Dve stvarnosti u dva rova

Postoji škola mišljenja koja kaže da sve ono orgijanje nad elementarnim demokratskim normama, zabeleženo na lokalnim izborima u Lučanima i još tri opštine u nedelju, ali i jednako drastično gaženje činjenica u izveštavanju kontrolisanih medija o skorašnjim protestima u Beogradu, zapravo, predstavlja neku vrstu poklona opoziciji u nastajanju. Veruje se, naime, da će taj, tako lako skupljen i toliko očigledan dokazni materijal o stepenu gušenja sloboda u Srbiji pod naprednjačkom vladavinom, kad bude dostavljen važnim zapadnim adresama (ali i, kako rekoše opozicionari, „celoj Srbiji“, mada se baš ne zna kojim kanalima), predstavljati onu presudnu kap u moru posle koje ništa neće biti isto. Prema toj teoriji, podrška moćnih sila autokratskoj vladavini, nakon suočavanja sa realnim stanjem u Srbiji, morala bi, zbog tamošnje javnosti, biti ozbiljno dovedena u pitanje. A time bi se stekli važni uslovi za nastavak i ubrzanje krunjenja doskoro bezobalne moći, koje je počelo da se nazire – i to ne samo zahvaljujući odlučnosti onako brojnih građana koji su, po najgorem kijametu i uprkos slaboj organizaciji, protestno šetali u subotu. I najavljuju da će to nastaviti i ubuduće. Ima, naime, i nekih suptilnijih pokazatelja izvesnih pomeranja stanja na političkoj sceni, ali i celom društvu koje bi ta scena trebalo da reprezentuje – počev, recimo, od činjenice da se, sasvim neuobičajeno za naprednjake, ali i za njihovu raniju, radikalsku inkarnaciju, pojavila „krtica“ koja je medijima precizno prepričala tok i sadržaj nedavnog sastanka Izvršnog odbora SNS-a u Čačku. Pa smo tako saznali da SNS ima 3.456 botova koji su za godinu dana napisali 10 miliona komentara na internetu, ali i da oni nesrećni putnici autobusa koji prate kretanje Aleksandra Vučića po Srbiji imaju tendenciju da se razmile po prodavnicama i kafićima, umesto da oduševljeno kliču vođi. I svašta još, što nije dobra vest za šefove ogromne mašinerije upregnute da osigura nesmetano vladanje ekipe koja, reklo bi se, ne pita za cenu. Pojavljuju se i navodi o sve većem nezadovoljstvu u poslovnim krugovima, ali i tvrdnje o već ozbiljno ugroženom imidžu aktuelne vlasti u zapadnim krugovima, koje se prikriva samo zbog „višeg interesa“, odnosno očekivanja da bi rešenje kosovskog problema moglo uskoro biti pronađeno. Na sasvim drugačiju sliku, međutim, ukazuju „činjenice“, poput rezultata nedeljnih lokalnih izbora: u sve četiri opštine naprednjaci su zabeležili apsolutan trijumf, zahvaljujući kome je Vučić dobio priliku da oceni da se SNS nalazi na „istorijskom maksimumu“. I zaista izgleda tako – prema podacima koje je, koliko god neobično bilo za jednog predsednika države, lično objavio, naprednjaci su u Doljevcu osvojili 85,2 odsto, u Kuli 59,5, Kladovu 61,33 i u Lučanima 66,2 odsto glasova. Na stranu sad neke „sitne“ zanimljivosti, poput činjenice da radikali Vojislava Šešelja, uprkos onolikom njegovom prisustvu na televizijama s nacionalnom frekvencijom, nigde nisu uspeli da pređu cenzus, ili podatka da je Pokret obnove Kraljevine Srbije, koji je samostalno nastupio u Kuli i Lučanima, u Kuli uspeo da dobije tri odbornička mesta, osvojivši 8,5 odsto glasova. Ključna priča stigla je iz Lučana, jedinog mesta gde je na izborima učestvovao opozicioni Savez za Srbiju, koji se na bojkot u preostale tri opštine odlučio zbog nepostojanja pravnih razloga za raspisivanje izbora. Nakon dvomesečnog intenzivnog „obrađivanja“ birača na terenu, o čemu je NIN pisao u prošlom broju, i nakon izbornog dana koji su nezavisni posmatrači iz Crte ocenili kao „najgori izborni proces“ koji su posmatrali, do većine građana Srbije, oslonjenih na izveštavanje televizija s nacionalnim frekvencijama, doprli su, pre svega, podaci da je, uz izlaznost od čak 71 posto građana, naprednjačka lista osvojila 66,2 odsto, opozicioni SzS 9,57 procenata, Grupa građana Jedan tim – Ivica Vukićević 7,24, a socijalisti 6,37 odsto glasova. Konzumenti kontrolisanih medija – odnosno, većinsko biračko telo – dobili su, pride, i priču o „nasilnicima iz opozicije“, naročito o „napadima na žene“, pojačanu čak i navodnom namerom ministra policije Nebojše Stefanovića da, zbog „nemogućnosti da zaštiti policajce“, podnese ostavku na funkciju. I dobili su likovanje zbog činjenice da je SzS osvojio manje glasova nego samo jedna njegova članica – Dveri, na izborima u decembru 2014 . Tada su, podsetimo, naprednjaci imali 50,02, Nova Srbija 14,46, Dveri 11,58, SPS 10,79 i Jedan tim 9,5 odsto glasova. Sav onaj horor sa terena, oni automobili bez tablica iz kojih su nadzirani i zastrašivani građani, sečenje guma na dobro obeleženom automobilu posmatračke misije Crta, napadno fotografisanje novinara TV N1 koji su pokušavali da rade svoj posao i nereagovanje policije, koja je, ojačana prisustvom državne sekretarke Dijane Hrkalović, ostala slepa za ugrožavanje slobode građana – sve to ostalo je skriveno od očiju većine običnih građana Srbije. Jednako dobro skriven ostao je i izveštaj posmatrača Crte, u kome se, između ostalog, kaže da su tokom izbornog dana veće nepravilnosti zabeležene na 12 od ukupno 43 biračka mesta. Reč je tu o glasanju bez ličnih isprava, kršenju tajnosti glasanja, nekorišćenju nevidljivog spreja i UV lampe, kao i o slučajevima vođenja paralelnih evidencija glasača na biračkim mestima. Na još 11 biračkih mesta, navodi Crta, primećene su manje nepravilnosti, kao što su nepravilno uređena biračka mesta, promotivni materijali izbornih lista u krugu manjem od 50 metara i upotreba mobilnih telefona na biračkim mestima. Mobilni timovi te posmatračke misije, koji su pratili atmosferu i dešavanja van birališta, „u toku dana su primetili više od 200 automobila sa registarskim tablicama iz drugih mesta (Pančevo, Novi Sad, Vršac, Beograd, Kosovska Mitrovica) kao i vozila bez registarskih tablica“, navodi se u izveštaju i dodaje da su ta vozila (čije smo fotografije ceo dan mogli da gledamo na internet mrežama) , „kružila po Dragačevu, zadržavala se u blizini gotovo svih biračkih mesta, dok su neidentifikovane osobe iz vozila komunicirale sa biračima i članovima biračkih odbora“. I šta, posle svega? Kako će i kuda će dalje Srbija ovako dodatno podeljena, ukopana u rovove, naelektrisana i prestrašena gotovo svakodnevnim agresivnim posledicama upotrebe agresivnog jezika, promovisanog u legitimni način obraćanja? Šta smo naučili proteklog vikenda - u nedelju u Lučanima i dan ranije na ulicama Beograda? Ništa naročito novo, reći će Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka, koji podseća da smo i do sada znali da SNS pristupa ozbiljno svim izborima, koristeći sve kapacitete – i formalne i neformalne, i legalne i polulegalne. A videli smo i da opozicija, koja na takvo ponašanje nema odgovore ni u jačim opozicionim centrima, kakvi su Beograd i Novi Sad, u manjim mestima gde vlast tradicionalno dobija lokalne izbore u ovakvim „međuterminima“ još teže može efikasno da uzvrati. „Opozicija je i dalje neorganizovana i impulsivna i nismo sigurni kako će da reaguje“, kaže Spasojević, ali dodaje i da je, u datim teškim okolnostima – to potpuno logično. Dodatni problem je, međutim, to što ima razloga za verovanje da bi dani koji dolaze mogli biti još gori: jer, kako je već javno rekao novinar Zoran Panović, očigledno je da je SNS postao talac svog rejtinga, zbog zabrinutosti da bi, kad bi izgubili izbore u samo jednoj mesnoj zajednici, krenuli da se ruše kao kula od karata. A Bojana Klačara iz Cesida, kako je rekao, ne bi začudilo ni da na nekim sledećim izborima „target“ SNS bude i viši od 60 posto osvojenih glasova, „a da biste došli do tog cilja, morate da igrate na ivici noža“. Opozicija, s druge strane, najavljuje radikalnije poteze. U utorak, kada je NIN išao u štampu, članice SzS na konferenciji za novinare najavile su bojkot daljih izbora pod ovakvim uslovima . Nekoliko dana ranije, predstavnici SzS, Demokratske stranke Srbije, Socijaldemokratske stranke, Nove stranke, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, pokreta Dosta je bilo, Pokreta centra, Građanske platforme i inicijative Ne davimo Beograd potpisali su dokument o zajedničkim uslovima za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora. Odluka Pokreta slobodnih građana da u toj inicijativi ne učestvuje uglavnom je naišla na nerazumevanje građana na društvenim mrežama, što bi mogao biti prelomni razlog za odluku Saše Jankovića da se povuče iz politike, toliko neobičnu na ovim prostorima. A da li je bojkot zaista moguć? „Biće to teška odluka, jer za opoziciju u Srbiji ne postoji dobar izbor“, kaže Dušan Spasojević. Opozicija će, veruje, pokušati da makar preti vlastima bojkotom izbora, a od njihove unutrašnje kohezije i snage budućih protesta zavisi koliko će pretnja biti kredibilna. S druge strane, vlasti imaju mnogo olakšavajućih okolnosti koje bi im mogle pomoći da eventualni bojkot jednostavno ignorišu – počev od toga da će se lako naći solidan broj formalno opozicionih stranaka koje će učestvovati na izborima, pa do razloga koji bi mogli dovesti do izostanka pritiska sa strane, kome se opozicija nada. I to ne samo zbog očekivanog finiširanja pregovora o Kosovu, već i zbog predstojećih evropskih izbora, zbog kojih teško da će se neko ozbiljno baviti Srbijom u narednom periodu. Čak ni to nije sve: Spasojević ocenjuje da bi eventualni opozicioni bojkot narednih izbora, Vučiću olakšao pitanje postizanja dvotrećinske većine u parlamentu, potrebne za promenu Ustava. A „cenu“ održavanja izbora bez pravog protivnika, pred domaćom javnošću, umanjila bi činjenica da opozicija nema kanale kojima bi građanima mogla da objasni svoje razloge. To je već začarani krug – zbog nedostatka kanala komunikacije, razmišlja se o bojkotu, kojim bi, onda, ti kanali bili dodatno umanjeni. A šta bi opozicija dobila izlaskom na izbore, osim novca za finansiranje? Prema Spasojeviću, eventualno malo jače prisustvo i promenu predstavnika u Skupštini – koja je, međutim, marginalizovana i ne donosi puno. O tome, uostalom, najbolje govori rezultat parlamentarnih stranaka na beogradskim izborima. Odatle ona ocena o teškoj odluci bez dobrog izbora. Koliko god bilo očigledno da je opozicija počela nešto ozbiljnije da radi, zato je teško optimistički govoriti o dometima tog delovanja. Ali, to nije dobra vest ni za vlast: uz ovolike tenzije u društvu, bez normalnog institucionalnog dijaloga, povećava se opasnost da neka televizijska Barbara ili policijska Dijana zapali vatru koju će teško biti kontrolisati.