Merkanje Vojvodine

“Parlament Kosova opredeljen je za razvoj demokratije zapadnog tipa u kojoj su svim građanima, nezavisno od njihove etničke pripadnosti, zagarantovana sva ljudska i građanska prava, i zalaže se za povratak svih nezločinačkih Srba koji su sa teritorije Kosova pobegli za vreme i posle rata.”

Svaka je ironija u ovoj rečenici savršeno nenamerna: njeni autori, američki kongresmeni Henri Hajd i Tom Lantoš, mislili su sasvim ozbiljno kada su sročili ovaj “argument” u prilog nezavisnosti Kosova u Rezoluciji 28 Predstavničkog doma. Neuspeh te rezolucije u Spoljnopolitičkom odboru (kojim Hajd predsedava) dobio je prošlog vikenda u Beogradu nezapamćen publicitet. Kažu da pobeda uvek ima hiljadu očeva a poraz nijednog, ali je u slučaju obaranja Rezolucije 28, javnost u Srbiji na osnovu izveštaja u medijima lako mogla zaključiti da trijumf pripada gotovo isključivo predsedniku Srbije i nekolicini njegovih saradnika. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni srpskog “kokusa” u američkom Kongresu. I ne samo to: da Tadić nije pozvao Srbe na Kosovu da izađu na izbore, Hajd i Lantoš bi i pored živog kokusa “progurali” Rezoluciju 28. Drugačiji zaključak se iz javnih objašnjenja predsednika Tadića i njegovih saradnika u Srbiji nije mogao izvući.

Stvar je ipak nešto složenija nego što bi se na osnovu iskaza uzbuđenih savetnika dalo zaključiti. To je zato što je američka politika kudikamo komplikovanija nego što iz beogradske vizure izgleda. Srpska dijaspora u Americi o “kokusu” sanja čitavu deceniju, a Srpski kongres ujedinjenja na njegovom ustanovljavanju vredno radi približno toliko dugo. Predsedavajući novoformiranog srpskog kokusa, republikanski kongresmen iz Indijane Dan Barton, lični je prijatelj osnivača SUC-a (Serbian Unitdž Congreš), uglednog američkog Srbina Majkla Đorđevića. Što se Rezolucije 28 tiče, ona je na sto Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma, odnosno na dnevni red ovog tela, dospela još u januaru 2003. A američka se administracija i pre predsednika Tadića i njegovih saradnika zauzimala za to da podrška nezavisnosti Kosova u Spoljnopolitičkom odboru ne bude izglasana.

Nacionalna televizija bez daha je prošlog vikenda obavestila javnost da je predsednik Tadić cele noći bio “na vezi” sa zamenicom pomoćnika državnog sekretara Ketlin Stivens u nastojanju da se spreči usvajanje Rezolucije 28. Gospođa Stivens je zaista imala najbolju nameru da se na sednici Odbora usprotivi kongresnoj podršci nezavisnosti Kosova i uredno se pojavila na sastanku, ali joj predsedavajući Henri Hajd nije dopustio da govori. No, američka se administracija i pre predsednika Tadića zauzimala za to da podrška nezavisnosti Kosova u Spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma ne bude izglasana. Kada je pre skoro dve godine ova rezolucija prvi put dospela na dnevni red Odbora, Stejt department se bez oklevanja usprotivio njenom usvajanju, o čemu je na sednici Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma 21. maja 2003. govorila prethodnica Ketlin Stivens na položaju zamenice pomoćnika državnog sekretara za jugoistočnu Evropu, gospođa DŽenet Boug. Boug je tada, na posebnoj sednici odbora o budućnosti Kosova, rekla da se “Administracija protivi Rezoluciji pred ovim odborom koja poziva na nezavisnost Kosova. Takva bi rezolucija mogla dovesti do zabune u pogledu stava Sjedinjenih Država; i mogla bi odvratiti pažnju od zadataka na izgradnji institucija i međuetničkog pomirenja koji tek stoje pred nama”.

Predaja i “predaja” Tokom razgovora koje je Karla del Ponte pre desetak dana vodila u Beogradu sa ovdašnjim državnim rukovodiocima nije, za divno čudo, uopšte pominjan slučaj Ratka Mladića. To hašku tužiteljicu nije sprečilo da evropske ministre u Luksemburgu ovog ponedeljka obavesti da je Ratko Mladić u Srbiji, i da to “nije negirao” nijedan od državnih zvaničnika sa kojim se u Beogradu srela. To nije prvi put da se ona i njeni domaćini drugačije sećaju zajedničkih susreta, ili da ih drugačije interpretiraju: dešavalo se i u vreme Zorana Đinđića. Ovog su se puta ona i Vlada Srbije potpuno razišli u interpretaciji predaje LJubiše Beare, koji je prošle subote avionom Vlade Srbije odleteo u Hag u pratnji ministra Zorana Stojkovića. Sa stanovišta interesa Beograda, međutim, u ovom je času manje važno što je Florans Artman vest o predaji LJubiše Beare kiselo prokomentarisala. Daleko je važnije što je istu vest oduševljeno primila Kristina Galjak, portparol Havijera Solane, i što je Evropska unija pozdravila “predaju LJubiše Beare”.

Ne treba biti sitničav i umanjivati međunarodne zasluge predsednika Srbije, koji u Americi i Evropi već neko vreme uživa reputaciju možda bolju i od reputacija svih ostalih naših političara zajedno. Nesuđena poseta Donalda Ramsfelda Beogradu, do koje je trebalo da dođe ove nedelje, bila bi isključiva zasluga Borisa Tadića, odnosno odobravanja na koje je njegova ličnost naišla u Vašingtonu, ne samo od izbora za predsednika Srbije već i u vreme kada je bio “samo” ministar odbrane državne zajednice. (Ramsfeld se predomislio zato što je Pauel, čuvši da se ministar vojni po vlastitom nahođenju sprema u Beograd, tražio od njega da “pritisne” Srbe, što se Ramsfeldu nije dopalo. NJegova je namera bila da dođe u prijateljsku posetu.) Endi Verić, koji radi u vašingtonskoj kancelariji Srpskog kongresa ujedinjenja (i koji insistira na tome da je ova kancelarija veoma vredno godinama radila, ne samo na organizovanju srpske dijaspore, uspostavljanju kokusa i organizaciji kampanje pisanja pisama i telefonskih poziva američkim političarima u čijim izbornim jedinicama Srbi čine bitan deo izbornog tela, već i na hitnom animiranju javnosti i kongresmena kako bi se prošle nedelje stopiralo usvajanje Rezolucije 28), kaže da je Tadićev doprinos veliki, i da je njegov ugled u Vašingtonu olakšao život SUC-u. “Bilo kom američkom kongresmenu je danas lakše da ustane u odbranu Srba i njihovih interesa zato što Boris Tadić ima tako dobar ‘imidž’ u Vašingtonu. Predsednik Srbije je ovde uspostavio dobre, prijateljske kontakte”, sa zadovoljstvom konstatuje Verić, dodajući da je, kritičnog dana kada se raspravljalo o poraženoj rezoluciji, Tadićevo ime spominjano tokom rasprave na Spoljnopolitičkom odboru. Sa istim uvažavanjem pominjan je doduše i vladika Artemije, koji je svim članovima Spoljnopolitičkog odbora uputio pismo u kom ih je veoma jakim rečima (podrška nezavisnosti “bila bi znak da se terorističko nasilje isplati”) pozvao da glasaju protiv. Verić veli da i vladika Artemije uživa izvrstan imidž u Vašingtonu (“Ni kongresmeni koji mrze Srbe ne mogu da odbiju vladiku Artemija, koji je veoma poštovan ovde”). Nije na odmet u ovom kontekstu podsetiti da vladika nije prethodno pozvao Srbe da glasaju na Kosovu nego se, naprotiv, snažno usprotivio toj ideji. To naravno ne znači da Tadićev poziv Srbima da glasaju na Kosovu nije imao uticaja. Uvek postoji mogućnost da kongresmeni kažu: zašto da se mi borimo za njih, ako oni neće da se bore sami za sebe?

Endi Verić ne želi da izostavi ni zasluge ambasade Srbije i Crne Gore u Vašingtonu kad je reč o pridobijanju simpatija Kongresa i administracije za srpsku stvar. Drugi vašingtonski sagovornici NIN-a koji ne spadaju u krug srpskih aktivista ali se dobro razumeju u funkcionisanje kokusa i Kongresa, tvrde da je u sličnim poslovima za odluku kongresmena mnogo važnija podrška njihovih glasača, Amerikanaca iz baze (srpskog, mađarskog, albanskog itd. porekla), nego aktivnost ma koje strane vlade, a katkad i američke administracije. Administracija ni inače, po pravilu, ne voli kada Kongres usvaja slične rezolucije kojim se “meša” u vođenje spoljne politike kako je shvataju “profesionalci” u Stejt departmentu. To što se administracija protivi ovoj rezoluciji, i što joj se protivila i prošle godine, ne znači da će tako biti i dogodine. To samo znači da u Stejt departmentu u ovom času nema podrške za proglašavanje nezavisnosti Kosova, sa naglaskom na “u ovom času”, kada razgovori o konačnom statusu južne srpske pokrajine još nisu zvanično ni počeli. (Svojevremeno je, podsetimo, postojala i američka podrška jedinstvenoj Jugoslaviji, samo nije izdržala probu vremena.) Kongresmeni najviše drže do toga šta misle njihovi birači, a Srpski kongres ujedinjenja sebi upisuje u zaslugu da je američkim političarima objasnio da u Americi ima neuporedivo više birača srpskog, nego albanskog porekla. SUC nema finansijsku moć albanskog lobija u Americi, ali smatra da je snaga američkih Srba u njihovoj brojnosti (što je razlog što se dijaspora odskora prebrojava); to je i pomoglo da se u Kongresu SAD konačno osnuje srpski kokus. Pored SUC, u Americi su aktivne i organizacije Srpska narodna odbrana iz Čikaga i Srpska nacionalna federacija iz Pitsburga.

Svi sagovornici NIN-a u vezi sa ovom temom primećuju da su američki kongresmeni i političari daleko manje zainteresovani za mišljenje stranih vlada i tuđih građana nego svoje biračke baze. Najsvežiji primer za to je američka predsednička kampanja. Strani dopisnici nemaju ni teorijske šanse da dobiju mesto u autobusu ili avionu predsedničkih kandidata u kampanji. Bob Dol je 1996. godine hladno odbio molbu za intervju britanskom “Gardijanu” rečima: “U Liverpulu nema glasova.” Urednik londonskog “Tajmsa” za Ameriku DŽerald Bejker isposlovao je mesto u avionu DŽona Kerija tek kad se pozvao na svoje povremene članke u konzervativnom američkom časopisu “Vikli standard”.

Svi se, međutim, slažu da je zaustavljanje Rezolucije 28 uistinu važna pobeda Srba u Americi, bez obzira na to što njeno usvajanje ne bi momentalno uticalo na politiku Stejt departmenta. To je pre svega poraz albanskog lobija, koji je na ovome veoma dugo radio. No, vašingtonski advokat DŽim DŽatras, koga naša javnost pamti kao svedoka odbrane na procesu Slobodanu Miloševiću i koji je dugo radio kao spoljnopolitički analitičar u Senatu, kaže za NIN da je ovo daleko važnije pitanje od Kosova. “Lantoš je ovo silno želeo, i treba dobro razumeti zašto je to tako. Ovde se ne radi samo o Kosovu. Lantoš je ovo želeo kako bi jednog dana moglo da posluži kao obrazac za Vojvodinu”, kaže DŽatras. Tom Lantoš je kongresmen mađarskog porekla koji je nedavno uputio ljutito pismo Vojislavu Koštunici osuđujući “alarmantnu eskalaciju” antimađarskog, antisemitskog i antiromskog nasilja u Vojvodini. (Srpski aktivisti u Americi zadovoljno primećuju da to pismo nije podržao mađarsko-američki kokus u Kongresu SAD.) Mađarske organizacije u Americi forsiraju tezu da bi se sve vratilo u normalu, odnosno u međuetničku harmoniju bivših vremena, samo kada bi se Vojvodini vratila “oduzeta autonomija”. U Rezoluciji 28 se forsira nezavisnost Kosova pozivajući se na Ustav SFRJ iz 1974, po kom su pokrajine bile “de fakto republike” koje već na osnovu toga imaju pravo na nezavisnost i suverenost.