Skok u prazno

Preživela je Tereza Mej i proteklu sedmicu, ali toliko izudarana i izranavljena da je to zbilja mučno gledati: kao nekakav anti-Terminator sačinjen od tečnog metala, višekratno rastavljana na delove, britanska premijerka nekako uspeva da se očitavi i podigne na noge, nastavljajući - kao i zemlja koju predvodi - da baulja ka 29. martu 2019, datumu formalnog istupanja Velike Britanije iz Evropske unije. S rastućim izgledima da taj čin bude nalik iskakanju iz aviona bez padobrana. Mejova je prvo, svesna da nema nikakve izglede da u parlamentu obezbedi većinu za usvajanje dogovora koji je njena vlada s EU postigla o uslovima razvoda - da bi, štaviše, njena vlada tamo doživela težak poraz - u poslednji čas otkazala glasanje o sporazumu. Takav potez mnogi su okvalifikovali kao kukavičluk, ali bi u pitanju moglo da bude nešto sasvim suprotno od toga, i kudikamo opasnije: bleferski potez čiji je cilj da se poslanici, suočeni s izborom između prihvatanja ovakvog sporazuma i rizika izlaska iz EU bez ikakvog dogovora, nateraju da, u cajtnotu, na kraju ipak podrže prvu opciju. Iz vlade je naknadno saopšteno da će glasanje uslediti u trećoj sedmici januara; zasad, međutim, ništa ne nagoveštava da će ishod tada biti drugačiji od onog kakav bi bio da se glasalo prošle nedelje. Pregurala je Mejova potom i pokušaj pučista unutar Konzervativne stranke da je smene s mesta lidera - time i s premijerskog mesta - ali se i to izvrglo u, rečima jednog komentatora, „ponižavajuću pobedu“: od 317 torijevskih poslanika za njenu smenu glasalo je više od trećine, njih 117. Svi ostali koji očajavaju zbog njenog bezglavog liderstva i ne mogu da dočekaju da joj vide leđa - a takvih je mnogo - bili su zadovoljni ovakvim ishodom, jer je alternativa bila predavanje vlade u ruke „brekstremista“ u torijevskim redovima. Potvrdilo se, ipak, da oni, koliku god štetu nanosili, nemaju snage da preuzmu vlast u stranci, još manje u zemlji. (Inače, pravila stranke su takva da sad mora da prođe punih godinu dana pre nego što neko ponovo može da traži glasanje o poverenju.) Suočena s tolikim stepenom iskazane sumnje u njenu sposobnost da predvodi stranku, vladu i zemlju, Mejova je bila primorana da obeća da na sledećim parlamentarnim izborima koji bi, ukoliko njena vlada uopšte potraje do kraja mandata, trebalo da uslede 2022, neće biti kandidat konzervativaca za premijersko mesto. Najveće poniženje - barem za prošlu sedmicu - Mejova je ipak doživela nakon toga, u Briselu. Tamo su lideri preostalih 27 članica EU ljubazno ali hladno odbili da išta menjaju u sadržaju postignutog sporazuma, te da se pravno obavežu na ograničavanje trajanja zaštitnog mehanizma za Severnu Irsku na rok ne duži od godinu dana. (Taj mehanizam bi bio aktiviran u slučaju da do isteka prelaznog perioda nakon britanskog izlaska iz EU - koji bi trebalo da potraje do kraja 2020, ali bi mogao da bude produžen do kraja 2022. - ne bude postignut trgovinski sporazum između Britanije i Unije. Mehanizam predviđa da faktički čitava Britanija do postizanja tog sporazuma ostane u carinskoj uniji s EU, a Severna Irska u dobroj meri i deo zajedničkog tržišta. Glavni cilj takvog rešenja jeste da se po svaku cenu izbegne ponovno uspostavljanje „tvrde“ granice između Severne Irske i Republike Irske, jer bi to moglo da ima pogubne ekonomske i političke posledice po Irsko ostrvo; brekstremisti, međutim, strahuju da bi takav status mogao da potraje neograničeno dugo.) Tako išamarana, Mejova je ove sedmice ponovo morala pred parlament, s glavnim ciljem da na poslanike apeluje da se okanu ideje koja poslednjih dana ubrzano dobija na podršci: da se izlaz iz nemoguće političke situacije - u kojoj ne postoji šansa da sporazum koji je isposlovala dobije podršku parlamenta, evropski partneri odbijaju dalje pregovore, a rok za izlazak iz EU primiče - potraži u organizovanju novog referenduma. Premijerka je izričito protiv toga, jer smatra da bi to predstavljalo izneveravanje poverenja Britanaca, budući da su se pre dve i po godine na referendumu već izjasnili za napuštanje EU (stalno iznova vredi podsetiti: za tu opciju jeste glasala većina izašlih na glasanje, ali tek trećina od ukupnog broja registrovanih birača). Drugo ne bi ni mogla da kaže, jer je otpočetka insistirala na tome da će poštovati ishod izjašnjavanja iz juna 2016. i izvesti zemlju iz Unije. Čak i u njenom neposrednom okruženju, međutim, raste broj onih koji nisu tako kategorični i više ne isključuju mogućnost novog referenduma - mada je aktivno ni ne zagovaraju. Paralelno se, u delu vlade i među torijevskim poslanicima, kristališe i jedna alternativna ideja, prema kojoj bi izlaz iz situacije koja će biti stvorena očekivanim neuspehom Mejove da u parlamentu dobije većinu za usvajanje sporazuma s EU trebalo tražiti u pojedinačnom „slobodnom izjašnjavanju“ svih poslanika. Prema toj zamisli, oni bi se, oslobođeni obaveze da se pridržavaju partijske linije, opredeljivali između različitih mogućnosti za prevazilaženje te blokade; opcija koju bi podržala većina poslanika u takvoj formi izjašnjavanja onda bi trebalo da bude i zvanična pozicija vlade. Ali koje bi to opcije bile? Prema Sandej tajmsu, poslanici bi mogli da biraju između mogućnosti prihvatanja sporazuma koji je sklopila Mejova, izlaska iz EU bez ikakvog sporazuma s Briselom, pristanka na status sličan onom kakav danas spram EU ima Norveška, te organizovanja drugog referenduma. I tu se, dakle, makar i u zaobilaznoj formi - i s nadom da ta opcija ipak ne bi dobila najveću podršku u parlamentu - pominje mogućnost ponovnog izjašnjavanja građana: više nego dovoljno da uveća ionako opipljivu nervozu onih koji strahuju da bi Bregzit na kraju mogao da propadne. Čak i ako se nekako ostavi po strani to da bi referendum, za početak, zahtevao suspenziju člana 50 Ugovora o EU i odustajanje od 29. marta kao datuma istupanja iz članstva (što ovomesečna presuda Evropskog suda pravde, prema kojoj Britanija ima pravo da jednostrano donese takvu odluku, sada omogućava), organizovanje novog izjašnjavanja i dalje nije verovatno. Ali hajde da zamislimo da će ga biti. O čemu bi se na njemu glasalo? Zagovornici Bregzita bi na referendum eventualno pristali samo ako bi se na njemu biralo između mogućnosti da se prihvati sporazum koji nudi Mejova, ili da se iz EU izađe bez ikakvog dogovora. U svakoj drugoj varijanti, s pravom bi se pobunili protiv mogućnosti da rezultat novog glasanja poništi rezultat onog iz 2016, s obzirom na široko rasprostranjeno uverenje da bi na novom referendumu pobedu odnela strana koja zagovara ostanak u Uniji. Takav ishod bi, pak, neminovno bio doživljen kao još jedna izdaja koju su političke i poslovne elite počinile - zašto bi bili uvažavani rezultati novog referenduma ako oni s prethodnog izjašnjavanja nisu? - i vodio daljem produbljivanju podela u društvu; izazvao ogorčenje velikog dela onih koji su glasali za Bregzit i time radikalizovao političku scenu; te na niz drugih načina destabilizovao prvo Britaniju, a onda i EU, kojoj, pored svih njenih muka, sad stvarno nije potrebna članica s takvim i tolikim sopstvenim problemima. U spekulacijama pokrenutim na temu novog referenduma preovlađuju, treba i to pomenuti, varijante koje izlaze iz okvira prostog zaokruživanja „da“ ili „ne“ u odgovoru na jednostavno formulisano referendumsko pitanje. Umesto toga, glasno se razmišlja o biranju između više opcija - prihvatanja sporazuma koji nudi Mejova, izlaska iz EU bez sporazuma, ili ostanka u EU; o tome da bi, pošto bi se glasovi neminovno razlili, bilo dobro ponuditi i mogućnost alternativnog izbora (druge opcije koju bi glasač podržao u slučaju da ona koju preferira nije ostvariva) kako bi se na osnovu toga stiglo do rešenja koje bi bolje odražavalo stav većine; itd. Sve je ovo, ipak, zasad u domenu teorije. Realnost je da je, u situaciji kad je vladajuća partija oštro podeljena a glavna opoziciona stranka, laburisti, konfuzna i neodlučna (njihov lider DŽeremi Korbin ove sedmice je pokrenuo potpuno nesvrsishodnu inicijativu za izglasavanje poverenja lično premijerki, a ne vladi, što bi jedino imalo smisla; za razliku od potonje, ovom prvom inicijativom se ne mogu isprovocirati vanredni izbori), Velika Britanija sve bliže daleko najgorem od svih mogućih raspleta: izlasku iz EU bez ikakvog dogovora, što bi imalo teške posledice po obe strane. Možda bi neko očekivao kako bi, s takvom pretnjom nad glavom, u najmanju ruku trebalo da parlament bude u stalnom zasedanju do konačnog glasanja o prihvatanju ili odbijanju ponuđenog dogovora s EU. Ali ne: poslanici za koji dan odlaze na dvonedeljnu božićno-novogodišnju pauzu, što ostavlja još veoma malo vremena da se do glasanja u odnosu snaga u Vestminsteru bilo šta promeni. Umesto toga, u vreme odlaska ovog teksta u štampu ministri su se bavili planovima delovanja za slučaj da zemlja iz EU izađe bez ikakvog sporazuma; pripreme za takvu mogućnost ubrzavaju se i u Briselu. Još samo da počnu da širom Britanije kače replike legendarnog plakata iz vremena Drugog svetskog rata: Keep calm and carry on.