Kad smo to uveli NKVD

Ovo su moji prijatelji koji me znaju ceo život, i jedva čekaju da me neko ubije, predstavlja Sergej Trifunović, kroz smeh, svoje društvo dok razgovaramo za NIN u jednom beogradskom restoranu. „Da ga skinemo sa platnog spiska dilera“, kaže jedan od njegovih prijatelja. „Ali to mu je kod, da vrišti iz sveg glasa kada se drugi plaše i da misle“, kaže drugi. „Možemo da se plašimo za njega, ili za sebe. Ali pitanje je da li imamo savesti ili ne. Jesi li čovek ili ne. Za ili protiv“, kaže treći. „Mene?! Narkomana?! Plaćenika i izdajnika“, pita Sergej. „Tebe, kume. Tebe“. A onda je jedan ispričao priču. Dva tipa u civilu. Idu u komšiluk Sergejevog prijatelja. Raspituju se kod komšija: „Ima li tu neki biznismen, prijatelj Sergeja Trifunovića. Taj biznismen sam ja“. A onda dodaje Sergeju: „Mogao si da očekuješ svaki napad na sebe, ali sada možeš da očekuješ i da će nekoga od tvojih komšija, kumova, prijatelja da uključe“. „Oni na to idu. Mnogi ljudi koji me podržavaju kažu da to ne smeju javno, jer, objašnjavaju, znaš, imam firmu, mogu da mi dovedu inspekciju… Od tebe zavisi. Pristaješ na to ili ne. Ako pristaneš, ulaziš u njihov sistem koji čuvaju strahom.“ Ti, Sergeje, ne pristaješ? Zato i govorim stalno, ljudi, branite se javno, javnim govorom. Recite javno, poslali su mi inspekciju u firmu zbog toga i toga, kao što su to uradili i nama, humunitarnoj fondaciji koja je za ovih četiri-pet godina opslužila 153 dece i spasila dvadesetine dečijih života, i to svi znamo, svi smo učestvovali u tome. Oni neće naći ništa jer nemaju šta da nađu, a ja ću morati uskoro da ih pitam jeste li nešto našli? Ako jeste, zamolio bih vas za tužbu, ako niste - za javno izvinjenje. Sergejev prijatelj, zvaćemo ga Nikola: „Vrlo lako može da se desi da te pritvore, baš zato što ništa neće naći“. Sergej: Kako? Nikola: Lako, bez dokaza. Milan (pseudonim): A ti posle traži dokaze. E, to je problem. Meni već godinu i nešto govore: mnogo se pojavljuješ sa Sergejom. Nije ti to pametno, nemoj da te slikaju s njim. Reći će, on je njegov drug, daj da vidimo njegove poslove, i iako si čist mogu da te sjebu. Sergej: NJih stavi pod inicijale. Ili lažna imena. Jer, vidi, naš drug, otišao je da se zaposli u državnu firmu, prva stvar koju su mu rekli, pored si-vija koji je perfektan, bila je: „Ti si na društvenim mrežama prijatelj sa Sergejom Trifunovićem. Moraćeš da ga otpratiš“. Kaže on, izvini druže, moraću da te otpratim sa Instagrama. Otprati me sa Instagrama, boli te…, kažem mu. Nikola (smeh): Dok te ne prime za stalno. Sergej: Shvataš? Ako idu po komšiluku da se raspituju za moje prijatelje, to znači da je počeo sa radom NKVD. Srđan: Spremite čizme, četku za zube, ćebe i idemo. Sergej: Oni žele da ti natuknu strah jer ova vlast bazirana je na strahu. Žao mi je ljudi koji govore čuvaj se, odlaze živci, kažem, možda tvoji, moji živci su gde su bili. Kažu odakle ti energija, kažem, ljudi, energija nije sapun da se potroši (smeh). Neću ljude oko sebe koji žrtvuju načela zbog neke sinekure, to je grozno, u zrelim si godinama. Zamisli kako je Mikiju Manojloviću?! Lazaru Ristovskom?! Ivanu Tasovcu? Dobro, ne verujem da je paramecijum sa frizurom ikada i imao nekakva načela. Draganu Bujoševiću?! Koliko je Bog duhovit, „Nije srpski ćutati“! Milan: Još malo i eto ga momenat: imaš naočare, mnogo čitaš, pođi s nama. Kum: Svi da se češljate nalevo, i da nosite vuneni džemper na golu kožu jer meni se tako sviđa. Dokle, bre? Sergej: Ovo nije kao kod Slobe borba dobra i zla, ovo je sada borba za spas naroda. Jer 25 godina kasnije, pristali smo da budemo ucenjeni, sami sebe da ucenimo i srozamo do dna. Što je rekao Peca Ejdus, taj mitski srpski narod, parafraziram, u stvari je slugeranjski. I dalje stoji sramna činjenica da je komandant Vermahta za Beograd u memoarima napisao da je Vermaht objavio proglas gde se mole stanovnici Beograda da ne potkazuju komšije i građane jer oni nemaju ljudstva da tu količinu prijava isprate. Ovo sada je borba za obraz. Borba za vitalne organe. Borba za srce. Ovo sada je vađenje naroda sa dna. Ovo su poslednji resursi, poslednje vreme u kom možemo da se pogledamo u ogledalo i kažemo, mi smo jedan hrabar, istinoljubiv, pravdoljubiv narod koji će, što bi rekao NJegoš, tirjanstvu stati nogom za vrat jer je to ljudska dužnost, najsvetija. I borimo se za ispunjenje svoje najsvetije ljudske dužnosti. Ovo je taj poslednji momenat. Ako ne izguramo, a ovde se ne radi o Vučiću, ne radi se o Stefanoviću, radi se o smrti, nema nas. Ovo je borba za nas same. Protiv nas? Protiv nas! Ovo je borba za nas same protiv nas. Neki nesrećnik je rekao da radim za Vučića, svojim govorima da štetim opoziciji. Da vam kažem, meni je Vučić par puta učinio neke usluge u životu i ja sam mu to ljudski dužan. Sutra ga neću kriti kod sebe, to je sigurno ali ću se zalagati da ima fer suđenje, kao što sam se 2000. zalagao za njega, kada je zvao Igora Miklju. Slučajno sam sedeo u kancelariji i čuo taj uplašeni glas, da čujete kako zvuči uplašeno Aleksandar Vučić, ne biste se uplašili kada viče, jer zvuči isto kao kada viče, nesigurno: „Znate, Igore“, rekao je, „mi smo u stranci deset dana, ne možemo da izađemo na ulicu. Možete da sredite da se Šešelj pojavi na televiziji“. Igor me pogleda, kaže - da. Bili smo u fazonu nismo mi govna koja će da gaze političke protivnike. Zvali smo i Đinđića, prvo je malo gunđao, a onda smo mu objasnili da mi treba da smo demokratsko društvo i ne treba gaziti nikoga. Kakav danak neiskustvu! Sada sam apsolutno za gaženje do nepostojanja te političke opcije. I ovo što nam se sada dešava kao narodu je danak neiskustvu. Mnogo strašnije stvari mi ćemo tek saznati ili nećemo, šta su radili Braća Vučić, Nikola Petrović i ekipa, Bor, rudnici, firme… Svaka vlast ima svoje kombinacije, ali stvar je da u jednom trenutku ta vlast počinje da utiče na zdravu pamet. To je strahovlada. Apsolutna kontrola. Kada moji roditelji moraju da mi govore, „nemoj sine da pričaš“, a prijateljima njihovi prijatelji „nemoj s njim da te vide“, kada počne to, „nemoj, sine“, onda je gotovo. Ne želim da živim u takvom društvu. Onog momenta kada ne možeš da šetaš gradom s kim hoćeš i da se družiš s kim hoćeš, e, onda nastaje veliki problem. Policijsko-partijska država? Ne želim da živim u državi u kojoj saslušavaju moje komšije, u kojoj se moje komšije boje zbog mene. Neću da mi dolaze likovi, zvone na vrata i pitaju je li to ovaj čovek. Kad smo to uveli NKVD? Ako već imaš apsolutnu većinu, što ne pustiš ljude da pričaju? Čemu strah? Kontrolišeš sve medije, sad hoćeš i pojedince? Nezvanično kruži priča da su u pokojnoj Dijagonali proslavili svoju prvu milijardu pre nekoliko meseci. Vrlo moguće. Ali zašto ne daju ljudima da žive. Šta je tu problem? Kradi, brale, ali daj narodu škole, bolnice, obrazovni i zdravstveni sistem, kulturu, mogućnost da i on nešto napravi. Nisam mogao ništa bolje da smislim za Maju Gojković, kada sam rekao fuksa, jer svaki put kada poslanik opozicione stranke predloži humani zakon koji se tiče vršnjačkog nasilja, Aleksin zakon, Zojin zakon, Tijanin zakon, Marinika Tepić se polomi da dođe do reči. Teško bolesna deca leče se u inostranstvu našim parama a ti nećeš da glasaš za zakon koji ih štiti. Glasaš za ubijanje srpske dece! Kakve to veze ima s tvojim dilovima? Od RTB Bor uzeli su 50 miliona ili nisu? O. K, radiš to, otići ćeš bogat, živećeš na Sejšelima, ali čemu ta paranoja, sine? Naravno da ste mafijaši, ali niste pametni mafijaši. Napravio si sto fontana a nisi kardiovaskularnu kliniku. Praviš jarbol. E, zato je Vučić u jednoj stvari potpuno u pravu, to su kompletni idioti. Tu se jedino slažemo. Problem je, sine, što su to tvoji idioti. Milan: Znaš u čemu je fora, ja nisam za ovu prošlu priču. Sergej: Ma nisam ni ja, ali kada si protiv njih, onda si žuti, ma nisam ni žuti ni crveni, ni plavi, pogotovo žuti, žuti su vas napravili, mamu vam… I vama i njima. Kako si postao državni neprijatelj i kakva je to država u kojoj jednog glumca proglašavaš državnim neprijateljem, skidaš njegovu predstavu sa pozorišnog programa, skidaš njegovu fotografiju? Pre deset dana u istom tom Aleksincu, gde je skinuta sa festivalskog programa moja predstava, čovek je pravio izložbu fotografija. U istom prostoru tih dana održavao se lokalni SNS miting i neko je video moju fotku, skinuo sa zida, polomio i bacio u đubre, da slučajno nekom ne izbodem oko. Kako si postao političan? Bio sam potpuno apolitičan do 9. marta 1991. Ništa me nije zanimalo, ni ko je Vuk Drašković, imam vežbu, čekaju me Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Danijela Kuzmanović na Akademiji, moramo da navežbamo za ponedeljak za čas glume. Ustajem i moj cimer koji studira rudarstvo kaže: „E, policija bacila suzavac na demonstrante!“ Koji suzavac? Koja policija? Dole na stanici, nema busa 67, nema saobraćaja, nema nigde nikoga. Krećem peške, pust grad. Kod Londona odjednom 500 pandura uhvaćeni u Kozaračko kolo posred pustog grada. Kažem: „LJudi, moram na fakultet“. „Odjebi“. Iza mene masa od 100.000 ljudi. Prvo što vidim su dva frajera koji se penju i razmontiraju vodeni top. Okrenem se, ne znam gde sam, zima je, mi u zimskim jaknama. Kaže neko: „Beži, pucaju gumenim mecima“. I kako je to izgovorio, gumeni metak me opali u rame. Puf. I ode mont jakna. Tako sam postao političan. Zbog mont jakne? Sjebali su mi novu mont jaknu. Jebi ga, nema dok te neko ne zvekne maljem direktno u glavu. Ili u mont jaknu, evo nek ta usrana montovka bude paradigma. Sada si već državni neprijatelj, kako to izgleda? Naravno, slušaju me, prate, slikaju. NJih dvoje sede u kolima i slikaju. Pandur i pandurka. Preko puta su mog ulaza i sve vreme snimaju taj moj ulaz. Ja sam na merama, nije to ništa. Znam da sam na merama ali znam i da sam ja najpogrešnija osoba koja bi trebalo da bude praćena jer ja kad prdnem ovde, čuje se na Medakoviću. Neću ja da idem u neke podrume, izlazim na najjavnija mesta, evo sad ću na scenu za dva sata. Potpuno je besmisleno mene pratiti, to je trošenje resursa ove tužne milicije koja je takođe unižena. Misliš da oni vole što im je Stefanović ministar? Nisi pomišljao da odustaneš? Šta misliš da je odgovor? To bih odavno uradio. I nije to impuls. Impuls je kad skočim i kažem, ova šolja je prljava. Ja se borim za spas srpskog obraza i otačastva i kunem ti se životom, kako god to zvučalo, jer ja sam ultralevičar, ali sada bukvalno mislim da se mi ovde borimo za spas obraza. Probudiš se zato i vidiš - policija ulazi u tvoju fondaciju koja pomaže da se leče deca u inostranstvu jer država to ne radi? Četiri i po godine, koliko postoji ova fondacija, samo sam čekao taj momenat. Nisam se plašio, zašto bih se plašio, čega, zemljaci, čitaoci, inteligencijo, seljaci, šta vam je s tim plašenjem?! Nemam ja muda, da se razumemo, da imam, ulazio bih u lift, a ja se plašim liftova, plašim se aviona. Nemojte da mislite da sam ja neki frajer, za mene je mnogo racionalniji strah od lifta. Pa ta vlast su miševi saterani u ćošak a ako ostanu bez toga što jesu, oni ne znaju šta će u životu. Nemaju drugo znanje, drugu veštinu. To je naš najveći problem što će oni tu piramidu miševa braniti do zadnje kapi krvi, tu piramidu podobnosti i neznanja, malu dobit i profit. Očekivao si na protestu ovoliko ljudi? Ovoliko ne. Nisam očekivao. Kad smo pravili prvi, rekli su mi: ako bude tri soma, puna kapa. Ja sam odgovorio: šta vam je, bar između pet i osam. Kada sam stao na čelo kolone, kada sam video oko 15.000, i kada se ponovilo po kijametu i uvećalo i sada skoro 50.000, pogotovo mnoštvo mladih, sve više mladih, što me posebno greje i raduje… Izgleda da smo potcenili narod. Svi. I pozicija i opozicija i sam narod je sebe potcenio. Izgleda da je neko samo trebalo da ustane prvi. Tvoje prijatelje pitaju kako je Sergej? Zašto on to tako? Što reče Kurt Kobejn pre no je stavio sačmaru u usta: „Voleo bih da ima neka pilula koju bih mogao da progutam i da živim kao svi normalni ljudi, da gledam televiziju, idem u kupovinu… Ali nisam našao tu pilulu“. Voleo bih da imam muda da se pravim da se sve ovo ne dešava. E, za to su muda potrebna. Za praviti se lud na ovoliko sranje. Kada je policija ušla u Fondaciju, očekivao si jaču podršku društva? Kako je nije bilo?! NJih 50.000 poslalo je poruku na 5757 i to javno kačili. Ako to nije podrška, ja ne znam šta je. Pokušali su da te kupe? Lončar sa Brnabićevom, ona srećna da obznani da će dati fondaciji Podrži život donaciju, a ja u tom trenutku već državni neprijatelj broj 1. To je to, on će ispasti šmeker jer daje novac fondaciji na čijem čelu je onaj koji ga najviše pljuje. U 11.30 me zove Katarina iz Fondacije da su uplatili novac, 250.000, a ja sam se već pola sata pre toga obrijao, istuširao, namazao ratničkim bojama, izglancao šlem, stavio ga i rekao, O.K., sad kreće rat. U 11.37 zove Srpski telegraf, kažu, Vučić je uplatio pare, da li ćete se sada izviniti predsedniku? Rekoh, na čemu, je li on izvadio pare iz svoje slamarice koje je štedeo prodajući eksere po Londonu i ostavila mu malo baba, pa dao meni da kupim pet kila kokaina, platim kurve ili je izvukao iz državnog budžeta, od nas, poreskih obveznika i dao za lečenje dece? Nazvao bih to jednokratnim marketinškim potezom, a šta ćemo za mesec dana kada dođe novih osmoro dece a sada ih imamo petoro. Treće, opomenuo bih Vučića da je eklatantno prekršio Ustav. E, tu je nastala frka. Nikola Selaković je 31. maja ove godine majci koja moli za pomoć odgovorio da nisu u stanju da pomognu jer to prevazilazi ustavne nadležnosti predsednika. Od 31. maja do 16. septembra desile su se dve moguće stvari, ili se promenio Ustav a da mi to ne znamo, ili je gospodin predsednik prekršio ustavne nadležnosti, što je još gore. E, onda je počelo, narkomane, raspali, nezahvalna siso… Ali, bio sam spreman na taj rat. Čekao sam da se zalete na mene, na Fondaciju, na nešto tako čisto. I sada su kao Amerikanci u Vijetnamu, ušli su u džunglu i ne znaju kako da izađu. Počelo je kao mala intervencija, ali su sada u Vijetnamu i ja pitam, zašto bismo izgubili rat. (U tom trenutku zvoni telefon. Sergejeva mama. Pita: „Možeš li, sine, ti to samo bez psovki“. Sergej odgovara: „Važi, majko, više nema psovanja“).