Ministre, da li ste kidnapovani

Hvala ministru Rasimu LJajiću što mi je, reakcijom na tekst Izvan vlade, jednog dana dao priliku da kažem još ponešto, za šta u prvom tekstu pisanom povodom njegove najave da neće biti član sledeće vlade, nije bilo prostora. Jednu zaista bitnu činjenicu nisam, naime, tom prilikom pomenula: ministar LJajić je, bez obzira na funkciju koju je u tom trenutku obavljao, godinama bio jedan od omiljenih likova s političke scene za novinare različitih redakcija – zbog svoje komunikativnosti, pristojnosti i tolerancije, ali i zbog toga što smo znali da je i te kako umeo da pomogne novinarima u nevolji. Nisam, takođe, podsetila da ga je nedeljnik Vreme 2004. godine, kada je bio ministar Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava i predsednik Nacionalog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, proglasio za ličnost godine, odlučujući na osnovu jednog kriterijuma - doprinosa unapređivanju društvenih institucija. Intervju tim povodom, zbog koga je bio jako srećan, radila sam, gle koincidencije, upravo ja. I bilo mi je drago što sam upoznala čoveka za koga sam verovala da će nastaviti da doprinosi oporavku Srbije od pošasti koju je preživela tokom prethodne decenije. I tu dolazimo do velikog obrta, u kome leži razlog za moju procenu da će, pre nego po svemu drugom što je radio tokom dosadašnjeg života, ministar LJajić biti zapamćen po činjenici da je postao i, evo već sedmu godinu ostao, deo vlasti zaslužne za srozavanje Srbije u današnje žalosno stanje. Vlasti koja je, LJajićevim današnjim rečnikom rečeno, dokazala malicioznost prema našoj zajedničkoj zemlji. Teško je, nama običnim smrtnicima, da razumemo zašto neko, za koga smo verovali da poseduje ozbiljan ljudski i moralni kapital, pristaje da bude saučesnik onima koji su Srbiju vratili u pretpolitičko stanje borbe za najelementarnije izborne uslove. Neshvatljivo nam je zašto neko poput pristojnog i tolerantnog LJajića može da pomaže onima koji su odgovorni za gušenje medijskih sloboda, za teror nad poslanicima opozicije, a samim tim i građanima koje u Skupštini predstavljaju, za stvaranje uslova za mahnitanje korupcije i drugih oblika kriminala... Onima koji su uveli otvorene laži i najgore uvrede u javni govor i inspirisali nasilje nad protivnicima vlasti, kakvo pamtimo iz najgorih dana devedesetih. Onima koji su nas podelili tako da se sada već gledamo kroz rovove, iako delimo isti strah od krvavog raspleta, uobičajenog u momentima oslobađanja zemlje od autokratije... Ništa od toga nije ministra LJajića navelo da javno razmišlja o povlačenju iz vlasti – sve dok nije doživeo maltretman kakvom su gotovo svakodnevno izloženi kritičari vlasti sa javne scene, ali i sasvim obični građani. A ako nekadašnji promoter tolerancije u teroru nad drugima – pa makar bili i opozicionari - nije video ništa neprihvatljivo, onda me ne čudi što ne razume da emocija koju sam imala dok sam pisala tekst od pre dve nedelje, nije bila zluradost, već tuga zbog još jednog dubokog razočaranja. Dozvoljavam da nisam u pravu i da negde još postoji onaj Rasim LJajić koga smo poznavali. Možda je, recimo, kidnapovan? Ako jeste, nek nam da znak, nek trepne triput brzo, možda možemo da mu pomognemo. Ako se, međutim, slobodnom voljom našao tamo gde jeste, možda je najbolje da ćuti, jer se vređanjem onih koji mu javno skreću pažnju na to gde je dospeo, u toj neslavnoj poziciji samo još dublje ukopava.