Ambijent jednoumlja

Uvrede, pretnje, cinizam, proglašavanje neistomišljenika izdajnicima i pretnjom po naciju..., sve se zgusnutije čuju iz usta političkih moćnika, i nedostaju samo kletve da se po govoru mržnje osetimo kao u ozloglašenim devedesetim godinama. I posledice su slične: novinarima pale kuće, opozicionarima razbijaju glave, za pogrešan tvit se završava u zatvoru, svako ko kritički misli biva progonjen i prokažen, u opasnosti da ostane bez posla, pa čak i lišen života. Zvecka se oružjem da se skrene pažnja sa nemoći da se problemi reše na manje drastične načine. I još se to boji neovejanom demagogijom. Sa vrha piramide, bahatost se sliva na lokalne „šerife“, a sa govornica u druge sfere života, pa konstruktivne rasprave nema ni kada se nešto gradi (a kamoli ruši), donose ključne odluke. Mišljenja stručnjaka vlast ne sluša, jer se u sve najbolje razume, što i jeste tačno, ali u oblasti ličnih interesa. Demokratska poluga poput debate, ugrožena je vrsta, jednoumlje cveta i u većini medija. Ventil u vidu društvenih mreža stoga više liči na kanalizacioni odvod, zagušen žuči i gnevom naroda. Pravosuđe ćuti i sluša – najjačega. Mladi se povlače iz te arene, odbijajući da budu gladijatori, akteri pokazne vežbe svemoći imperatora. Iseljavaju se ili apstiniraju od javnog života, jer treba više od hrabrosti da se izrekne istina. Srbija je na klackalici između tiranije jačeg i zatvaranja u sopstvene uske krugove, što je uvek izraz nemoći i apatije, i ničem dobrom po društvo ne vodi, kako primećuje Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku. Znači, sve smo bliži izostanku zdrave komunikacije, ako već nismo u tom ambisu, postepeno sviknuti na teror zvaničnika. Sve to ishodi iz činjenice da je dijalog, koji inače služi da se „pređu nepremostive razlike u stavovima i da se lakše reši određeni društveni problem“, po definiciji Bobana Stojanovića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, proterana kategorija. A bez dijaloga, nema ni demokratije, ni civilizovanog ponašanja što reč poštuje više nego batinu. Ovu bolnu temu NIN je pokušao da sagleda iz svih uglova serijom projektnih tekstova, i svi se sagovornici našeg lista slažu u jednom: batina nije iz raja izašla, već ispod šinjela vladajuće partije, malo promenjenog kroja od pomenutih ’90-ih. Tako, već sedmu godinu, po oceni Aleksandre Jerkov, potpredsenice Demokratske stranke i poslanice u Narodnoj skupštini, trpimo „dobro organizovanu, vrlo ujednačenu i disciplinovanu kampanju koja za cilj ima da uvredi, omalovaži, satanizuje i, u konačnici, proizvede mržnju i nasilje prema svima koji se suprotstavljaju onome što vlast radi“. Dakle, nije reč o tome „da je nekom nešto izletelo u žaru političke borbe, ili da nije mogao da se suzdrži pa mu se omakla poneka uvreda ili psovka“, napominje Aleksandra Jerkov. Radi se o svesnoj upotrebi rečnika kojeg se „svaki pristojan čovek stidi“. A oni drugi, sa suprotnim prefiksom, uživaju u odjeku tog zastrašujućeg jezika u javnosti, bili oni na samom vrhu, ili tek „lokalne siledžije“. I, stvarajući atmosferu straha, kojom se najlakše politički manipuliše i gradi ambijent jednoumlja, bez ikakve konstruktivne polemike. I sve se to toleriše, uprkos zakonima i Ustavu, pa niko ne snosi odgovornost što je, recimo, sastavio prste u oblik pištolja i fingirao da puca u ruke i noge jednoj profesorki, ionako lišenoj prava da predaje (u Visokoj medicinskoj školi strukovnih studija u Ćupriji). Što mu dođe kao šlag na porciju otrova – otkaza u ime primanja kadra stručnijeg u dodvoravanju, jedinog načina sporazumevanja sa vlastima. Ovo dobro znaju mediji sa platnog spiska vladajuće partije, rekli bismo, kada bi njihovo finansiranje bilo transparentno, a koji idu na ruku praznoslovlju vladara. Pa čak i kad mi, preko taksi, „doprinosimo kvalitetu informacija“, dobijamo laži, insinuacije, pljuvanje po zdravom razumu. Razlike postoje u rečniku, između tabloidnih kuća i onih sa pristojnijom tradicijom, ali im je cilj isti - odbrana autoritarne vlasti i satanizacija svih kritičara režima, kako primećuje Popović. Izuzeci su retki, i večito na udaru. Časno izveštavanje, kao i svaka javno izgovorena istina u tonu neslaganja sa mišljenjem vladajućih, povlači ogroman rizik, po egzistenciju, opstanak u datoj sredini, sopstvenu bezbednost ili bezbednost svoje dece, objašnjava Jerkov. A videli smo da hazard postoji i u odnosu na sam život, jer, po pravilu, verbalno nasilje vodi u fizičko (iživljavanje). Deo javnosti žrtve neće ni žaliti, zatrovan sa vrha prenetim huškanjem na „državne neprijatelje“. Jer, baš tako biva obeležen svako ko se usudi da izrazi kritiku na račun „vladara i njegove svite“, kako opisuje Popović. Građani, a posebno mladi, stoga su u pat-poziciji, zbog čega najčešće idu linijom manjeg otpora, primećuje Stojanović. Strahom saterani u ćošak, pristaće da budu podanici, ili će spakovati kofere, poći trbuhom za demokratijom. Za pukom slobodom govora. NJe ima i na internetu, srećom ili nesrećom. Tu smo ili okruženi sebi sličnim, što vodi u iskrivljenost stavova, kako naglašava Stojanović, ili smo na meti desničara, mrzitelja, usijane glave i bez odgovornosti za napisano. Izlivi žuči i jeda na društvenim mrežama, Popoviću liči na pretpolitičko stanje društva, bez formiranih institucija – represije, ali i obrazovnih, i zdravstvenih, koje bi mogle adekvatno da reaguju na ovakve pojave. Međutim, ti ljudi su zapravo žrtve godina izloženosti nasilju s vrha države, koji tu agresiju i fabrikuje, smatra Aleksandra Jerkov. Poneka reč više i izvan granica prihvatljivog, samo je posledica modela verbalnog, fizičkog, institucionalnog i svakog drugog zlostavljanja, koje vlast konstruiše. Od stuba srama, do kamenovanja, mali je korak, a ništavan za vladajuću stranku, reklo bi se, da se ne poštuje pretpostavka nevinosti od koje niko ne preza na internetu, jer nema sankcija. Što bi ih pa bilo, kad glasila sa vlasničkim udelom države plasiraju na naslovnicama harange protiv „narodnih neprijatelja“, n nikom ništa, a to je, navodno uređeno područje? Iz jednog razloga, što zakon nije isti za sve, odakle proističe deo osionosti privilegovanih. Tako, nasilnici imaju apsolutnu i potpunu zaštitu vlasti, zbog čega i čine nasilje, ugledajući se na istaknutije primere. Podražavanjem njihovog stila govora, teže da napreduju do zenita političkih karijera. U javnoj reči, odakle sve počinje, niko nije pošteđen dezavuisanja, kaže Jerkov. Ni novinari, ni umetnici, ni profesori, intelektualci, opozicija, regulatorna tela, međunarodna zajednica, nevladine organizacije, aktivisti... „Nema te osobe, udruženja ili institucije koji neće biti provučeni kroz blato ukoliko se budu usudili da javno izraze mišljenje suprotno ’ukusu’ nekog na vlasti. Ili, čak ukoliko samo bude radila svoj posao i ne bude želela da se povinuje, Aleksandra Jerkov upozorava. U postulat da ovde „niko nikog ne sluša“, ona ne veruje, tvrdeći da svi moramo da slušamo te sa vrha. A upravo bi oni morali da budu primer, ako ništa, ono bar pristojnog, jer, iako svi snose svoj deo odgovornosti za korupciju stavova, u odnosu na to koliko su (ostali) hrabri, najodgovorniji su ljudi na vlasti, kako navodi Popović. NJihova se reč najdalje čuje, a postupci postaju uzor masama. „Kultura dijaloga se mora učiti na svakom mestu, od parlamenta preko medija, do gradskog prevoza, škole i odnosa u kući. Jer, dobri se primeri lako zaboravljaju, a loši vrlo brzo postaju dominantan obrazac ponašanja“, zaključuje Boban Stojanović. A bez demokratije ostajemo u feudalnoj kaljuzi, gde je despotu sve dozvoljeno, a deo moći je raspoređen i na direktno mu podređene. Tako, ako je u trenutku kada je NIN počinjao serijal tekstova o kulturi dijaloga, dakle pre manje od godinu dana, ova tema bila tek upozoravajuća, otkrivala još prikrivene naznake nasilja u javnom prostoru, danas je problem mnogo očigledniji. Sve su maske pale, mehanizmi samosavlađivanja nasilnika oslabili u klimi podsticajnoj za sve vrste agresije. Pretnje urode plodom, sve se više ćuti, strah je uzeo danak, na sve smo otupeli. Pojedince „pojede mrak“, samo zato što su bili nepoćudni i na liniji istine. Kako li će biti za 10 godina, ako se ovakav trend nastavi? Srbiju u toj budućnosti, Popović vidi kao „razorenu zemlju, zarobljenu od strane uske grupe interesno povezanih pojedinaca, iz koje glavom bez obzira beži ko god može“. Aleksandri Jerkov je dovoljno da sliku uporedi sa zlosrećnim 90-im, kada se pod krinkom ratovalo, na ulici ubijalo za siću, a računi na Kajmanskim ostrvima dobijali na gabaritu, od uloga iz naših džepova. Stojanović, na neki način, i hrabri, jer veli da smo „u toliko lošoj poziciji“ da od nje nema mnogo gorega. Tako smo već svedoci „primitivizma i beščašća od kojih zaudara javni prostor“, dok „nam deca sve više i više odlaze iz Srbije“, osujećena da se ispolje u skladu sa svojim moralnim uverenjima. Instant leka za urušenost sistema nema, jer demokratija podrazumeva iskrenu i sistematičnu, a ne kampanjsku posvećenost razvoju vladavine prava, ukazuje Popović. „To bi značilo i da država kroz svoje institucije promoviše dijalog umesto nasilja, da parlament povrati svoje ustavne funkcije i da vlast prekine da se obračunava sa protivnicima nazivajući ih pogrdnim i na linč huškačkim imenima“, Popović objašnjava. To bi značilo i da naši lideri preispitaju mišljenje da su bogomdani, te da niko ne zna kao oni, i da je stoga svaka kritika njima upućena bespredmetna, i zapravo udar na sveznajućeg vođu, zaštićenog – kultom ličnosti, dodaje Stojanović. A zašto to nismo rešili od ’90-ih, ojačali institucije, red pretpostavili haosu, shvatili ulogu stručne i kritičke javnosti, prihvatili opoziciju kao nužan faktor u društvu, Aleksandru Jerkov ne čudi. Jer, vlast čine „isti ljudi kao i tada“. I, zaista, ako pažljivo oslušnemo, to je ta ista retorika. Od koje ti se ledi krv u žilama, i poželiš da nestaneš, pre no da se suprotstaviš. Ili samo kažeš svoje mišljenje, uzaludno, jer ga niko ne čuje. A u suprotnom, ode posao, ode krov nad glavom, ode i glava... Možda je dignitet ipak precenjen, možda je ipak najvažnije sačuvati tu glavu na ramenima. Životarenje bez prava glasa Zbog odsustva dijaloga pati i naša svakodnevica, naše „životarenje“, kako stanje mirenja sa sudbinom definiše Dragan Popović. Grade se ekskluzivni kvartovi za odabrane, saobraćajna čvorišta bez smisla, instaliraju gondole, izglasavaju zakoni.., a da niko ne pita stručnjake za procene opštedruštvene koristi. Puka procedura se poštuje, formalnim ekspertskim učešćem u tzv. radnim grupama, ističe Boban Stojanović, ali je ovo čisto zamajavanje. Konačne odluke se donose u korist vlastodržaca, čak i na mikronivoima, a svakako na štetu građana, u svakom segmentu „životarenja“.