadrži sva rešenja za ogromne probleme argentinske ekonomije. Naomi Klajn, autorka serije antiglobalističkih bestselera, tvrdi da je u dekadi pre sloma Međunarodni monetarni fond uz pomoć Kavala i kolega “bezobzirno” vladao Argentinom.

“MMF-ov plan za Argentinu iz devedesetih je od samog početka pokazivao ozbiljne znake slabosti. Ekonomski rast koji je proizvela dosledna primena nametnutih mera nije doveo da rasta zaposlenosti. Zemlja je 1997. godine ušla u već drugu recesiju u samo tri godine. Argentinci su nekoliko godina kasnije platili ogromnu cenu potpunoj otvorenosti za tokove međunarodnog kapitala - što je bio jedan od poteza koji je bio hvaljen kao najvažnije dostignuće MMF-ovske strategije u Argentini. Naime strani kapital stiže samo u zemlje iz kojih ga investitori mogu lako i bez ograničenja povući kada to požele. Na prve znake ozbiljnijih problema - nagli rast kamata, budžetskog i trgovinskog deficita - zapadni investitori, uglavnom špekulanti već nervozni zbog ogromnih gubitaka u vreme sloma meksičke, ruske i južnoazijske ekonomije devedesetih, počeli su masovno da povlače uloge i prodaju argentinske obveznice gurnuvši tako zemlju u krizi u jedan od najspektakularnijih ekonomskih lomova u istoriji.

“U krahu koji je usledio ubrzo pošto je Argentina iznenada prestala da otplaćuje dugove krajem 2001. godine skoro svi su bili na gubitku. Štedni ulozi građana u pezosima bili su zamrznuti. Strane banke izgubile su više od 13 milijardi dolara. Dolarski depoziti Argentinaca u bankama konvertovani su u devalvirane pezose i tako efektivno umanjeni za dve trećine. Serijom dekreta sumnjive legalnosti u nedeljama koje su sledile - tokom kojih je zemlja promenila pet predsednika republike - argentinske vlasti su povećale ekonomski haos i otvorile put za hiljade komplikovanih procesa koji se još vuku po argentinskim i međunarodnim sudovima. Neke od brojnih stranih banaka jednostavno su zatvorile filijale dok su druge nastavile da posluju u prostorijama opasanim debelim čeličnim pločama i okružene gomilama besnih štediša.

“Ekonomski slom je tada ujedinio ojađene Argentince. Nekada dobro plaćeni službenici i menadžeri lupali su 2002. godine čekićima u čelične ograde banaka, u lonce i šerpe zajedno sa fabričkim radnicima i zaposlenima u megaklanicama u predgrađima argentinske trinaestomilionske prestonice. Ali, odnedavno oni su na različitim stranama barikade. Visoka stopa rasta nacionalnog dohotka od sloma 2001. godine do danas omogućila je srednjoj klasi i obrazovanom urbanom stanovništvu bolji i udobniji život i velika koalicija ojađenih se sasvim raspala.

“Iako je Argentina i dalje jedna od najbezbednijih zemalja u Latinskoj Americi, demonstranti iz ponovo prosperitetne srednje klase počeli su ovog leta da demonstriraju zahtevajući strože kazne u krivičnom zakonu i bolju policijsku zaštitu. Većina Argentinaca danas smatra da je porast kriminala najveći problem u zemlji, veći čak i od poslednjih meseci ponovo rastuće nezaposlenosti.

“U Buenos Ajresu kvadratni metar u nimalo luksuznim višespratnicama je znatno skuplji nego u vilama u nekada poželjnim četvrtima sa divnim baštama koje su postale omiljena meta sve veštijih provalnika. Mario Đinobili, velika argentinska NBA zvezda, troši stotine hiljada dolara godišnje na obezbeđnje bliže i dalje rodbine. Otmice, radi iznude novca, više nisu samo problem bogataša kao što je Đinobili. Više od 200 ljudi oteto je od početka godine u Buenos Ajresu. Otmičari često zahtevaju “samo” nekoliko hiljada dolara otkupa. Veliki broj otmica imućnih se i ne prijavljuje policiji. Dnevni list El Clarin objavio je krajem septembra da su porodice otetih od ekonomskog sloma krajem 2001. godine otmičarima isplatile preko milijardu američkih dolara.

“Rast kriminala (fotoaparat su NIN-ovom saradniku ukrali već drugog dana boravka), ne predstavlja iznenađenje kada se uzme u obzir da više od polovine Argentinaca i dalje živi ispod granice siromaštva. Skoro svakodnevno manje ili više nasilne grupe “piketerosa” blokiraju mostove, puteve i šaltere za prodaju voznih karata (železnica je devedesetih privatizovana). Sastavljene od nazaposlenih i siromašnih, organizacije “piketerosa” - koje nekada imaju i desetine hiljada aktivnih članova - pokušavaju da blokadom ključnih saobraćajnica ostvare najrazličitije ciljeve. Autoput do međunarodnog aerodroma u Buenos Ajresu je jedna od omiljenih meta. Put često blokiraju grupe stanovnika nekog zanemarenog kraja koji žele da se izbore za, na primer, popravku lokalnog gasovoda.

“Prošlog meseca put je blokirala grupa dojilja zahtevajući 1 200 paketa hrane za članove jednog od sindikata. Dvadesetak tetoviranih mladića naoružanih metalnim štanglama i bejzbol palicama sprečavalo je nervozne vozače da uklone majke, od kojih su neke bile njihove supruge, dok je jedan od vođa sindikata mobilnim telefonom pregovarao sa vladinim funkcionerima o paketima. Udruženje prostitutki blokiralo je saobraćaj nekoliko dana kasnije zahtevajući ukidanje novog zakona koji im je ograničavao rad na ulicama. Policija se kao i uvek kod ovakvih blokada, držala po strani. Specijalci intervenišu jedino kada se situacija otme kontroli, kao tokom letošnjeg sinhronizovanog razbijanja McDonalds-ovih restorana u predgrađima Buenos Ajresa.

“Mnogi su izabrali manje nasilne načine borbe za opstanak. Susreo sam neke od desetina hiljada mladih Argentinaca - od preko milion radno sposobnih mladih ljudi koji nikada nisu bili zaposleni - žive u “hipi” komunama u prelepim selima i gradovima na visoravnima na severozapadu zemlje. U ovim predelima naseljenim Indijancima bez trunke preduzetničkog duha, život je puno jeftiniji nego u Buenos Ajresu. Ovi, uglavnom dvadesetogodišnjaci - koje lokalci s prezirom opisuju kao prljave hipike, lopove i narkomane - izgledom puno više podsećaju na Kurta Kobejna i pripadnike “Generacije DŽ” okupljene u Pragu početkom devedesetih nego na “decu cveća” iz hipi šezdesetih. Novac za marihuanu, lišće koke (koje daje energiju i ublažava posledice visinske bolesti) i poneku crticu jeftinog kokaina koji stiže iz obližnjeg Perua, zarađuju prodajući nakit i suvenire koje sami prave. Severozapad, sa spektakularnim planinskim pejzažima i egzotičnom, sasvim neargentinskom autohtonom indijanskom kulturom predstavlja tokom zime i jeseni - kada su dani u leti vrlo posećenoj Patagoniji kratki i jako hladni - glavnu od turističkih destinacija u ovoj velikoj zemlji.

Evropa u srcu Argentina i naša zemlja dele mnogo više od iskustva rekordnih hiperinflacija i ekonomskog sloma Stanovnici obe zemlje gaje osećaj “izabranog” naroda. Obe zemlje sećaju se boljih dana. Argentina je kraj Prvog svetskog rata dočekala kao šesta najbogatija zemlja na svetu. Siva ekonomija čini značajni deo privrede u obe zemlje. Razlika je u tome što se u srcu srpske sive ekonomije nalazi šverc dok je, donekle zbog fizičke izolacije i ogromne veličine, argentinska siva ekonomija obeležena prvenstveno kreativnošću i improvizacijom. Naći ćete stotine malih butika u prizemlju porodičnih kuća u kojima se prodaje inventivno dizajnirana i kvalitetno izrađena garderoba. Vikendom gospođe iz kraja prodaju iz porcelanskih tacni ukusne kolače u parkovima argentinskih gradova. Borba za golu egzistenciju u osiromašenoj Argentini izgleda maštovitije nego u ekonomski ruiniranoj Srbiji. Obe zemlje se još oporavljaju i od diktature i krvavih pokolja u bliskoj prošlosti. Argentinski “Prljavi rat”, kako se danas naziva brutalna vojna diktatura od 1976. do 1983. godine, odneo je živote oko 30 000 uglavnom mladih i nevinih ljudi. Predsednik Kiršner je prvi pripadnik takozvane razorene generacije - levičarskim idejama očaranih studenata koju je desničarska vojna hunta desetkovala u “Prljavom ratu” vođenom uz saglasnost američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera - koji je došao na vlast. Najveća argentinska masovna grobnica iz “Prljavog rata” je Atlantski okean. Disidenti i stotine nevinih koji su bili zatvoreni u Mornaričko-tehničkoj školi u Buenos Ajresu usmrćeni su (najčešće nagi) izbacivanjem iz helikoptera argentinske mornarice daleko od obale. “Kiršner je već svojim prvim odlukama otvorio mogućnost za gonjenje odgovornih za zločine i kasnije praktično naterao argentinski Kongres da poništi zakone koji su dali amnestiju oficirima umešanim u masovne zločine. Ali Kiršnerova odlučnost da kazni odgovorne za pokolje u jednom zločinačkom “ideološkom” ratu često nailazi na kritike iz istih krugova koji se zalažu za suđenja u Hagu za zločine u balkanskim etničkim i verskim sukobima. Dok se Srbiji nameće teza da ne može krenuti napred dok sasvim ne kazni počinioce i ne raščisti sa zločinima iz bliske i mračne prošlosti, Kiršneru se sugeriše suprotno. Brojni kritičari tvrde da će Kiršnerovo “čeprkanje po prošlosti” ugroziti stabilnost, usporiti reforme i podeliti Argentinu. Zanimljivo je da stanovnici Argentine, kao i Srbije, iskreno žele da “postanu deo Evrope”. Iako udaljena dvanaest sati leta avionom od najbližeg evropskog kopna, Argentina je u mnogo čemu jedan veliki komad zapadne Evrope zaturen na jugu Latinske Amerike. Ova zemlja ima puno više zajedničkog sa Italijom ili Francuskom nego sa susedima. Najbrojniju neevropsku populaciju u velikim delovima Argentine čine Arapi, uglavnom hrišćani, koji su se pre stotinak godina doselili iz Palestine, Sirije i današnjeg Libana. Evropski rasisti su već davno ustvrdili da je “Argentina danas evropskija čak i od same Evrope”. Naime koža stanovnika Argentine je puno “belja” nego koža populacija u većini zapadnoevropskih zemalja sa velikim brojem afričkih i azijskih emigranata ili u ostatku Latinske Amerike gde ima više indijanske krvi i potomaka afričkih robova. U Argentini se, kao i u većem delu Latinske Amerike, govori španski. Potomci doseljenika iz Španije udarili su temelje argentinskoj državnosti. U mnogo čemu tako evropsku, i za Latinsku Ameriku jako netipičnu dušu Argentine odredio je šezdesetogodišnji talas masovne imigracije iz Evrope koji je započeo krajem šezdesetih godina devetnaestog veka. Pripadnici u Evropi često zakrvljenih naroda Italijani, Rusi, Poljaci, Jevreji, Nemci, Srbi, Hrvati, Velšani i Irci pretvorili su Argentinu u jedinstveni “evropski melting pot”, autentičnu i nenametnutu “evropsku zajednicu” kakva nikada neće biti moguća na starom kontinentu. Čak i argentinski španski strancima često zvuči kao italijanski. Mada je rečca “če” - koja se najbolje može prevesti srpskim “bre” - zahvaljujući Ernestu “Če” Gevari postala najpoznatija argentinska reč, španski koji se govori u Argentini bogat je, ostalim Latinoamerikancima i Špancima, sasvim nerazumljivim slengom.

“NJihova za sada najveća nada da će jednoga dana živeti normalniji i dostojanstveniji život je pedesetčetvorogodišnji predsednik Nestor Kiršner. Ovaj argentinski vođa nije baš po Bušovom ukusu. Ali, u poređenju sa nepredvidivim venecuelanskim predsednikom Hugom Čavesom, umereni levičar predstavlja lidera koga administracija u Vašingtonu jednostavno mora da podržava. Naročito ako se ima u vidu koliko je biračko telo “crveno”, odnosno koliko je antikapitalističko i antiameričko raspoloženje rašireno u Argentini. Marks i Engels su i dalje vrlo popularni, a slogani i retorika kojih se možda još sećate iz udžbenika marksizma u Argentini su u svakodnevnoj upotrebi.

Prema letošnjem istraživanju Latibarometra, od ukupno 18 latinoameričkih nacija koje imaju demokratski izabrane vlade, SAD najniži rejting imaju baš među Argenticima. Samo tri odstoArgentinaca doživljava jedinu supersilu kao “najboljeg prijatelja” tridesetšestomilionske Argentine, što je čak manji procenat nego u Boliviji i Venecueli gde su levičarske grupe već uspele da obore proameričke režime. Argentinci doživljavaju Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku - dve najomraženije institucije prema kojima imaju odnos kakav građani Srbije imaju prema Haškom tribunalu - kao produženu ruku administracije u Vašingtonu. Samo tokom poslednje godine broj Argentinaca koji imaju pozitivno mišljenje o SAD opao je za neverovatnih 22 odsto.

“Ovde leži i objašnjenje zašto Svetska banaka i MMF, čiji je Argentina treći najveći dužnik, ipak imaju razumevanja za argentinsku dužničku nedisciplinu. Predsednik Kiršner je za direktora MMF-a prošle nedelje rekao da se ponaša prema Argentini kao “vlasnik plantaže” (mi bismo rekli “gazda”) na svom posedu. Kiršner odbija da primeni mere koje bi pogoršale standard najsiromašnijih. On čak zahteva od MMF-a da se reformiše, tvrdeći da su reforme međunarodnih finansijskih instituacija neophodnije nego reforme u Argentini.

“Mada je zemlja u julu izgubila kredit od 13 milijardi dolara zbog Kiršnerove nepopustljivosti, Argentina i dalje spada u malobrojnu grupu zemalja - tu su još Rusija, Tajland i Malezija - koje često otvoreno ignorišu savete i ultimatume MMF-a i Svetske banke bez plaćanja pune “cene” za finansijsku nedisciplinu. Jedan argentinski novinar napisao je prošlog meseca da tradicionalno nefleksibilni, veliki deoničari međunarodnih finansijskih institucija, kada se radi o Kiršnerovoj Argentini, imaju vrlo meku kičmu, “kao da je od marcipana”.

“MMF više i nema mnogo mera koje još može nametnuti ili sugerisati argentinskim liderima a koje već nisu sprovedene. Zemlja je devedesetih, dok je bila MMF-ov pulen, privatizovala sve što se može privatizovati, učljučujući i institucije kao što je zoološki vrt u Buenos Ajresu. Dvojica uglednih američkih ekonomista sa Univerziteta MIT su u engleskom Financial Times-u nedavno sugerisali MMF-u da Argentini oduzme deo suvereniteta i uvede neku vrstu ekonomske diktature “stranih agenata”, iskusnih birokrata iz zapadnih centralnih ili narodnih banaka, koji bi imali punu kontrolu nad monetarnom i poreskom politikom u zemlji. Ideja je, naravno, sasvim neprimenjiva. Naročito ako se ima u vidu da brojni i često militantni - mada duboko podeljeni - argentinski levičari zemlju redovno opisuju kao “polukoloniju”. Ali recept odlično ilustruje dubinu argentinske krize i neophodnost sasvim neortodoksnih mera.

Pored velikog rasta cena soje na svetskom tržištu i značajnog rasta industrijske proizvodnje glavni uzrok impresivnog argentinskog ekonomskog rasta poslednjih godina (u proseku skoro 10 odsto godišnje) jeste i pravi turistički bum. Ekonomski slom učinio je Argentinu - nekada najskuplju zemlju Latinske Amerike - jednom od najdostupnijih. Visoke dolarske cene koje su godinama odvraćale posetioce, pre tri godine skoro bez izuzetaka su podeljene sa tri.

“I pored rasta kriminala, Buenos Ajres je za turiste i dalje puno bezbednije i opuštenije mesto od Rija, Lime, Havane ili Meksiko Sitija. Argentina posetiocima nudi neke od najlepših pejzaža na svetu, noćni život dostojan Pariza ili Londona (po cenama DŽakarte ili Kaira) i za malo novca garderobu o kojoj bi u Evropi mogli samo da sanjate. Argentinski proizvođači već su uspeli da kvalitetom vina prestignu susedni Čile koji godinama predstavlja velesilu na svetskom tržištu. U dobrom restoranu u Buenos Ajresu flaša vrhunskog vina je manje od pet stotina dinara. Ekvivalent sve goreg i kiselijeg crnogorskog “vranca” ili “krstača” vam neće poslužiti ni u najgorim argentinskim kafanama.

“Stranci koji žive u Argentini tvrde da su iskustvo rekordne hiperinflacije iz 1989. godine, ekonomski slom i debakl u kratkom ratu sa Velikom Britanijom oko Malvinskih (Foklandskih) ostrva značajno “ispumpali” ogromni ego Argentinaca. Jedan Bolivijac ili Urugvajac će i dalje ispričati staru šalu o arogantnim susedima: “Šta jedan Argentinac uradi kada želi da izvrši samoubistvo? Skoči sa svog ega.” Ali ona zasigurno nikada nije bila manje tačna. Decenije kriza naučile su Argentince poniznosti. Trebaće vam puno loše sreće da se kao turista u ovoj zemlji danas suočite sa većim dozama pominjane argentinske arogancije, samoživosti i snobizma.

“Problemi sa egom ipak nisu nestali. Umesto arogantnih egomanijaka na koje će vas upozoriti brojni, ali uglavnom zastareli turistički bedekeri, u Argentini ćete naići na veliki broj depresivnih, anksioznih i odsutnih. Buenos Ajres je danas grad sa najvećim brojem psihoanalitičara po stanovniku na svetu. Kriza je dovela i do novog porasta rasizma među Argentincima, od kojih preko 90 odsto ima čisto evropske korene. Ovo pogađa siromašnije, rasno mešane susede, naročito desetine hiljada onih koji kao gastarbajteri pokušavaju da nađu posao.

“Argentinci stanovnike Paragvaja, Bolivije i Čilea doživljavaju kao lenje, primitivne i pokvarene ljude. Bogatstvo i prosperitet koji su pre stotinak godina privukli milione iz Evrope, davno su nestali ali u svesti Argentinaca njihova zemlja je i dalje “SAD južne hemisfere”. Omiljena turistička destinacija za Argentince je Florida. Sa izuzetkom plaža susednog Urugvaja ni imućniji Argentinci praktično nikada ne putuju po ostatku Latinske Amerike. Jedan brazilski list tvrdi da Argentinci nikada ne bi videli crnog čoveka da afroamerički NBA igrači ne igraju u klubovima u Argentinskoj košarkaškoj ligi.

Susedi su neretko likovali i zlurado komentarisali argentinske probleme. Ali budućnost Argentine je danas puno svetlija nego što je bila pre samo nekoliko godina. Argentinci su imali sreće da su cene njihovih glavnih izvoznih i poljoprivrednih proizvoda skočile kada je to za zemlju u krizi bilo najvažnije. Nacija ima poverenja u odlučnog i tvrdoglavog predsednika. Čak 73 odsto Argentinaca podržava njegovu politiku.

Predsednik Kiršner odlaže suočavanje sa otplatom preko sto milijardi dolara duga koji kao omča vise oko vrata nacije. Iako ga je veliki ekonomski rast oslobodio potrebe da na međunarodnom tržišitu svakodnevno moljaka za sredstva kojima bi popunio budžet, on će pre ili kasnije morati postići za Argentince bolan sporazum sa međunarodnim finansijskim institucijama i više od 500 000 manjih zapadnih investitora u čijim rukama je veliki deo argentinskog duga i državnih obveznica. Kiršner kao da se drži starog dužničkog zakona koji kaže da “onaj koji duguje malo mora da čuva sam sebe, dok o velikim dužnicima brine sam bog” i tvrdoglavo zahteva otpis 75 odsto dugova.

Zapadne vlade i međunarodne finansijske institucije će verovatno na kraju prihvatiti većinu Kiršnerovih uslova, ali sve veći broj manjih poverilaca rasutih od NJujorka i Lisabona do Tokija i Sidneja svoja potraživanja pokušava da ostvari na sudovima. Radi se o preko 25 milijardi dolara i samo nekoliko presuda u korist većih investitora moglo bi dovesti do zaplene ili zamrzavanja celokupne argentinske imovine u inostranstvu (sa izuzetkom ambasada koje štite međunarodne konvencije) i novog sloma. Ali ovaj sasvim mogući mračni scenario još ne zaokuplja pažnju Argentinaca.

Nacija je ove jeseni opsednuta drugom, puno izvesnijom tragedijom. El Dijego, od smrti Evite Peron, najveće lokalno “božanstvo”, možda broji svoje poslednje dane. NJegova groteskna porodična “sapunska opera” je poslednjih nedelja satima prenošena na argentinskim televizijskim kanalima. U Maradoninu tragikomičnu borbu da “ostvari svoje osnovno ljudsko pravo” i ode na lečenje u specijalnu bolnicu na Kubi (nalik luksuznom hotelu sa vilama okruženim zelenilom) bili su umešani čak i predsednik države i Vrhovni sud.

“Koliko god nekome ko je sa strane posmatrao ovu farsu izgledalo očito da se Maradona već pretvorio u patetičnu karikaturu, Argentinci o harizmatičnom idolu govore koristeći skoro isključivo biblijsku terminologiju. Oni tvrde da je Bog vodio Dijegovu ruku kada je ovaj bivši igrač “Boke žuniors” (Argentinci ovako izgovaraju ime kluba) rukom postigao gol i doveo fudbalom opsednutu naciju do najvećeg uspeha u istoriji i veruju da je sam Bog nekoliko puta ugojenog Maradonu “dizao iz groba” tokom dvadesetak godina duge zavisnosti od kokaina. Ipak sve je manje onih koji veruju da će svevišnji još dugo “ostaviti na zemlji” argentinskog “posrnulog anđela”.

“Krajem septembra četrdesttrogodišnji Maradona je konačno stigao u Havanu, u ekskluzivno “lečilište” nekoliko stotina metara udaljeno od jedne od Kastrovih glavnih rezidencija. Tokom prethodnog, četvorogodišnjeg boravka u ovoj “medicinskoj” ustanovi (koja je pod upravom kubanskog Ministarstva unutrašnjih poslova) meksički novinari snimili su Maradonu kako nag trči po dvorištu u društvu svoje kubanske devojke i ušmrkava “crtice” kokaina. Porodica koja je pre puta tražila na sudu da se Maradoni oduzme pasoš, s pravom tvrdi da će let na Kubu verovatno biti poslednje putovanje za teško bolesnog El Dijega.

“Bolest argentinske ekonomije nije puno lakša od Maradonine. Strane investicije u Argentini 2003. godine bile su čak 220 puta manje nego 1999. Ono što najviše brine Bušovu administraciju i sve bogatiju i brojniju argentinsku srednju klasu je da bi neuspeh Kiršnerove riskantne terapije mogao navesti milione Argentinaca bez posla, budućnosti i novca da požele da u svojoj zemlji silom umesto MMF-ovog uvedu socijalistički recept koji Kastro već skoro pola veka primenjuje na Kubi. Za razliku od Dijega koga porodica nije uspela da zadrži na ivici, predsednik Kiršner veliku i duboko podeljenu otadžbinu nekako, ipak, odmiče od provalije.

Zoran Ćirjaković