Diktatura nad UN

Kažite mi, molim vas, šta je tu nelogično, upitao je u retoričkom zanosu Hašim Tači predstavnike članica Saveta bezbednosti na otvorenoj sednici koju je Srbija zahtevala zbog formiranja vojske Kosova. Nakon što je Kosovu dozvoljeno da pripadnici OVK zadrže oružje suprotno dogovoru o miru i Rezoluciji SB 1244, koja je 1999. postavila temelje međunarodne uprave na KiM, nakon što im je oprošteno što su od istih trupa formirali Kosovske bezbednosne snage, zašto bi se sada odluci da se one transformišu u vojsku protivile države, naročito stalne članice SB, koje su 2008. podržale (jednako sporno) proglašenje nezavisnosti, s pravom se čudio Tači. Uostalom, i sam je iz uniforme komandanta OVK sa nadimkom Zmija, postao predsednik države koju je OVK stvorio. NJemu je, naravno, nelogično. Predugo se čekalo, ne razume zašto i šta se to novo desilo na Kosovu - kad ni do sada nije bilo dogovora ni papira kojeg se Priština pridržavala. I svaki put joj je to bilo oprošteno. „Prirodan tok“ osamostaljivanja zemlje neprirodan je samo u odnosu na međunarodni sistem prava. Za koji se na sednici u NJujorku ispostavilo da je efemeran u odnosu na međunarodni poredak sile. U prethodnom broju NIN-a bivši šef ekonomske jedinice Međunarodne civilne misije na KiM Andrea Lorenco Kapuzela ilustrovao je metode ucene nasiljem, stalne pretnje kojima su predstavnici Albanaca uspevali da minimiziraju uticaj međunarodne zajednice, među njima čak i EU i Euleksa, koji je s rukama u vis propustio da uspostavi vladavinu prava. U MKSJ u Hagu za zločine nad Srbima odgovaralo je svega sedam, a oslobođeno šest prvoboraca OVK. Među njima i današnji premijer Ramuš Haradinaj, terećen za zločine u Jablanici 1998, za događaje o kojima, na koncu, nije imao ko da svedoči, jer su tokom procesa svedoci nestajali, gubili pamćenje i ubijani. I proces protiv Haradinaja bio je, između ostalih događaja u dugačke dve decenije nakon bombardovanja SRJ i dolaska međunarodne uprave na KiM, ogledni primer, lekcija i nauk „Tačijeve logike“. Da ponovimo - zvanično, za zločine nad Srbima nema krivaca u redovima OVK, svi dosadašnji koraci da se od te oružane paravojne formacije načini vojska do sada su oprošteni, iako protivni propisima i zato Tači smatra da je kucnuo čas nakon pet godina čekanja. Krah sudske pravde u instituciji koju su osnovale UN bočni je aspekt kraha međunarodnog prava, pravde i demokratije koji se 18. decembra u NJujorku tako očigledno prikazao pred celim svetom. Sutradan je sloboda medija, najvažnija brana protiv diktature, svake, pa i jedne zemlje nad ostatkom sveta, diktature koja je na sednici SB raščlanjena do potpunog ignorisanja svakog dokumenta i prava glasa pred klicanjem argumentu sile - demonstrirana (čak i) u izveštajima nemačkih medija, koji su nadasve verno branili utemeljenost Tačijevog govora, zaključivši da „veliku Srbiju i njenog još većeg pokrovitelja Rusiju ne treba da brine pravo malog Kosova na malu vojsku“. „Transformacija Kosovskog zaštitnog korpusa uznemirila je Srbiju i njenog pokrovitelja Rusiju“, piše nemačka agencija DPA i objašnjava neosnovanost zabrinutosti time što bi buduća vojska Kosova trebalo da ima svega oko 5.000 ljudi, dok vojska „susedne“ Srbije broji između 40.000 i 50.000 vojnika. Koliko je banalna argumentacija selektivnog informisanja zapadnih medija jasno je iz Vučićeve nemogućnosti da odgovori na prosto pitanje: kako će, po obećanju, koje je ponovio i u NJujorku, Srbija braniti srpsko stanovništvo na KiM, ako se vojska Kosova rasporedi na celu teritoriju, pa i na sever, što je, bez sumnje, cilj zbog koga je osnovana u ovom trenutku. Kako - kada bi bilo kakav angažman srpske vojske u južnoj pokrajini pokrenuo vojnike iz Bondstila, najveće vojne baze SAD u Evropi? I kako da odgovori, kada bi angažovanje srpske vojske u južnoj pokrajini, koju Amerika smatra suverenom zemljom, značilo rat sa Amerikom? Iz govora američkog ambasadora i ambasadorke Ujedinjenog Kraljevstva u UN ta sila je izbijala u svakoj reči. Vučić ih je pozvao da kažu iz kog dokumenta proizlazi pravo Prištine na vojsku, ali se njihov odgovor zadržao na istim Tačijevim argumentima - zemlja je suverena, bio je zaključak i saopštenja koje je u ime Francuske, Poljske, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Italije, Belgije i svoje zemlje pročitao predstavnik Holandije. U tom se saopštenju, doduše, ne ignoriše Rezolucija 1244 prema kojoj su međunarodne trupe jedina oružana snaga na KiM, ali se podseća da je od usvajanja tog dokumenta proteklo 20 godina. Valjda mu je istekao rok. Eto otkud temelj arogancije kojom je Ramuš Haradinaj „otkačio“ Federiku Mogerini kada mu je samo dan ranije predložila mere „prevazilaženja carinske krize“. Kosovski premijer zna da za kršenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Kosovo neće snositi sankcije, ako već neće biti nagrađeno viznom liberalizacijom, jedinom šargarepom koju Brisel još ima da im ponudi ili ispunjenjem novog zahteva kojim je Haradinaj odbrusio visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost - plaćanjem ratne odštete onim istim komandantima OVK na čiji krivicu je jedan sud UN-a zažmurio, a drugi čekao da zastari. Na koncu, o formiranju vojske Kosova pozitivno su se izjasnile tri od pet stalnih članica SB - SAD, Velika Britanija i Francuska - plus Švedska, Poljska, Holandija, Peru i Kuvajt. Protiv je bila Rusija, ali i Bolivija, Kazahstan, Etiopija, Ekvatorijalna Gvineja i Obala Slonovače. Kina nije adresirala pitanje vojske nego se izjasnila tako da se pridržava Rezolucije SB i suvereniteta Srbije. Svi oni, međutim, pozvali su na nastavak dijaloga. O čemu, s pravom je pitao Vučić. Jer je u međuvremenu kosovska skupština usvojila dokument o nastavku pregovora, koji bi se umesto nacrtom rezolucije o dijalogu s Beogradom, pre mogao nazvati proglasom nacionalnog jedinstva, jer ga je podržala i opozicija, ili rezolucijom o nedeljivosti Kosova, jer se njime iz dijaloga izuzima teritorijalni integritet i pitanje unitarnosti (to jest formiranje ZSO), a podrazumeva priznanje nezavisnosti. Tim dokumentom se na čelo pregovaračkog tima imenuju Fatmir LJimaj, jedan od oslobođenih pred Tribunalom u Hagu i Špend Ahmeti, gradonačelnik Prištine iz opozicionog Samoopredeljenja. Krah međunarodnog prava ne očitava se samo u nepoštovanju još uvek važeće Rezolucije, na koju se ni Srbija, ako ćemo pravo, poodavno nije pozvala. Nego i na spočitavanju Srbiji povoda koji je doveo do carinskih stopa - članstva koje Kosovu nije izglasano u Interpolu. Za to što su suverene države glasale protiv članstva, krivicu treba da snosi Srbija (prema tumačenju Velike Britanije i drugih) dok se istovremeno po osnovu suverenosti Prištini brani pravo, protivno dokumentima UN, da formira sopstvenu vojsku. Duple standarde viđene u NJujorku, dopunjavala je i zamena teza, i druge figure obmane, dobro poznate srpskoj javnosti. Na primeru KiM, UN ne samo da ignorišu bazični dokument rešenja, nego i onaj koji su pokrovitelji nezavisnosti podržali suprotno volji Srbije. Plan specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija, usvojen je na Kosovu kao tamošnji ustav, ali je protivno njemu vojska Kosova nastala na neproceduralan način, bez podrške dve trećine Srba. Tači se pozivao na petogodišnji period čekanja i na zločine nad Albancima počinjene do 2000, kao da između ne postoji petnaestogodišnje nasilje nad Srbima, masovni pogromi, pojedinačni napadi i ubistva. I uprkos činjenici da se na tom periodu nije temeljila sva njegova argumentacija - kao kada se pohvalio da je Kosovo „država“ sa velikim brojem povratnika, onih koji su bežali od Slobodana Miloševića, prevideo je činjenicu da su se ti povratnici čak i po američkim i britanskim merilima (pre proglašenja nezavisnosti 2008) vratili u Srbiju, ne na Kosovo bez Metohije - ponašao se kao da mu je vojska obećana pre pet godina. Taman je toliko prošlo i od Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine 2013. i sad je već jasno da je, ako ne vojska, Prištini obećano više od danas mogućeg. Ta, „najbolja ponuda koju je Srbija do sada dobila“, kako ju je opisivao potpisnik Ivica Dačić i „maksimum koji smo mogli da dobijemo za Srbe na KiM“, što je tvrdio PPV i pregovarač Aleksandar Vučić - značili su u potonjim godinama još mnoge „nelogičnosti“ koje je Srbija prećutala. Kosovo je postalo članica više od 50 međunarodnih i regionalnih organizacija, dobilo je pozivni broj, Beograd je nižim aktima raspustio bezbednosne strukture Srbije na severnu KiM, a policijskim službenicima je ostala mogućnost penzionisanja ili integrisanja u policiju „Republike Kosovo“. Skupštine opštine Zvečan, Zubin Potok, Kosovska Mitrovica i Leposavić su raspuštene, a građani su pozvani da izađu na lokalne izbore u skladu sa kosovskim zakonima. Integrisane su i srpske sudije i pravosuđe, a civilna zaštita je raspuštena. Srpskoj javnosti predsednik Vučić je sticajem nepovoljnih okolnosti prvi put sa sednice SB, posle pet godina, priznao da je formiranje Zajednice srpskih opština bila jedina obaveza Prištine po tom sporazumu. Zato je i u naučnoj tačnosti - da pristrasan pristup ne ubija samo istinu nego i mogućnost dogovora - primedbe koju je Vučić uputio prokosovskim silama, sporan jedino govornik. Predsednik Srbije kazao je, uostalom, da će se ti petogodišnji razgovori nastaviti kad Priština povuče svoje iracionalne odluke, znajući da je Tačijev stav da je „formiranje vojske nepovratan proces“ tačan. I uprkos tome, ministar spoljnih poslova Dačić u živom programu javnog servisa, obećao je: pregovori će se nastaviti kad Priština ukine carine od 100 odsto. A šta će biti s vojskom? Ako je o bezbednosti i egzistencijalnoj ugroženosti Srba ovde uopšte reč. Šta je tu, što bi Tači rekao, sad pa nelogično? Iz oka beogradskog posmatrača samo to da je prvi put, za razliku od većine prethodnih, srpski predsednik upotrebio valjane argumente umesto vatrenih reči bez pokrića u argumenatima i time se brecnuo na dosadašnje partnere. Oni su sa svoje strane očigledno izabrali da ne biraju sredstva. Obruč oko Vučića se steže, a međunarodna politika je, danas, nažalost, toliko očigledna i silom ogoljena da i laik može da pogodi sadržinu sledećeg „logičnog“ pitanja - šta će Kfor na Kosovu, kad Kosovo može u NATO?