Lučani su srce Pančeva

U nedelju su održani lokalni izbori u četiri grada u Srbiji, a nakon objavljivanja rezultata počelo je veliko slavlje pristalica Srpske napredne stranke, koji su, uz zvuke sirena, euforično proslavljali veličanstvenu pobedu u Lučanima, Kuli, Doljevcu i Kladovu, kružeći u svojim tamnim džipovima bez registarskih tablica centrom Pančeva. Za prosečnog člana SNS-a iz Pančeva, taj dan počeo je otprilike ovako: „Ajde ustaj, već je 7, što će reći da je predsednik dosad odradio pet miliona obaveza, a ti treba samo da izvršiš svoju građansku dužnost i da glasaš na lokalu.“ „Jaoo da, ko će sad da se cima čak do Lučana.“ „Doći će džip po tebe, ti samo nemoj da zaboraviš hemijsku. Dok zaokruže svu izbornu volju ovih što nisu mogli da dođu na biračko mesto, potrošiće ih skroz, a i treba nečim izbušiti gume onim posmatračima iz Crte.“ „Gde mi je lična karta? Ne mogu da je nađem.“ „Ma kakva lična karta, šta će ti? Samo reci da si sa periferije Lučana, iz Pančeva.“ „I to što kažeš. A gde su ti Lučani?“ „Otkud znam, reći će ti vozač džipa.“ I dok su se glasači na izborima u Lučanima, kao dim iz pančevačke rafinerije, proširili, čuj nas - zagadili, po ovoj opštini u srcu Šumadije, neko je primetio da je dole došao i visoki funkcioner pančevačkih naprednjaka i to autom Lovačkog udruženja Pančevo, verovatno da bi lovio one glasače koji se još uvek nisu pojavili u Lučanima kako bi obavili svoju građansku dužnost i otplatili svoj dug prema državi koja im je dala mnogo toga - recimo šećer, ulje, brašno i konzerve. I državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović, igrom slučaja, baš taj dan se zatekla u policijskoj stanici u Guči. Prema njenom objašnjenju, došla je da pomogne pripadnicima policije u toj stanici, što je isto kao da je rekla da najviše voli da nosi Guči odeću pa je greškom došla u Guču umesto u tržni centar. Ministar policije Nebojša Stefanović grizao se što nije mogao da uhapsi Boška Obradovića i njegove pristalice, koji su upali u policijsku stanicu i Hrkalovićevoj uputili najgoru moguću uvredu, da je kao Barbara, pa je zbog toga ponudio svoju ostavku. „Halo, šefe, Neša ovde.“ „Neša Galija? Kako je u Kotoru? Reci mi, je l’ stvarno imala godina koliko Kotor vekova?“ „Ma ne taj Neša, nego Neša MUP.“ „Aaaa, Sli.. silina od čoveka. Nisam ti prepoznao glas, zvučiš kao Hrkalovićka.“ „Da, promukao sam malo objašnjavajući ovih dana po televizijama da demonstranata nije bilo više od 1.500 do 1.600.” „Ma da ih je bilo i pet miliona... nije ni važno.“ „Nego šefe, hteo sam da podnesem ostavku.“ „Što? Je l’ zato što nisi rešio slučaj rušenja u Savamali pa te grize savest? Hahaha, da se malo i ja našalim, iako svi znaju da ja nemam smisla za humor.“ „Ma zato što ste mi rekli da ne smem da hapsim Obradovića i njegove pristalice koji su upali u stanicu policije, a ja sam hteo da ih hapsim.“ „Ma ne dolazi u obzir. Ne dam tebe! Uostalom, ko bi onda u MUP-u ostao da prebrojava demonstrante? Smatraj da sam te spasao od ostavke. Ako sam mogao ono dete od snega, mogu i tebe od ostavke. Ti si jedno divno čeljade.” „Hvala šefe.“ I dok se oko 300 stanovnika Lučana, oduševljenih lepotom Lučana, vraćalo svojim kućama u Pančevo, glavni režiser cele ove predstave mogao je mirno da spava jer i kada bi pet miliona duša glasalo protiv njega, on im nijedan zahtev ne bi ispunio. Zato što se tada više ništa ne bi ni pitao.