Brankov Epitaf

Ne znam šta mi bi da, posle pedeset godina, čitam ponovo Branka Miljkovića. Pročitao sam, za jedno veče, probranu zbirku Dok budeš pevao (Gramatik, Zemun). I, šta će biti? Teško sam se razboleo. Brankovi stihovi, sada su mi teže pali, što znači da, po stare dane, heraklitovska vatra ovog mog nesrećnog zemljaka burnije sagoreva, i, da od neopreznog čitača može, začas, da ostane samo šaka pepela. Osvanuo sam, oka ne sklopivši, i jednostavno nisam imao kud, nisam imao izbora. Počeo sam da pišem pesme u sedamdeset i trećoj godini! I ne pokušavajte da mi na ova staračka pleća natovarite „mladalačko ludilo“. Setite se, gospodo draga, Hajdegera koji, sigurno, nije bio levo krilo minhenskog Bajerna. Ta filozofska gromada sa Švarcvalda počela je, takođe, da piše pesme po stare dane. Moje, pak, pesme ne zanimaju ni Bilju koja ima preča posla; pravi kuglof za neku njenu žensku žurku negde u gradu... K. G. Jung, moj guru iz Švice, potpuno staje na moju stranu: „Ako ćemo pošteno, pravo pesništvo i nije za mlade jer oni u njemu brzo izgore kao taj tvoj Branko iz Niša. Nije li i sam napisao da ga je ubila prejaka reč? NJegov fatalni „Epitaf“ nije li kratki surovi testament?“ Sedim u Poslednjoj šansi na beogradskom Tašmajdanu sa Brankom Miljkovićem u krilu. I, čas, virnem u njegovu zbirku, čas, zurim kroz prozor u skulpturu obezglavljenog Don Kihota... Kažu da su Branka ubili Hrvati, hoću reći, ustaše. Navodno, zakačio se sa njima, pripit u nekoj zagrebačkoj birtiji i oni su ga izveli iz kafane i obesili za drvo u obližnjem parku. Milovan Danojlić to kao da je osetio, i iz Beograda ga je telefonom zvao ali, avaj, bilo je, već kasno. Branko je već bio u romingu na sedmom nebu, po meni na Sirijusu. A gde bi, pa, na drugom mestu bio? Ah, Branko, Branko, ako si već napisao taj Epitaf, on je morao da se krije kao vojna, državna tajna, kao strašno oružje za naš obračun sa ustašama. Nego da si, moj Branko, „aktivirao“ tvoj Epitaf 14. februara 1961. godine u Zagrebu, oni bi se iz kafane razbežali, i panika bi se proširila na celu Hrvatsku, i bežalo bi se, veruj mi, ka Jasenovcu, a tamo bi se, između sebe, poklali. A oni koji bi sve to preživeli, u dugim kolonama krenuli bi ka Šidu, i, tu bi molili da postanu – Srbi!? Iz Poslednje šanse krenem ka Mašinskom fakultetu. Šta ću tamo!? Kako šta ću?! Mlađani Goran Šarić, katolički teolog iz Rijeke, a sa srednjom medicinskom školom, došao da mi u glavnoj auli fakulteta prepričava ono što govorim, već, trideset godina. Kao, šatro, on je hrvatski „autohtonista“. I, tako mlad, brale, već, počeo da vešto spinuje; Troju seli u Vučedol, a kao odgovor na mog Isusa iz Ohrida, on nudi Isusa Hrvata. I sve to propraćeno burnim aplauzima Beograđana. Eh, nikad prorok u svom selu. Slušajući, na jedno uvo, Šarića setim se Roberta Salinasa Prajsa koji je, svojevremeno, tvrdio da je Troja bila u delti Neretve. I taman sam ga pokolebao, kad, on naprasno umre. A u Zagrebu JAZU (Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti) koliko sutradan, bez srama i stida, proglasila Homera za „prvog hrvatskog pjesnika“!? Na to moja Crna dodaje: „Nemoj se iznenaditi ako ovaj balavac iz Rijeke, mic po mic, pomeri Lepenski vir i Vinču, negde, recimo, u Istru! Nego, pazi kada na Andrićevom vencu prolaziš pored rezidencije tvog Aleka, jer, može na glavu da ti padne ledenica. Zamisli da tako stradaš usred Beograda dok se tvoj Alek sprema za odbranu Kosova. A, možda, bi nam i za kosovske Albance dobro došlo Brankovo pakleno oružje, njegov Epitaf? Šta misliš?“