Arhiva

Izvoz sa zvezdicom

Petrica Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Prve naznake onoga što će se dešavati u trgovinskim odnosima Srbije i Kosova, ukoliko potraje odluka Prištine da se povećaju carine na srpsku robu na 100 odsto, mogle su se videti početkom ove nedelje kada su neke životne namirnice, ali i srpska dnevna štampa, stigli do stanovnika severno od Ibra, nezvaničnim kanalima. Masovni šverc bi u narednim mesecima mogao zameniti legalnu trgovinsku razmenu, i na jugu i na severu Kosova, a ako se to desi, posledice ovog zveckanja carinskim oružjem, više od Beograda trpeće Priština, odnosno budžet, kako samoproglašene države, tako i građana. Jer, „zabranjenu“ srpsku robu, stanovnici Kosova možda više neće kupovati na trgovinskim rafovima, već na kartonskim kutijama na ulici, što se na ovim prostorima već dešavalo, ali će je kupovati. Ne samo zato što su na nju navikli, već i zato što će i dalje moći da je kupe povoljnije nego neku drugu, koja će, u međuvremenu, možda zauzeti legalne trgovinske rafove. Ako se tako nešto uopšte i desi, jer sagovornici sa kojima je NIN pričao tvrde redom da, zbog blizine i troškova transporta, srpska prehrambena industrija ima najkonkurentnije cene na kosovskom tržištu i niti lako, niti brzo neko može zauzeti njeno mesto. Da nije tako, srpsku bi neka druga, a ako ne stanovnicima, ono sigurno tamošnjim političarima i draža roba, već odavno zamenila. Rafovi bi odavno već bili napunjeni slatkišima iz Švajcarske, Belgije ili Nemačke, a ne ćuprijske Ravanice ili beogradskog Soko Štarka. Tvrdnju da će podizanje carinskih stopa, koje se u javnosti pogrešno naziva taksama, prouzrokovati narednih meseci povećan izvoz pšenice ili brašna iz Srbije u Makedoniju, da bi se onda to brašno, legalnim ili ilegalnim putevima, dopremalo na Kosovo, ne iznosi samo Vukosav Saković, direktor udruženja Žita Srbije, već i kosovski analitičari. Dodatno, tvrde i da ih ne bi iznenadilo da Albanija, Makedonija ili Crna Gora iskoriste ovu situaciju kako bi određene prehrambene proizvode uvozili iz Srbije za svoje potrebe, a svoju robu po višim cenama izvozili kupcima sa Kosova. U najmanju ruku, sasvim sigurno je, da će, ukoliko trenutne carinske stope ostanu na snazi, biti i takozvanog reeksporta, odnosno uvoza naše robe u susedne zemlje, gde će se ona prepakivati i onda kao roba iz tih zemalja, izvoziti stanovnicima Kosova. Naravno, takva roba neminovno će biti barem desetak odsto skuplja, pa je pitanje kako će na te cene reagovati kupci. Pojednostavljeno, Kosovo nema sopstvenu industriju koja bi mogla da proizvodi sve ono što je tamošnjem stanovništvu potrebno i primorano je da robu, pa i onu široke potrošnje, odnosno egzistencijalnu, uvozi. NJena nabavka i iz „neprijateljske“ Srbije do sada im je bila najisplativija. Upravo ta činjenica doprinela je da naš izvoz tamo - ma koliko izbegavali da ga tako zovemo (Srbija trgovinsku razmenu sa Kosovom naziva otprema i doprema robe, odnosno isporuke i nabavke) - raste iz godine u godinu, pa je na kraju 2017. bio 464 miliona evra. Kosovo se, dakle, poslednjih godina svrstava u grupu značajnih spoljnotrgovinskih partnera Srbije, a osim što Srbija sa njim ima suficit u robnoj razmeni veći od 440 miliona evra (uvoz sa Kosova je samo 22 miliona), ona ima veći izvoz od uvoza i u trgovini sa drugim potpisnicama CEFTA sporazuma, što je čini jačim protivnikom u bilo kojoj vrsti carinskog ili trgovinskog rata. Teško je, naime, zamisliti situaciju u kojoj Makedonija ili Albanija mogu zameniti srpski izvoz na Kosovo, jer i same su uvoznici najvećeg dela te iste srpske robe. „Uveren sam da će se povećati šverc, kada je u pitanju pšenica ili brašno, i to preko Makedonije. Zaboravlja se da je Priština još prošle godine povećala carine za 40 odsto za brašno, pod pritiskom tamošnjih mlinara, i ta mera nikada nije prestala da važi. Naš izvoz dole je već tada značajno smanjen, a ovim carinama od 100 odsto će biti obustavljen. Jer, ako bismo kalkulisali sa ovim novim carinama, to bi značilo da robu dajemo džabe. To se ne isplati“, kaže Vukosav Saković, uz opasku da je teško meriti ekonomsku štetu jedne isključivo političke odluke. Štetu će, kaže, imati i Srbija i Kosovo, s tim što srpski izvoznici lakše mogu da kompenzuju tu štetu, tako što će za svoju robu naći nove kupce u regionu. Inače, trgovinska razmena Srbije i Kosova jedini je oblik ekonomske saradnje, i ma koliko to zvanični Beograd i srpska statistika nerado priznaju, između Srbije i njene južne pokrajine, odvija se spoljnotrgovinska razmena, po malo čemu drugačija od razmene sa bilo kojom drugom suverenom zemljom. I ma koliko to izgledalo kao svojevrsno priznavanje njegove nezavisnosti, ovo niti je bio, niti je sada, jedini slučaj da neka zemlja nema poresku ili carinsku jurisdikciju na teritoriji koju smatra svojom. Kosovo se već 19 godina tretira kao posebna i jedinstvena carinska teritorija, još od Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. I mada do potpisivanja sporazuma CEFTA 2006. tu jurisdikciju Srbija zvanično nije priznavala, i uprkos Rezoluciji, članstvom u CEFTA je to, ipak, učinila. Carina na granici, ma kako se ona zvala, postoji, a trgovina koja se odvija identična je spoljnoj trgovini dveju zemalja. Sa svim carinskim i necarinskim preprekama, koje zemlje uobičajeno postavljaju jedna drugoj, zaklinjući se istovremeno u slobodnu trgovinu, uverene da tako štite sopstvenu proizvodnju. „Prvobitno je carina bila na Ibru, pa se sever Kosova smatrao jednom vrstom ofšor zone, gde je naša roba ulazila nesmetano. Kasnije je carinska granica postavljena i na prelaze Jarinje i Brnjak, čime je cela teritorija KiM postala jedna carinska teritorija. I zato je sada nejasno kako neko može pozivati da se za sever odrede carine od 100 odsto, a za jug nula, ako se zna da je carinska stopa jedinstvena na celoj teritoriji“, kaže za NIN Predrag Bjelić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. On ističe da je u odluci Prištine da uvede carine od 100 odsto sporna ne samo činjenica da se time krše pravila CEFTA, kao i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Kosova i EU, već i pravila Svetske trgovinske organizacije, a i Kosovo i Srbija su se, iako nisu članice, obavezale da će u međunarodnoj trgovini poštovati ova pravila. Ono što dodatno temelji tvrdnju da iza ovakve odluke nema nijednog ekonomskog rezona, a ni dobrobiti za tamošnje stanovništvo, jeste činjenica da je vlada Ramuša Haradinaja odlučila da se carinska stopa neće odnositi na nekolicinu stranih kompanija koje imaju proizvodnju u Srbiji. Tako, primera radi, za proizvode Kola-Kole, Henkela ili Karlsberga carina je i dalje nula. Bjelić upozorava da je diskriminacija nekih proizvođača, odnosno povlastice za neke druge, strogo kršenje pravila STO, baš kao što je mimo pravila i odluka da se carine povećaju za proizvode iz dveju zemalja (Srbija i BiH), dok za sve ostale to ne važi. „Odluku da se povećaju carine za sve zemlje, kako bi se smanjio uvoz i poboljšao i spoljnotrgovinski i platnobilansni debalans bi vlast u Prištini još nekako i mogla da pravda, ali ovakvu diskriminaciju ne. Kako se uopšte određuje šta je srpska roba. Po kojim kriterijumima je ovaj spisak napravljen, još nismo uspeli da saznamo. Da li se to odnosi na kompanije sa stranim vlasništvom ili na poreklo sirovine od koje se roba pravi. Suština je da su najveći izvoznici danas multinacionalne kompanije koje svoje gotove proizvode prave od komponenti proizvedenih širom sveta i obesmišljeno je govoriti o robi koja je srpska, italijanska, hrvatska ili bilo čija“, ističe Bjelić. Naši sagovornici smatraju da će velike inostrane kompanije dodatnim pritiskom nastojati da budu izuzete od novih nameta. A ako bismo da budemo zajedljivi, najveći deo srpske privrede, pa i one koja izvozi na teritoriju KiM - uglavnom vodu, pića, namirnice za široku potrošnju, kao i naftne derivate - odavno nije u domaćim rukama, pa bi spisak izuzetih svakodnevno mogao biti sve veći, što bi naposletku obesmislilo uvedene carinske kazne Ramuša Haradinaja. Ukidanje carina zatražili su i zvaničnici iz Vašingtona, ali prethodno i iz Brisela, mada je jasno da ovi potonji nemaju mehanizme da kazne Prištinu zbog ovakvog poteza. Ali ako je nešto dokazalo da ni osnovni CEFTA sporazum ne funkcioniše, dok su regionalnim političarima puna usta jedinstvenog carinskog tržišta Zapadnog Balkana i mantri o „CEFTA plus“ sporazumu koji bi se širio i na usluge, onda je to ova Haradinajeva odluka. CEFTA ne da nema mehanizam da kazni prekršioca svojih pravila, ona ne predviđa ni mehanizme za rešavanje ovakvih ili sličnih sporova zemalja koje su potpisnice, a kao jedini oblik odlučivanja poznaje konsenzus članica, pa bi tom logikom i same vlasti u Prištini trebalo da se slože da su pogrešile i prekršile odredbe CEFTA. Uz to, Kosovo i nije potpisnik CEFTA, već Unmik, pa je sada pitanje ko je prekršio pravila igre i ko bi mogao biti kažnjen, da kazna uopšte postoji. Činjenica je, kažu NIN-ovi izvori, da ni Srbija do kraja ne poštuje dogovore, bilo one iz briselskog dijaloga, bilo one u okviru slobodne trgovine u regionu, ali se to pravda nepostojanjem Zajednice srpskih opština, koju Priština uporno izbegava da formira. Predrag Bjelić kaže da Srbija neće da prizna carinske deklaracije na kojima piše „Republika Kosovo“, baš kao što pravi problem i vozačima koji našu zemlju koriste kao tranzitnu, ukoliko njihove dozvole nisu statusno neutralne. „Suština je da dogovori iz Brisela podrazumevaju statusnu neutralnost, a kosovske vlasti opet izdaju dokumenta koja ističu njihovu državnost i suverenost“. I dok Srbija neće da prizna carinski pečat na kome piše „Republika Kosovo“, kao i druge vrste dokumenata u kojim se ističe nezavisnost njene južne pokrajine, tamošnje vlasti su pored carinske stope od 100 odsto odlučile i da sa trgovinskih rafova izbace svu robu koja nema deklaraciju na kojoj upravo to piše – „Republika Kosovo“. Međutim, naši sagovornici kažu da se i taj problem može premostiti, tako što će neki tamošnji distributer te robe lepiti etikete na kojima će pisati „Republika Kosovo“ i time ispuniti uslov da se nađe na trgovinskim rafovima. Ipak, i uvođenje dodatnih distributera bi značilo povećanje troškova za krajnje kupce tih proizvoda. „Suština je da male privrede, a kosovska to jeste, koje nemaju snažnu domaću industriju, ne mogu sebi dozvoliti ovakav potez. Nas će ova odluka koštati smanjenog izvoza na teritoriju Kosova, ali posledice po tamošnju privredu svakako će biti veće“, kaže Bjelić. Procene domaćih ekonomista koliko bi Srbija mogla biti oštećena ukoliko bi odluka Prištine dugo ostala na snazi, kreću se od 0,2 odsto BDP-a, do gotovo jedan odsto, ali uz ogradu da je još uvek teško proceniti da li će isporuka na Kosovo biti potpuno obustavljena ili ne. Kompanije iz Srbije koje tamo izvoze uglavnom ne žele da komentarišu najnoviju odluku prištinskih vlasti, pa su nam tako u kompaniji Nestle, koju je i resorni ministar trgovine Rasim LJajić naveo kao jednu od onih koja trpi zbog povećanja carina, kratko rekli da „nisu u mogućnosti da komentarišu političke odluke i njihove efekte“, dok u hrvatskoj Atlantik grupi, vlasniku nekoliko najpoznatijih srpskih brendova („grand kafa“, „smoki“, čokolada „najlepše želje“, „bananica“...) kažu da je nezahvalno kalkulisati unapred o mogućoj šteti. „Verujemo da je u interesu svih strana da se uspostave odnosi saradnje, odnosno da nikome nije u interesu da građani kao potrošači budu ujedno i konzumenti političkih nesuglasica i reperkusija“, kaže Vladimir Čupić, direktor predstavništva Atlantik grupe. Nezvanično, međutim, od privrednika se može čuti isto što i od ekonomista. Šteta će se moći meriti tek nakon što bude poznato koliko će carinske stope od 100 odsto potrajati, odnosno da li će to dovesti do nestanka srpske robe na teritoriji Kosova. Jer, zakoni trgovine su neumoljivi i ukoliko se ispostavi da tu robu, makar i skuplju zbog carinskih nameta, ima ko da kupi, izvoz će se i dalje odvijati. A ako i ne bude zvaničnog izvoza, to opet ne znači da naša roba neće naći put do tamošnjih kupaca. Bilo tako što će se ona legalno izvoziti južnim susedima, a onda - prepakovana ili ne - vraćati na Kosovo, bilo tako što će ilegalnim kanalima iz Srbije, Makedonije, Albanije ili Crne Gore dolaziti do potrošača. Uostalom, albanski kupci ne kriju da su na „plazmu“ ili „smoki“ odavno navikli, a svi oni koji imaju priliku da ulaze u prodavnice i u Prištini i u severnoj ili južnoj Mitrovici znaju da „smoki“ niko nije uspeo da zameni, iako je bilo i još ima pokušaja da se napravi nešto slično. Situacija sa najosnovnijim životnim namirnicama, poput brašna, šećera ili mleka, još je drastičnija. Srbija ove proizvode izvozi i na Kosovo, ali i u susedne zemlje, koje bi sada mogle, ako imaju kapaciteta, da iskoriste situaciju i srpski izvoz zamene svojim. Međutim, sve i da se to desi, tu robu kupci na Kosovu plaćaće skuplje nego što su do juče plaćali onu srpsku. Ako se ona srpskom, zbog stranih vlasnika mnogih ovdašnjih kompanija, uopšte i može nazvati.